KO SE TO SINOĆ IGRAO FUDBALA?

Sinoć reprezentacija Srbije u fudbalu nije uspela da se domogne Evropskog prvenstva pošto je izgubila od reprezentacije Škotske na penale: 5-4 (u redovnom toku utakmice rezulatat je bio 1-1). To su nekakve činjenice. Ovog jutra naslovne strane su ostale prazne, kao da se ništa sinoć nije dogodilo. Ali, dobro, ta tišina je mnogo rečitija nego što bi bile pune naslovnice da smo kojim slučajem bolje izvodili jedanaesterce od reprezentacije Škotske. Jer izgrati nismo mogli gore nego što smo igrali večeras. Ali treba reći da je i to razumljivo: loša selekcija igrača u uslovima koje je nametnula pandemija (ruku na srce ovo je problem sa kojim svaka reprezentacije danas mora da se pomiri) dovela je to toga da igrači često nisu u formi (usled toga što nisu starteri u svojim klubovima, ili ne igraju u dovoljno jakim ligama), a to se obično najviše odlikava na terenu i u dresu reprezentacije – što je bio slučaj i u ovoj utakmici. Kada se tome doda nedovoljna motivisanost i neuigranost, kao posledica svega navedenog, dolazimo do zaključka da rezulatat sa Škotskom i nije bio tako loš, s obzirom da je reprezentacije Srbije nasuprot sebe imala čvrstog, brzog i organizovanog protivnika koji igra moderni fudbal (visok presing, brza tranzicija, dobra kontrola lopte itd.). Nasuprot tome igrači Srbije su se mučili da prenesu loptu preko polovine terena, a kad bi im to i pošlo za nogom bespomoćno su pokušavali da uputu centaršut u šesnaesterac, uprkos tome što je poznato da su Škoti odlični igrači glavom, iako na toj poziciji i mi imamo izuzetnog igrača, ali šta vredi kada je često usamljen morao da vodi rvačke borbe sa štoperima Škotske. Ali ako se izuzme nekoliko grešaka u odbrani, uglavom nastalih kao posledica visokog presinga Škodske reprezentacije, iz jedne takve greške smo i primili go, ni Škoti nisu pokazali neki zavidan talenat, ako zanemarimo brzinu, čvrstinu, disciplinovanost i odličnu kontrolu lopte na veoma raskvašenom terenu – to je otprilike sve ono što je falilo našoj reprezentaciji, koja se gotovo klizala po terenu i od koje se lopta odbijala kao od drveta. No ipak, da stvar bude gora, na kraju smo uspeli da izjednačimo upravo iz prekida i to gotovo u zadnjim minutima utakmice i tako svoju agoniju produžimo i u produžećima, u kojima smo istina, zaigrali nešto bolje, agresivnijie i odlučnije, ali nedovoljno da postignemo gol i tako izbegnemo neizbežnu kocku koja nas je čekala sa izvođenjem penala. Kao što se očekivalo, škotska reprezentacija je i ovde pokazala svoju nadmoć, a Mitrović je imao tu nesreću da se na njemu slome kola i da po ko zna koji put sreća nas napusti u trenutku kada naš najbolji napadač treba da izvede penal (svi se odmah sete Mijatovića i njegove prečke, ovog puta golmana je odbranio Mitrovićev penal, koji nije bio tako loše izveden, ali nije imao dovoljno snage, kao i što reprezentacija Srbije nije imala dovoljno snage da prođe na Evropsko prvenstvo). To su činjenice. Posledice su međutim mnogo dublje i o njima gotovo da neće biti reči u našim medijima. Za to postoji nekoliko razloga, ali koga je sad za to briga, kada ionako nije nam prvi put da se nismo plasirali na Evropsko prvenstvo. Čak i da smo prošli, verovatno bi se obrukali posle, jer naši rezultati ni sa Svetskog prvenstva nisu ohrabrujući (retko kad da prođemo grupu). Uprokos tome, koda nas uvek postoje velika očekivanja. A možda je to i najveći problem: što fudbalu uvek pristupamo sa strašću nekog navijača. Možda bismo stvari trebali pogledati sa strane. Nije da nismo imali uspeha. I taman kad smo se plasirali na svetko prvenstvo nekom je palo na Pamet da menja trenera, jer je smatrao da ne igra dovoljno mladih i kvalitetnih igrača. Uprkos tome, iako sastav nije drastično menjan na Svetskom prvenstvu, mi smo uspeli da bez većih problema ispadnemo iz grupe, a odmah potom i da upropastimo i kvalifikacije za Evropsko prvenstvo i na kraju, kad smo dobili i drugu šansu, ispadnemo od boljeg protivnika i tako ne odemo ni na Evropsko prvenstvo, ali koga je sad za to briga. Naravno da nikog nije briga što se već dugo vremena ne vodi računa o podmlatku, što se u igračima vidi samo prilika za laku zaradu, što niko ne razmilja o tome kako da se pospeši klalitet domaće lige (uvođenjem možda čak i regionalnog tamičenja) itd. I na kraju onda možemo samo da nagađamo zašto nam igrači neprestano odlaze u Italiju i Rusiju, kada je poznato da neke druge lige imaju bolji kvalitet i donose veće prihode. Ali kažem, ostaje samo da nagađamo da nekom i nije stalo da reprezentacija ima uspeha, i da takvim ponašanjem namerno „ruši cenu“ igrača, da bi ih negde „ispod tezge“ prodao za mnogo manji novac nego što zaista vrede, a ostatak novca verovatno stavio u svoj džep. Ne znam šta više da mislim jer naprosto valjda su svi svesni da se ne menja trener koji te dovede do uspeha (Svetskog prvenstva), jer nakon njega biće problem da neđeš bilo kog iole sposobnog trenera da ti vodi reprezentacije. A to nije nešto što može da se napravi preko noći, kao što može da se preko noći uništi. I nije da nam se to dešava prvi put. I u prošlosti smo donosili slične odluke. Ali nikako da se dozovemo pameti. Šta nas onda sprečava da pretpostavimo da sve to nije slučajno, da se ništa ne dešava slučajno nego da se iza svega toga kriju nekakve sebične i podle namere. Ili pre radnje i dela. I da stvar bude gora, to nikako neće stati samo od sebe, naprotiv, biće samo gore! Problem je da otrežnjene ne dođe u trenutku kada se više ništa neće moći preduzeti. A to je upravo ono najgore što nas čeka, ako danas oćutimo i ako se budemo pravili da se sinoć nije ništa desilo. A desio se još jedan poraz našeg fudbala i to, ako ništa druga, treba i javno reći. Ali danas se mnoge stvari u fudbalu više ne odvijaju u javnosti i to je izigleda i najveći problem.