ZAŠTO NIJE MOGUĆ GENERALNI ŠTRAJK

Planirao sam da se odmorim od ovih dnevnopolitičkih tema, ali čini se da nam događaji ne daju da predahnemo. A pitanje koje se ponovo ponavlja jeste ono koje se tiče generalnog štrajka: Zašto generalni štrajk nije moguć? Pre svega, šta bi značio generalni štrajk? Mislim da ljudi ovde često brkaju ovoj pojam sa nekakvim radom države. Generalni štrajk je oblik prinude koji se isključivo primenjuje u proizvodnji, i većinom je vezan za privatni sektor, to je način na koji se radnička klasa suprotstavlja buržoaskoj eksploataciji i predstavlja radikalni oblik otpora radničke klase. Ovde treba imati u vidu da se ovom radikalnom metodom pribegava u krajnjim prilikama i to kad se radi o značajnim zloupotrebama radničkih prava. Ono što je interesatno ovde kod nas jeste da ovaj poziv često nije upućen radničkoj klasi, ili ne bar radnicima u privatnom sektoru, nego je isključivo reč u pokušaju da se zaustavi rad države. Naravno, mnogima je ovde jasno da je država i najveći poslodavac – budući da se često previđa da država značajno učestvuje u organizaciji prevrede, bilo da je reč o velikim državnim preduzećima (poput EPS-a, NIS-a i sl.), bilo da se radi o javnoprivatnim parterstvima – koja privatna preduzeća sklapaju sa državom, a radi obavljanja komunalnih delatnosti, usluga transportu ili izgradnja infrastrukture (puteva, pruge, stanogradnje i sl.). Mi smo svedoci da privatne firme generalno rade bez ikakvog zastoja i tokom ovih blokada studenata, koja evo ulazi u četvrti mesec, a čije efekte nismo još sagledali. Ono što čini osnovu svakog privrednog sistema u jednoj zemlji, a to je odnos između poslovnih institucija (banaka) i privrednih organizacija, ovde ni jednog trenutka nije doveden u pitanje, niti postoje naznake da je tako nešto moguće sprovesti. Sa druge strane, admistrativni poslovi države takođe se obavljaju bez zastoja, posebno u velikim gradovima, a jedini sektor za koji se može reći da je delimično u zastoju jeste školstvo i univerzitet. Ipak, čemu onda ovi pozivi na generalni štrajk? Pre svega, mnogi zaboravljaju da se dobar deo države izdržava od korupcije – plate administrativnih radnika i državnih službenika su niske iz razloga što se na taj način održavaju niže cene državnih usluga – a samim tim poziv poziv državnih službenika i administracije da štrajkuju protiv korupcije, zar to ne bi bila kontradiktorna činjenica, jer nije jasno kako to tačno njima ide u prilog? Osim toga, treba imati u vidu da ova situacija privida vanrednog stanja, dobrim delom ide u prilog i predstavnicima represivnog državnog aparata, moguće da su i njihove nadnice veće, budući da je angažovanje učestalije, a zbog čega se plaćaju i dodatne dnevnice. Sve u svemu, očigledno je da imamo jedan dobar deo državne uprave kojoj ovakvo stanje odgovara. Osim toga, navodna borba protiv korupcije daje učinke utoliko što „zateže uzde“ i svakog državnog služenika sada čini podložnog koruptivnoj delatnosti, što naravno smanjuje odpor prema vlasti u državni službama, čak i tamo gde je taj otpor postojao. Ne treba zaboraviti da politički zahtev „borba protiv korupcije“ i da „institucije rade svoj posao“ nikako nije dovoljan da bi angažovao šire društvene slojeve unutar države, a privatni sektor ima prilično dobro razvijene represivne mehanizme kojima održava „rad i disciplinu“ u proizvodnom sektoru, budući da sindikati tamo ne postoje ili su u potpunosti kontrolisani od strane poslodavca. Osim toga, postoji i delimična kriza proizvodnje u privatnom sektoru, kako zbog cele ove situacije tako još i zbog rata u Ukrajini (kriza autoindustije u inostranstva se preliva i na neka preduzeća u Srbiji i to posebno na ona koja obavljaju dobavljačke poslove, a takvih je i najviše). Sa druge strane, plate radnika u proizvodnji su povećane u odnosu na državne službe, što znači da ne postoji ni taj ekonomski momenat koji bi bio nekakav inicijalni okidač. Druga stvar je i to što radnička klasa generalno nema poverenje u opoziciju, poznato je da je divlja privatizacija u doba demokrata masovno ljude ostavila bez posla, a taj strah od gubitka zaposlenja radnička klasa u Srbiji danas povezuje i sa promenom vlasti. Otuda je i njihov interes za promenom vlasti minimalan, a poznato je da bez podrške radničke klase ne može doći do značajnih promena. Dakle, na koga se odnosi generalni štrajk: verovatne na one koji su u štrajku ili ne rade, a to su uglavnom prosveta i fakulteti. Treba imati u vidu da će se tom zahtevu priključiti i dobar deo nezadovoljnih sitnih preduzetnika, poljoprivrednika i sl. Međutim, ovde se ne radi o stvarnom generalnom štrajku – mislim da ni studenti ne gaje te iluzije – nego o njegovom prividu, potrebno je stvoriti privid da se nešto bitno menja u državi – a to je jedina stvar koju studenti rade za ovo evo već četiri meseca, i u tome imaju dosta uspeha. Reč je o tome da se izazove haos ili njegov privid, a to je najjednostavnije postići u školama i na univezitetu – reč je o jednoj dosta osetljivoj društvenoj kategoriji – a upravo to je ono što trenutno treba iskoristiti kao mogućnost da se menja vlast. Jer interes za promenu vlasti postoji, ne samo u zemlji nego i inostranstvu, naročito nakon ovog zaokreta u politici koji je napravio Tramp, a koji preti da sve poluge američke tzv. „meke moći“ protera u istoriju. EU postaje svesna činjenice da SAD možda više i nije na njihovoj strani, zbog čega je potrebno sprovesti homogenizaciju evropskog prostora, a što se prevashodno odnosi na zemlje koje niju bezuslovno okrenute evropskih integracijama poput Mađarske, Poljske, pa i Srbije. Sa jedne strane, ona odobrava vlasti kredite, ali sa druge koristi zaostale mahanizme američke „meke moći“ kako bi dodatno uslovila vlast da bude na evropskom kursu. Sa druge strane, vlast uošte ne stoji skrštenih ruku, ona takođe koristi nezadovoljstvo naroda da bi homogenizovala svoje snage, zbila redove i iz toga izašla jača i stabilnija. Borba protiv korupcije nema drugi značaj nego da stvori privid da vlast čini sve kako bi smirila proteste, a zapravo, ništa ne čini nego pušta ljude da se tuku oko koske koju ima je ona dobacila i pritom, represivne mehanizme dozira, taman koliko je potrebno da celokupna situacija ne eskalira. To je razlog zašto vlast pušta proteste da se odvijaju stihijski i neartikulisano, pri čemu protestanti imaju osećaj da rade nešto bitno i značajno za društvenu promenu. Međutim, ne treba imati iluzija da vlast neće još dugo tolerisati ove pojave, bez obzira što bi strani interes bio u tome da se ovakva situacija produbi unedogled (to je još jedan mehanizam za prinudu EU), naročito posle one „bakljade“ u Narodnoj skupštini, jer ne treba gubiti iz vida da će vlast na kraju tražiti „radikalizaciju protesta“ kako bi i na performativan način proglasila svoju pobedu, a bez te trijumfalne dimenzije i masovnog izvođenja policije ili čak vojske na ulice, teško da se može govoriti o nekakakvoj stvarnoj pobedi i dominaciji vlasti – mislim da to Vučićevi glasači od njega i očekuji, a čini mi se da im i on neće ostati dužan. A kakve će to posledice imati za sve nas koji i dalje živimo u ovom haosu, teško je reći. Verujem da će najveći gubitnici na kraju svega biti sami protestati, a sa njima i svi mi, običan narod. Očigledno je da će im vlast doviknuti: što ste tražili to ste dobili. I što je najtužnije, dobrim delom će i biti u pravu.