KRATKA ISTORIJA EX-YU ROKA II

Slična stvar se dešava i u nacionalnim okvirima, a koji prate trendove na globalnoj muzičkoj sceni. Do početka 1970-ih postojala su tri prostora u kojima se negovala popularna muzika u bivšoj Jugoslaviji: muzički festivali, domovi kulture i kafane. Nakon sukoba sa SSSR-om (1948. rezolucija informbiroa) Jugoslavija se početkom 1950-ih naglo otvara prema kapitalističkom svetu, a dominantni su uticaji koji dolaze iz Amerike (holivudski filmovi, džez muzika itd.). Sukob sa SSSR-om nije bio dugog veka, budući da je već nakon Staljinovi smrti Hrušćov (1956) posetio Jugoslaviju i zvanično obnovio diplomatske odnose prekinute rezoluciom informbiroa. To je Jugoslaviji omogućilo da ostane otvorena za oba bloka, a pritom nije imala nikakvih obaveza ni prema jednom, budući da je već od početka 1960-ih svoju nezavisnost ozakonila i partnerstvom u bloku nesvrstanih. Takva politička situacija se pokazala veoma plodnom za razvoj popularne muzike. Na taj način muzika koja je dolazila sa Zapada i iz kapitalističkih zemalja se posredno, putem Jugoslavije, plasirala i u zemljama Istočnog bloka. Na taj način je stvoreno jedno veliko muzičko tržište u kom su zavidnu ulogu imali vokalni solisti i grupe iz bivše Jugoslavije. Pored džeza koji je dolazi iz Amerike Jugoslavija je bila i pod uticajem evropske popularne muzike: šlagera. Velika popularnost muzičkog festivala u Sanremu uticala je na to da po uzoru na njega niknu slični festivali i u našoj zemlji: prvo u Opatiji i Zagrebu, a nešto kasnije i u Beogradu (Beogradsko proleće, 1961). Muzički festivali su okupljali veoma raznobojnu publiku i umetnike raznih preferencija, od glumaca i pesnika do džez muzičara i šlager pevaca, a svako je tamo tražio deo slave za samog sebe. Mnogi od njih su bili afimisani umetnici, dok su drugu bili samo nade u usponu. „Vašar taštine“ ili ne, ali svakako je bila prilika da umetnici steknu poznanstva koja će im biti od koristi u kasnijoj karijeri. Tokom 1960-ih najviše domina upravo šlager muzika. U velikom broju slučaja reč je o prepevima popularnih melodija sa stranih muzičkih festivala ili radijskih hitova, od čega je najslušaniji zasigurno bio radio Luksemburg. Slična stvar se dešavali i u rokenrol muzici tih godina, a bendovi su uglavnom preradjivali strane hitove na svirkama u domovima kulture i plesnim dvoranama. Najveći uticaj su vršili britanski bendovi: Bitlsi, Šedousi, Hu itd. Što se tiče kafana one su bile rezervisane uglavnom za sevdalinku, starogradsku i narodnu muziku, i upravo otuda će se regrutovati zveze narodne muzike tokom 1970-ih i 1980-ih godina. Do 1970-ih godina to su bila tri prostora u kojima se negovala popularna muzika: festivali, domovi kultura i kafene. Međutim, kako su potrebe muzičke industrije tih dana bile u porastu – tadašnja Jugoslavija nije poznavala slobodno muzičko tržište, ali jeste jednu vrstu pluralističkog monopola koji se širio iz republičkih centara: Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Beograda, što je muzičkoj industriji davalo privid konkurencije, iako su diskografske kuće bile organizovane po sličnim principima – tako je interes za stvaranje prepoznatljivih i autorskih bendova bio sve izraženiji. To je dovelo do toga da se početkom 1970-ih izvoje i prva velika imena jugoslovenske rok scene: Indeksi i Korni grupa. Ono što je bitno ovde napomenuti, a što će ostati karakteristika jugoslovenske rok scene, jeste nestalnost muzičke postave i velika fluktuacija ljudi u bendovima. Ta nestalnost je bendovima često stvarala probleme: Korni grupa je od početka imala problem sa pevačem, Indeksi su u toku svoje dugogodišnje karijere izmenjali nekoliko postava, a što je svakako uticalo i na kvalitet njihovog zvuka u pojedinim etapama razvoja. Međutim, to je imalo i pozitivne posledice budući da su se ljudi međusobno poznavali i tokom dugogodišnje muzičke karije su često dolazili u kontakte na različite načine. Npr. pre osnivanja Korni grupe Kornelije Kovač je bio član Indeksa, a nakon čega je osnovao njima konkurentsku grupu. Sa druge strane, iako se Dado Topić i Zdravko Čolić nisu dugo zadržali u Korni grupi, oni su ipak ostali povezani sa Kornelijem Kovačem, a blistava solo karijera Zdravka Čoliča je tome dala naročitu draž. Slična stvar će se kasnije ponavljati i kada su u pitanju drugi veliki bendovi jugoslovenskog roka: Smak, Bjelo dugme, Riblja čorba, Azra itd. Iako je jugoslovenska rok scena često polarizovati dva benda (Indeksi – Korni grupa, Smak – Bjelo dugme, Riblja čorba – Bajaga i instruktori itd.) – taj trend je vladao i na svetskoj muzičkoj sceni (Bitlsi – Roling Stonsi, Led zepelin – Dip perpl, Metalika – Ajron mejden itd.) – ne treba zaboraviti koliko je ona u tom trenutku bila heterogena. Tokom 1970-ih bendovi su se obično delili prema tome da li koriste više električne ili akustične istrumente. Tako je postojala jedna muzička struja koja je negovala akustičnu muziku i nastala je uglavnom po uzoru na američku folk tradiciju: Drago Mlinarec, Porodična manufaktura crnog hleba, S vremana na vreme, Vlada i Bajka, Suncokret, Rani mraz itd. Ova muzička struja nije bila dugog veka, mnogi njeni predstavnici su se muzikom bavili kao hobijem i nakon završenih studija su uzimali druga zanimanjima, ali je ipak imala značajnoj uticaja na bendove i doba u kom je nastajala. Sa druge strane, oni koji su svirali električne istrumente obično su se delili prema tome dali su negovali tvdi ili mekan muzički izraz. U početku Indeksi i Korni grupa su bili bendovi sa izrazitim snažnim i progresivnim zvukom, ali se i to vremenom menjalo te su Indeksi ubacivali i lake note, dok je Korni grupa često pravila kompromis sa publikom, želići da sačuva popularnost što ih je dovodilo do toga da su imali pesme za različitu ciljnu grupu, od lakih i jednostavnih nota do veoma teških i zahtevnih harmonija. Ne treba ni napominjati da je Korni grupa bila izuzetna na sceni, a pesme za odabranu publiku su znale da traju i duže od deset minuta. Tu se zvuk električnih orgulja mešao sa gitarskim istrumentalom i to je zvučalo veoma moćno na sceni, a snažan i prodoran zvuk gitarske kvinte često je pojačavao inprovizaciju električnih orgulja, a sve je izgledalo kao nekakvo veliko muzičko putovanje za koje se često i nezna kako će se završiti. Ali kažemo, to je bila samo jedna strana Korni grupe, dok su drugu činile popularne pesmice u maniru „Trla baba lan“. Kad je reč o Indeksima oni su bili prilično disciplinovani na sceni i nije bilo toliko muzičkog eksperimentisanja, dok su njihovi najjači aduti bili smirena kompozicija, tekstualno i muzički uvek dobro pokrivena, sa prepoznatljivim i zavodljivim istrumentalnim delom koji je znao da traje i po nekoliko minuta. Iako su gajili sličan svuk, električne orgulje su kod Indeksa bile dosta umerenije nego kod Korni grupe i često su odavale utisak mere što i nije bio slučaj sa Korni grupom, što nikako ne znači da je kod njih nedostatak mere bio nekakva slabost, naprotiv, u kombinaciji sa čvršćim zvukom gitare i rif tehnikom on je tek onda pokazivao i svu svoju lepotu. U svojim pesmama Korni grupa je često ubacivala elemente hipi kontakulture, koja je u to doba bila inspiracija mnogim bendovima, a što je davalo posebnu čar i njihovom muzičkom izrazu. Indeksi su tekstualno takođe znali da iskorače iz ljubavnog šablona i da postave pitanje o onom što svakodnevno muči čoveka, a to je ljudska prolaznost, sebičnost i patnja. Nasuprot tome oni u svojim pesmama afirmišu altruizma, životni optimizam i trajanje. To je doba intenzivnog rada u muzičkoj industriji, a mnogi značajni bendovi nastaju i gase se preko noći. Sličnu sudbinu je imao Topićev bend Tajm, bend čvrstog i progresivnog zvuka, sa prepoznatljivom instumentalnom tehnikom i snažnom rif pratnjom. Tokom svoje drugotrajne rok karijere Topić je često imao problema sa stalnom postavom i često su ga muzičari napuštali i odlazili u druge bendove. To je verovatno razlog zašto je neko vreme proveo u inostranstvu (Zapadna Nemačka) gde je svirao u lokalnim klubovima, ili se povremeno angažovao u domaćoj pop muzici (Čolićeve turneje, muzički festivali, učešće na pesmi Evrovizije itd.). Ipak, ga to nije sprečilo da u istoriji jugloslovenske muzike ostane zabeležen kao frontmen izuzetno značajnog benda, prepoznatljivog i čvrstog zvuka kakvih nije bilo puno na ovim prostorima. Tematski gledano njegove pesme se bave raznim pitanjima: od duboke zapitanosti za ljudsku sudbinu (Za koji život treba da se rodim), do suptilnih oda muzici (Istina mašine, Pesma br. 3), životu (Makedonija) i rokenrolu (Rokenrol u Beogradu). Slično Tajmu, snažaj i progresivni zvuk negovao je i bend Pop mašina, iako nisu ostavili nekog značajnijeg uticaja u domaćoj muzici i to iz razloga što ih je na tom polju pretekla grupa Smak. A o Smaku, vredi li trošiti reči? Zasigurno jedan od najprepoznatljivih bendova na ovim prostorima, ne samo po svom muzičkom zvuku, nego i prema svojoj muzičkoj doslednosti. Možda je u pravu Točak kada kaže da je na njihovu popularnost uticala i sreća da se u tom trenutku raspala Korni grupa, pa ih je muzička industrija odmah prepoznala kao njihovu zamenu. Ono što Točak ne kaže i na šta sreća nije mogla da utiče jeste propoznatljivi muzički izraz koji je Smak stvorio i koji se retko sreće na ovim našim prostorima. Smak je bio utoliko drugačiji što je progresivnom zvuku dodao i bluz tradiciju, stvarajući pod uticajem Hendriksa, Dip perpla i hard roka. Ne samo u muzičkom smislu nego i u samim tektovima Smak se približio bluz tradiciji, a čija je osnovna odlika naglašavanje ljudske bede i svetskog bola (Veltšmerca). Izuzetno visok falcet pevača, osobena rif tehnika, uz pratnju električnih orgulja i izuzetnu vurtuoznost gitariste dale su ovom bendu potpuno osoben zvuk, naročito kada se uzme u obzir da su sličnu muzičku postavu u tom trenutku imali i drugi veliki jugoslovenski bendovi: Indeksi, Korni grupa, Bjelo dugme itd. Međutim, ono što počinje da odvaja mlađe bendove (Smak i Bjelo dugme) od starijih (Indeksi i Korni grupa) jeste upravo drugačija upotreba orgulja, a kasnije i električne klavijatuje: dominantna uloga orgulja se gubi u korist solo gitare, koja sada predstavlja središnje mesto muzičkog zvuka. To upravo i označava pomeranje od progresivnog i psihodelično zvuka ka čvršćim i ogoljenim gitarskim harmonijama čistog hard roka i metala, a što će postati odlika tek nekih kasnijih jugoslovenskih bendova: Vatrenog poljupca, Divljih jagoda i Atomskog skloništa. Smak i Bjelo dugme upravo označavaju taj prelazni period između progresiva, hard roka i metala. Naračito se to dobro vidi na primeru Bjelog dugmeta koji je u početku negovao čvrst i progresivan zvuk, sa značajnim uticajem bluza, ali će kasnije od toga odustati i postepeno se okrenuti onom što će Bregović nazvati pastirskim rokom – nekakvoj mešavini rokenrola i folka. Istina, to flertovanje rokenrola sa narodnom muzikom je bilo izraženo već od početka 1970-ih, i nije svojevrsna tvorevina Bregovića, a svoj muzički zvuk je dobilo u formi Ju-grupe. Oni su bili neko ko je preuzimao rifove iz narodne tradicije, ali je i narodni melos prilagođavao čvrstom i snažnom rok zvuku. Ali, ne može se reći da je to bila generalno odlika njihove muzike, prepoznatljive po klasičnim rok šablonima (Čudna šuma), ali i kultnim baladama (Crni leptir). Generalno, može se reći da su rokeri u nekom periodu svog života eksperimentisali sa narodnom muzikom, bilo da je u pitanju Ju-grupa, Smak, Leb i sol, Azra itd. Jedino je Bregović od toga napravio specifičan muzički pravac: pastirski rok. NASTAVIĆE SE...