Mašina-proteza i mašinski spojevi

{...sledeci iskazivost – koja je uvek bila mesto prisustva, pokušati pripremiti, kao majstor/tehničar – jedno , kao da to već ne podrazumeva neko mesto koje treba osigurati, kao da to već ne znači neko ’odakle’. Sumljiva topologija dečijeg imena prosuta jednoga jutra negde, na relaciji ’između’. Ta Kantova konstatacija, koja nam obezbeđuje mesto susreta, taj pokušaj Zapada da prostornim metaforama izađe iz sebe, iz onoga jedinoga/jednoga, jer smrt je uvek bila povlastica autentičnoga, i da time pruži mogućnost zasnivanja. A onda konačno, da se i samo putovanje proglasi za grešku, laž, ili neistinu. I da se kroz jednu neizvesnost upozna jedna druga, a koja je samo neumitni sled ove prve (pa bilo da se time podrazumeva i moć izbora)} „budući da taj prikaz ima za predmet samo znanje, koje se pojavljuje zato što se čini, da sam taj prikaz nije samo slobodna znanost, koja se kreće u svom osebujnom liku, nego se sa ovoga stajališta može uzeti kao put prirodne svesti, koja prodire do is...

Pre nekoliko godina na TV Hepi je bio aktuelan rijaliti „Parovi“. Reč je o jednom rijalitiju koji je zamišljen kao nekakva kulturna predstava za višu klasu, ali se ubrzo ispostavilo, negde nakon treće sezone bez naročito vidnog uspeha i popularnosti, da će to postati jedan od najsurovijih rijalitija na ovim prostorima: u njemu su učestvovale relativno nepoznate i krajnje osrednje ličnosti, osim nekih poznati pevača u poznoj dobi (Lepa Lukić, Bora Drljača, Era Ojdanić i dr.). Ono što je bilo zanimljivo jeste da je u jednoj od svojih kasnijih sezona ovaj rijaliti toliko zaokupio program TV Hepija, da se bukvalno celokupna uređivačka politika ove televiziji zasnivala sadržinski na ovom rijalitiju, pri čemu je program bio veoma raznovrstan i sadržajan, planski prilagođen potrebama gledalaca i publike, posebno je Marić znao da u razgovoru sa tzv „starletama“ izvuče neke veoma „pikantne detalje“ o vezama između dnevne politike i elitne prostitucije, a što je ponekad znalo da prevaziđe čeznje...

Možda je došlo vreme da sumiramo utiske o studentskim protestima. Izvesno je da je prošlo 5 meseci od pobune studenata, a mi još uvek nemomo ni naznaku nekakvog političkog projekta. Ako se setimo, studentski protesti su i počinjali sa pričom da političke stranke nemaju tapiju na politiku ali se od tada nije pojavila nikakva politička alternava u Srbiji. Poslednji događaji su pokazali da studenti nisu bili nezavisni od političke ili kulturne elite iz opozicionih krugova, budući da poteze koje su studenti u poslednje vreme povlačili bili su blago rečeno fiasko. Nesumljivo da je ključan datum po tom pitanju bio 15. mart. Tada smo svedočili da se studentski protest raspao i to je moglo da se prati u direktnom prenosu. Nakon toga su studenti samo tražili izgovore da produže agoniju, ali je bilo evidetno da studenti nisu dorasli zadatku koji su im neki namenili, a to je promena aktuelne vlasti. Najgore od svega je to što studenti nisu hteli da prihvate istinu, negu su tvroglavo terali po s...

Čini se da je jedan termin skorijeg datuma izvor brojnih sporenja i diskusija. Reč je o terminu ćaci. Izvorno, termin je nastao kao neka vrsta uličnog grafita, ispisan na zidu jedne novosadske gimnazije: Ćaci idite u škole. Napisan je na ćirilici. Teško je pogoditi na koga se ovo odnosi, ukoliko nije reč o ličnom imenu, i najverovatnije da je reč o jezičkog gresci, što ukazuje da je poruku možda napisao neko ko se ne služi najbolje ćiriličnim pismom. Ono što je frapantno jeste da je ubzo ova reč postala nekakav „simbol otpora sistemu“ u stutudenskih i građanskih krugovima, tokom nedavnih protesta koji ulaze evo i u peti mesec. Postavlja se pitanje kako to da je jedna jezička greška – ako je uopšte reč o grešći, jer ljudi svašta pišu po zidu, a može se pretpostaviti da je ovo ipak bilo namenjeno đacima novosadske gimnaziji, koji su tih dana bili u obustavi nastave – mogla da izazove toliko različitih interpretacija, putem interneta su kružile fore ne ovu temu, a ova reč ubrzo je postala...

Sinoćni studentski protest bio je definitivan debakl. U jednom trenutku bio je zaista veličanstven broj ljudi i činilo se da će sve proći bez ikakvog incidenta, ali onda je najednom sve krenulo po zlu. Što je najgore nikom nije jasno šta se tačno dogodilo: osim što se najednom celokupna studentska organizacija na terenu raspala. Mnogo smo slušali o toj veličanstvenoj organizaciji studenata. Ali, jako malo se stvarno znalo kako to funkcioniše, jer studenti nisu davali izjave za štampu, činilo se da ne postoji nekakav potencijalni vođa i sl. Međutim, ono što je činilo jakim studentski pokret bila je i njihova najveća slabost. Radi se o tajnosti u kojoj su sprovodili sve svoje namisli i nakane. Istina, mnogima je od početka sve to izgledalo sumljivo. Živimo u vremenu u kom se informacije brzo šire i u kom najsigurnije tajne na kraju isplivaju na površinu. Na kraju krajeva, simboli koje su koristili (krvava ruka), kao i način organizacije i odlučivanja (plenumi) u mnogome su ukazivali da ...

Planirao sam da se odmorim od ovih dnevnopolitičkih tema, ali čini se da nam događaji ne daju da predahnemo. A pitanje koje se ponovo ponavlja jeste ono koje se tiče generalnog štrajka: Zašto generalni štrajk nije moguć? Pre svega, šta bi značio generalni štrajk? Mislim da ljudi ovde često brkaju ovoj pojam sa nekakvim radom države. Generalni štrajk je oblik prinude koji se isključivo primenjuje u proizvodnji, i većinom je vezan za privatni sektor, to je način na koji se radnička klasa suprotstavlja buržoaskoj eksploataciji i predstavlja radikalni oblik otpora radničke klase. Ovde treba imati u vidu da se ovom radikalnom metodom pribegava u krajnjim prilikama i to kad se radi o značajnim zloupotrebama radničkih prava. Ono što je interesatno ovde kod nas jeste da ovaj poziv često nije upućen radničkoj klasi, ili ne bar radnicima u privatnom sektoru, nego je isključivo reč u pokušaju da se zaustavi rad države. Naravno, mnogima je ovde jasno da je država i najveći poslodavac – budući da ...

Odavno razmišljam o tome kakva je sudbina levice danas? Da li za nju dolaze bolji dani? Od početka 1990-ih i pada berlinskog zida bili smo svedoći ekspanzije neoliberalnog kapitalizma, kada je levica optuživana za totalitarizam. Tada se pojavila i floskula da kapitalizam nema alternativu. Neoliberalizam je profitirao od raspada SSSR-a, budući da je time otvoren jedan ogroban prostor novog tržišta, koji je pogodovao berzanskim malvezacijama, a što se uklapalo u strategiju neoliberalizma 1980ih, merama štednje provedenih u Velikoj Britaniji i SAD-u, strategija pretvaranja radnika u male preduzetnike, odnosno, sklapanju javno-privatnih parterstava. Ovo je paralelno sa razvojem novih tehnologija u sferi informacija i telekomunikacija omogućilo porast uslužnog sektora, koji je u velikim evropskim gradovima trebao da zameni automatizovanu intustrijsku proizvodnju, koja se sve više pomerala prema Azijskom pacifiku. To je otvorilo prostor za levicu koja sada deluje u sferi civilnog društva, u...