... MEDITACIJE NA PRAZAN STOMAK

{...sledeci iskazivost – koja je uvek bila mesto prisustva, pokušati pripremiti, kao majstor/tehničar – jedno , kao da to već ne podrazumeva neko mesto koje treba osigurati, kao da to već ne znači neko ’odakle’. Sumljiva topologija dečijeg imena prosuta jednoga jutra negde, na relaciji ’između’. Ta Kantova konstatacija, koja nam obezbeđuje mesto susreta, taj pokušaj Zapada da prostornim metaforama izađe iz sebe, iz onoga jedinoga/jednoga, jer smrt je uvek bila povlastica autentičnoga, i da time pruži mogućnost zasnivanja. A onda konačno, da se i samo putovanje proglasi za grešku, laž, ili neistinu. I da se kroz jednu neizvesnost upozna jedna druga, a koja je samo neumitni sled ove prve (pa bilo da se time podrazumeva i moć izbora)} „budući da taj prikaz ima za predmet samo znanje, koje se pojavljuje zato što se čini, da sam taj prikaz nije samo slobodna znanost, koja se kreće u svom osebujnom liku, nego se sa ovoga stajališta može uzeti kao put prirodne svesti, koja prodire do istinitoga znanja, ili kao put duše, koja prolazi kroz niz svojih oblikovanja kao kroz stanice, koje su joj naznačene njenom prirodom, da bi se pročistila u duh, dolazeći potpunim iskustvom o samoj sebi do znanja o onome, što je ona sama o sebi“ ili „cilj apsolutnog znanja, ili duh koji sebe zna kao duh, ima za svoj put sećanje duhova, kakvi su oni sami o sebi, ispunjavajući organizaciju svojega carstva. Njihovo spremanje prema strani njihove slobodne opstojnosti, koja se pojavljuje u formi slučajnosti, jeste povest, ali prema strani njihove shvaćene organizacije znanost povesnog znanja; oboje zajedno, shvaćena povest, sačinjava sjećanje i stratište apsolutnoga duha, zaozbiljnost, istinu i izvesnost njegova prijestolja, bez kojega bi on bio ono neživo osamljeno; samo“... {Pogled u prošlost da bi se u onom ’bilo’, na tom dečijem licu, prepoznao jedan osmeh i mig za vlastita lutanja, znanost, koja jeste povest, priča koja se ponavlja beskonačno (što ovde znači toliko dugo dok ne postane ’nešto prirodno’), dok na onom dečijem licu ne prepozna vlastiti osmeh. To putovanje kroz stanice ka vlastitom pročišćenju, svojevrsan ritual posvećenih što u činu spoznaje postaju drugi/drugačiji, iako su ti isti, to mesto razlike, pomalo anonimno, zaspalo na periferiji nekog lica ili tek osmeha, nekog tela ili nečijih usana. To da mogu da ponovim putovanje i u njemu prepoznam govor duhova, koji me za sve vreme putovanja opsedaju jednostavnim ali stravičnim pitanjem ’da li je smrt naša imala smisla’ ili još direktinije: ’u čemu je bila šustina našega života’ i ’da li se put, na kraju, isplatio’. Tuđa pitanja preuzeti kao svoja, i u svojima prepoznati odjek tuđih, jer oni sebi ta pitanja ne mogu postaviti, ali još uvek mogu tebi, drugom licu koje prima glas, zapovest ili naredbu drugoga, drugoga koji uvek ostaje drugi u trećem licu, on/ona ili oni. } {Odgovoriti zahtevu, nemom zahtevu prolaznoga, kojega prepoznaješ na vlastitim rukama i usnama... ili pre, pomešati stilove, i umesto nauke uzeti umetnost i njoj dati povlasticu naučnosti tj. znanja... ili pričati, besmisleno pričati pred onim stravičnim, ili pred osećanjem onoga stravičnoga, pred samom činjenicom da će naš glas jednom zamuknuti... „ono što je u pitanju, u mestu prekida interpretacije, u toj konvergenciji interpretacije kraj jedne tačke koja je čini nemogućom, to bi uistinu moglo biti iskustvo ludila“ (...) “to bi iskustvo ludila bilo potvrda interpretacijskog gibanja koja se primiče svom beskrajnom središtu i koje se okamenjeno urušuje“ ...jedno iskustvo, od kojega će Fuko kasnije odustati, uostalom, kao i od mnogih ranijih/kasnijih teza koje su nosile i najmanji prizvuk izvornoga, temeljnoga, zasnivajućega u njegovim knjigama. Izvesno, jedno iskustvo, možda ne najadekvatnije i najpreciznije imenovano. U tom medijumu ’Fenomenologije’, ponovo pronalazimo na jednome mestu razliku, to drugo kao smrt ili ludilo. Povest duhova koja nas opseda, a istovremeno svedoči o njihovoj smrti (pravoj ili prividnoj svejedno), povest koja progovara „iz tamnog otvora izgažene unutrašnje strane tih cipela“ , taj rascep koji se više ne može imenovati iskustvom, a kojega je Hajdeger možda pokušao misliti bitkom same umetnosti ili njenom istinom, svejedno, ta opsednutost, koja progovara i sili nas na govor (Derida bi u tome video efekat pisanja, naknadnosti, nesvodive razlike, ali razlike neophodne za konstituciju samoga znaka), nije li to samo ona ista naša tišina, nemost ili nemogućnost, možda pre nemoć pripovedanja. {Druga/drugačija neisvestnost, koja zamenjuje prvu, ali sada sa većom snagom i žestinom. Kako objasniti, ako je to još pitanje znanja, tu naknadnost, koja i nije možda nikakva naknadnost, već samo jedna potreba da se priča, a zašto ne reći piše, nije li to ista ona skamenjenost pogleda, pogleda koji nas opija, svedočeći, ili ne svejedno, o toj primarnoj/sekundarnoj ili ko zna kojoj već n-toj situaciji opsednutosti ili opscenosti, svejedno.} Egzorcizam kao put fenomenologije ka epopeji i iskupljenju u ’carstvu duhova’ i kao trag na tom putu nemi osmeh dečaka (možda je to i prerušena devojčica, ili silueta kaja se pod tamom noći, ili već usnuloga jutra takvom čini, dečakom ili devojčicom svejedno), prizor ’kao’ dogadjaj, ’kao’ istina, jer jedno ’kao’ može da pobrka prvi deo reči i da ’istinu’ izokrene u njenu suprotnost – kao da to još ima nekoga smisla... Opsednutost kojom se postaje avet, opscenost koja je možda simulirana, opscenost kao govor duhova koji trebaju identitet, iako sami ne postavljaju pitanja, jer su ona uvek pitanja drugome, onom ’ti’ kako inače glasi moralni imperativ, ono ’ti’ kome se prigovara ’ti možeš jer ti treba da’, ti možeš da nas iskupiš, jer ti treba da nas iskupiš, jer na kraju krajeva i tebi samome treba iskupljenje (legitimacija). Jedno ’ti’ koje se prepoznaje kroz ’Mi’, govor uvek prinudnog karaktera: Mi smo ti kojima pripadaš i ti si taj koji se u nama prepoznaje – Mi smo ti, ti si Mi – identitet u kojem svaka razlika nestaje, apsorbovana ’kao’ sunđerom istorije. {Gde je tu još istina koja, kao sakrament, vezuje sebe u svojoj slučajnosti u drugu jednu, opet slepu nužnost... dolazak o kojem se pripoveda, koji preko hebrejskog, hrišćanskog govora, biva razvijan, prihvatan, čak i onda kada se traga za poreklom/izvorom neke druge\drugačije reči (grčke ili nečije druge, svejedno). Pričamo samo u nemogućnosti da pobegnemo smrti, isto zato i pišemo, opsednuti ovim događajem. Poznato je, pripovedalo se/pričalo se o tome, da se smrt objavljuje samo preko drugoga, i da je tek drugi uvodi, takoreći pušta je (kao sa lanca ili iz kutije) meni samome. Taj grčki mit (opet grčki), opsednutost drugim/drugom, osećaj da nas drugi/druga zove nama samima, taj ’zov identitetu’ u reči ili ćutanju drugoga/druge, potiče nas na priču. Iluzorno je govoriti o ’licu drugoga’ ili o ’lice u lice sa drugim’, jer kao što nemam i ne biram smrt, isto tako, ona nije predmet viđenja, nipošto, ili najpre ne predmet optičkoga, kao što ne može biti ni predmet taktilnoga ili digitalnoga, jer taj govor, koji nikada nije mrtav – mrtva je smrt, jeste opscenost, prinuda na čin. Da li to znači gubitak slobode? Problem slobode, kao i druge slične metafore, ovde nije adekvatan problem. O smrti ja ne mogu reći ništa, osim da je ’tu’ (stvar koja je fascinirala, opsedala mladoga Hajdegera), i to nikada direktno, već uvek posredstvom drugoga. Prisutnost, koja je već u ’fenomenologiji duha’ data kao iskustvo ludila (ili preciznije iskušenje, koje je uvek neka vrsta probe i koje, isto tako, uvek vodi istini), opseda putnika u njegovome procišćenju. (Ali, kako mogu znati da duh nije ’dobri Bog’ već ’lucidni demon’, zar zaista, on možda ne želi da me prevari, i šta je zaista (uistinu) drugi/druga?)} ... put koji, od gospodara i roba, vodi samosvesti jer „ono što gospodar čini protiv drugoga, čini i protiv samog sebe, a što sluga čili protiv sebe to on takodje čini i protiv drugoga“ , pa ipak, ovo ’jednostrano i nesamostalno priznanje’ tek treba da se manifestuje kroz odnos sa radom i sa ’apsolutnim gospodarom’ – smrti, da bi zadobilo konačno svoju istinu, istinsko priznanje. Naknadnost priznanja, odlaganje da se prizna drugi/druga, jer je uvek mesto lažnoga identiteta, potraga za identitetom kroz rad i smrt (dve teme koje tek Hrišćanstvo sa sobom donosi), za tîm mestom ili glasom drugoga/druge, (koji može biti glas Boga, ali i glas lucidnog demona koji nas vara, jer u igri sa demonom Bog nije više taj koji postavlja pravila, ta lucidna Dekartova misao, već je demon izmislio i samoga Boga, pričom, ili pre ’knjigom o postanju’ i ’svetim pismom’), što istovremeno može biti 'glas vapijućeg u pustinji'. Identitet, kao razlika vraćena u sebe samu (gotovo krug, zmija koja grize vlastiti rep) jeste mesto pričišćenja, na kraju krajeva, naracije/govora. Tek iskupljen od svih muka, kao Odisej, vraćajući se sebi da bi iznova zasnovao jednu epopeju, pa ipak nikad ne otkrivajući šta je tamo zaista video, jer to zaista, kao osmeh dečaka/devojčice može postati, što je kroz istoriju metafizike često i bivalo, mesto drugoga/druge, mesto smrti... samo strah nas sili na pisanje, samo pisanje/pričanje može odagnati ono što smo jednom videli... a šta se pokazalo tim vidjenjem... bilo da sudbinu prihvatimo kao što su to činili stoici (i toliko drugih kroz istoriju Zapada), ili da joj se kao Edip suprostavimo, što je samo drugi naziv za to da je brže sledimo, ostaje jedno pitanje... da možda i nije bilo pitanja, kao što možda, ni putovanja nije bilo... možda je sve samo igra moći? Pa čak i da jeste, ostaje konačno to pitanje smrti, jer kažu da smo pred njom svi ravnopravni... niko joj nije umakao, iako se od tada mnogo priča o besmrtnosti... možda je na to lice mislio Levinas kada je govorio o licu u lice sa Drugim/Drugom – lice u lice prema licu koje možda i nije lice, kao što možda nije ni govor, ali koje u osnovi čini svo naše viđenje, svu našu priču... to ludilo koje nas opseda, a pred čim smo nemoćni... pre je bila priča, i priča dolazi posle... pa ipak, odakle ovaj prekid, diskontinuitet, upad, sigurno ne bezazleni? ... put fenomenologije jeste put pročišćenja „’čisti’ je od početka samo čovek koji se pere, koji sebi zabranjuje izvesna jela što izazivaju kožne bolesti, koji ne spava s prljavim ženama iz nižih slojeva, koji se gnuša krvi“ ... istovremeno, ono piše Odiseju zatvarajući krug lutanja, konačno ’usnuti u čistoj krevetu’... „to je kretanje kružnice koja se vraća u sebe i koja pretpostavlja svoj početak, a postiže ga tek na svršetku“ , gotovo kao želja, 'volja prstena se prsteni u njoj', nalazeći sebe kao svoj put, kao svoje lutanje, kao presten... na nečijoj ruci, devojčice ili dečaka možda... ili negde na periferiji ostavljen, oslobođen svakog zova ili pogleda... napuštenost koja čuva lutanja, pa ipak, uvek spremna da igru prekine, da ih se odrekne, da ih odbaci i tako usnula u svojoj tišini možda sluti buduća lutanja... ili je, možda glasovi, sile na to da započne pričanja/pripovedanja... slična onoj iz ’Hiljadu i jedne noći’, priči koja već znači: zavesti, ali istovremeno, ostali u životu... bliskost/blizina priče i smrti, priče koja odlaže smrt, priče koja zavodi smrt nemarno održavajući distancu koja svakom reči može postati kraća... „no radom ona dolazi sama sebi“ ... putovanje nije skopčano sa nekom ’ljubavlju za putovanjem’, niti je to neka ’strast/opsesija’ da se ide dalje, kako bi se opet vratilo u zavičaj, već je u pitanju pre rad, mukotrpan posao kojim se žrtvuje soptveno telo... užitak, koji biva zamenjen radom, tako da on, u kojem je telo nalazilo svoja zadovoljstva, sada smenjuje užitak duha, koji na putovanju kroz delove soptvenog bića/tela, preuzima rad kao orjentir i kompas vlastitih lutanja... „da bi jamčio za ozbiljnost i svetost svog obećanja, da bi vraćanje duga svojoj savesti nametnuo kao dužnost, obavezu – dužnik sklapa ugovor sa poveriocem i na taj se način obavezuje da će u slučaju nevraćanja duga dati, za uzvrat, ono što inače ’poseduje’, što je još u njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju ženu, ili svoju slobodu, ili čak i život svoj“ ... i tako u igri, onaj koji nije igrao na sve, koji je ustuknuo pred ’apsolutnim gospodarem’, taj dakle, ipak nije izgubio sve, i to ostalo, svoje telo i svoj rad, koji su postali svojina drugoga, uložiće kao moćnu strategiju kako bi ponovo zadobio dostojanstvo... rad je kompenzacija, ali kompenzacija koja se vremenom pokazuje mnogo moćnija... dati ono što mi je još ostalo (sopstveno telo, život) i kao naknadu za to uloženo, tražiti i samo mesto gospodara, tražiti da sedim i pijem za istim stolom sa njim, da delimo ono što je nekad pripadalo samo njemu, njegovo bogatstvo, njegovu postelju, da težim istovremeno u volji za priznanjem... ono što smrt čini gospodaru, to rad čini robu vraćajući mu izgubljeno... rob postaje gospodarom, a gospodar robom... ali, telo i život već su u službi gospodara... on njima raspolaže po sopstvenoj volji... to da bira između života i smrti, i da u strahu od smrti izabira život, to je ono što rob predaje u ruke drugome i nad čime on više nema pravo/vlast... tamo gde se igra na sve, rob je taj koji vara i koji u strahu i zaista gubi sve... ali, ovaj gubitak samo je privid (što znači da računa, igra na istinu), jer on robu, pored jedne globalne strategije (život/smrt), omogućava jednu drugu/drugačiju - lokalnu strategiju, ne više zadovoljstvo u smislu ’sad i odmah’, već jedno odloženo, produženo zadovoljstvo, jedno zadovoljstvo na kredit... „briga o sebi je povlastica; to je znak društvene nadmoći, za razliku od ostalih koji moraju da brinu o drugima da bi im služili ili pak da brinu o nekom poslu da bi preživeli. Prednost koju daju bogatstvo, status, poreklo, ispoljava se kroz mogućnost vođenja brige o sebi“ ... povlašćeno mesto gospodara, ali i već roba... jer, rob preuzima brigu o drugome i kroz rad biva nagnan do brige o sebi... mesto koje je nekad imao gospodar u dijalektičkoj ekonomiji je sada pripalo robu... svaki gospodar je samo lažni gospodar (kao što je i svaki identitet samo lažni identitet), jer on mora da stupi u odnose sa robom, i da u toj ekonomiji moći, izgubi stečene povlastice... rad je medijum koji vodi od brige o drugome, ka brizi o sebi... to pitanje sopstva koje se postavlja rano, već u grčkom polisu, postaće temeljna odlika Zapada: „potrebno je da se vladanje drugim udvoji vladanjem sobom. Potrebno je da se odnos sa drugim udvoji odnosom sa sobom“ . ... pa ipak, fenomenologija je put pročišenja koji vodi od brige o drugom do brige o sebi (jer u drugome/drugoj spoznaje samoga sebe i obratno), to je put priznanja i mukotrpnog rada, to je avantura obrazovanja svesti, ali takodje i jedan nem dijalog, opsednut ludilom i smrću... jer, duh uvek može da sklizne u ludilo i to ponajviše onda kada je na putu istine... pa ipak, šta mu obezbeđuje katarzu? ...kao neki cvet ili leš bačen pored puta jer, „goli je rezultat leš, koji je tendeciju ostavio za sobom“ ... da, to je put duha ... istovremeno put njegovog razgovora sa drugim duhovima... kao leš koji ostavlja za sobom svaku tendenciju, kao cvet koji za sobom ostavlja plod... kao krug... ili krug krugova tek... zato su toliko bitni govori duhova... i ta pitanja koja oni postavljaju nisu slučajna/bezazlena/nevina... ništa ovde nije slučajno/bezazleno/nevino, čak iako se odvija kao slučajnost jer „istinito je celina. Celina je pak samo suština, koja se ispunjava svojim razvojem. O apsolutnome valja reći da je zapravo rezultat, da je tek na koncu ono, što uistinu jeste; a u tome se upravo sastoji njegova priroda, da je ono zbiljsko subjekat ili samopostajanje“ i tek time ono stvarno, jedina istina... kao putnik koji prenosti vest od jednog grada do drugog, kao spomenik o drugim spomenicima, kao znak koji zamanjuje drugi znak, kao rad nadomeštanja koji nikad ne dolazi do prisustva, „nužnost beskonačnog lanca koji neizbežno umnožava zamene, na koji se način stvara značenje onog od čega se ove razlikuju“ ... kao smrt, ili razlika, jer smrt „koja nije ni buduća sadašnjost ni prošla sadašnjost, radi unutar reči kao njen trag, njena rezerva, njena unutrašnja i izvanjska razlika: kao njen nadomestak“ ... tek kao celina, jedna mašinska celina rezultata... mukotrpan rad od ’brige o drugom’ do ’brige o sebi’, i prisvajanja glasova koji nas pozivaju i opominju: «da, i ti ceš umreti, jednoga jutra ili noći, na bledom kauču ili raskošnom krevetu, pod svetlom uspomena ili saosećajnih pogleda, bilo gde i bilo kad, da, i ti ceš umreti»... pa ipak... istina je sistem, mašina koja prizvodi rezultate, izvesne učinke rada kao kretanje, ili tačnije putovanje, epopeja koja se prepričava, uvek stvarajući razliku, taj smrtonosni lanac koji iznova započinje seriju... jer govor duhova je tišina, tišina vekova koji prođoše u senci drveća, reke ili potoka kao cvrkut ptica ili galantni bat koraka, njihova nepostojanost je nema, govor prinudan... kao neki paranoik, kao dete ili žena, kao jedan sizofrenik, duh zapičinje šetnju, opsednut glasom duhova, glasom koji može biti i sopstvena savest, jedno sopstvo više-manje, koje nas priziva nama samima... a taj ludak ni ne može izvan carstva duhova... jer ta razlika, unapred je bila izbrisana... ona ne postoji, kao što ni lutanja ne postoje, kao što ni vraćanja nema... jer sve je samo priča (zapisana ili naizust iskazana, svejedno)... epopeja lutanja, bez kraja... „svi instinkti koji se ne rasterećuju napolju okreću se unutra – to je ono sto ja nazivam pounutrašnjenje čoveka“ ... istovremeno, jedna konsenkvenca dugog putovanja... putovanja koje, uvek krećući se kroz razlike, od jednom se nalazi u situaciji da u svakoj drugosti već prepoznaje neko od svojih lica, zaboravljeno ili prećutano u konturi smisla... da razlike nema, a i „kako bi postojalo nešto izvan mene? Ne postoji ništa što je spolja“ ... jer „sve odlazi, sve se vraća; večito se kotrlja točak bića. Sve umire, sve opet procvetava, večito teče godina bića“ ... osim govora, nemoga govora duhova koji me zovu u moju suštinu... osim onoga, apsolutnoga gospodara koji tek daje smisao i sva moguća značenja „ali čuvstvovanje, koje može držati otvorenim stalnu i apsolutnu ugroženost što dolazi iz najvlastitijega bitka tu-bitka jest teskoba. U njoj se tu-bitak nalazi pred Ničim moguće nemogućnosti svoje egzistencije... bitak pri smrti je bitno teskoba“ , jer „smrt se dakle nikad ne preuzima, ona dolazi“ ... smrt nikada nije naša, već je uvek smrt drugoga/druge... smrt kao efekat razlike... nema vlastite smrti, ali isto tako smrt nije lice drugoga/druge, već njihov nestanak... nesvodim gubitak... to da je bilo bića, uopšte, jeste samo reminiscencija jednoga ranijega bića koje čuči u krulu smrti... zato ni putovanja nije bilo, kao što ni fenomenologije nema... ali, rad oslobađa višak, a višak je uvek neko zadovoljstvo... staviše, zadovoljstvo je podvostručeni višak – ono što uvek već jeste predmet trošenja, ali i što je njegov proizvod (proizvod toga trošenja)... višak jedino odoleva smrti jer je on sama smrt... istovremeno i dželat i žrtva... ekonomija viška uvek oslobađa višak... zadovoljstvo je samo fiksirani višak, takoreći povlašteno mesto užitka... fenomenologija upravo to čini... ona oslobađa razliku kao višak, na svakom koraku svoga putovanja... prethodnost, koja je samo efekat naknadnosti i njena istina, jeste jedan višak, oslobođen trošenjem viška... takođe, u pitanju je još jedno zadovoljstvo... opsednutost duhovima... fantazam, koji misli da je napustio svaku teritorijalnost upravo onda kada je najviše potvrđuje... jer, višak je neuništiv i dodajmo: nesvodiv na suštinu... jer on uvek već proizvodi sebe... taj reproduktivni karakter je nezamenljiv jer je razlika sama (tj. razlike, radi se o množini)... gotovo kao da se želi reći da „ako sistem ne može više da raste, ili ako višak u potpunosti ne može da se utroši na rast, obavezno se mora izgubiti bez dobiti, potrošiti, voljno ili ne, slavno ili na katastrofalan način“ ... da li nas to opet vraća Hegelu i njegovoj opsednutosti/opscenosti duhovima?... jer, istina kao celina čiji osnov jeste rad, koji opet, apsolutno kao rezultat, jeste jedan kontinuirani napredak i stalan rast, iako on nikada nije prava linije, iako on ponekad čini korake nazad, iako on tetura, posrće, kruzi u mestu... u tom izmučenom telu, u znoju toga tela već se nazire jedan gospodar... on profitira na osnovu tuđega rada, rada koji je uzurpirao vlastitost/bit/suštinu... jer odnos gospodara i roba je odnos tela i duše, u krajnjem odnos duha i duše tj. vladavine duha svetskom povesti... to gospodarstvo (koje je i kod Hegela lažno jer je nesamostalno), kulminira i obistinjuje se u vladavini duha nad prirodom, a koje „pre nego što bude moglo da se u svojoj početnoj istini dogodi, (...) mora da se skrši kao volja; (...) mora da se dovede do sloma, zemlja – opustoši, a čovek prisili na puki rad (...) u propasti se okončava sve, to jest bivstvujuće u celini istine metafizike“ ... sistem koji prevazilazi vlastite granice razvoja (a ko apsolutnom duhu može propisati granice, jer to je zadatak razuma, kad je on (um, duh, pojam) samome sebi merilo stvari – jedna želja, koja nije samo puki fantazam, creatio ex nihilo, već postepen, napredan – radom determinisan rast), nužno završava katastrofom... ali ova katastrofičnost bi sama sebe uništila da „strepnja nema smisla za onoga koji kipi od života i za celinu života koja je po svojoj suštini kipljenje“ ... zašto ne dodati ’višak’ jer „izvor i suština našeg bogatstva su dati u zračenju sunca koje rasipa energiju – bogatstvo – bez naknade. Sunce daje a nikad ne prima“ ... granice u kojima se kreće fenomenologija jesu suspendovane... pročišćenje duše i njena opsednutost ’carstvom duhova’ dolaze do ključnog pitanja: ’da li je duh nešto samo’?... kategorično negativan odgovor nas upućuje na sećanja u kojem duh stupa u dijalog... ta dijalogičnost je izvor svakoga daljeg napredovanja i kretanja... pa ipak pitanje: završava li apsolutni duh u katastrofi? ... „smrt je postala naš užas i mada u nekom smislu činjenica da smo mesožderi i da prkosima smrti, odgovara nekim zahtevima muževnosti (ali to je druga stvar!), seksualnost je povezana sa skandalom smrti i pojedenog mesa“ ... gospodar koji svoju moć dobija od apsolutnoga gospodara – smrti, i rob koji svoju nemoć kompenzuje radom... gospodar se zadržava pri čulnome (jelu, piću, seksualnosti), a rob napreduje kroz rad ka duhovnome obrazovanju... time se distanca smanjuje, ili tek postaje nepodnošljiva... „luksuz smrti u tom pogledu, posmatramo na isti način kroz luksuz seksualnosti, najpre kao negaciju nas samih, a zatim, uz jedenje i smrt, jedan od velikih, rasipnih puteva koji osiguravaju veliku potrošnju energije“ ... gospodar je stalno upućen na beskorisno trošenje energije kako bi sebe održao u životu... u tu svrhu mu služe dve stvari: pre svega, seksualnost na biološkom i smrt na društvenom planu... jer, stvar je u tome da se ove metafore shvate u širem smislu, što već podrazumeva neki kontekst/sistem... sa druge strane, rob je orjentisan na drugoga (briga o drugome) i njegov način trošenja nikad nije beskoristan, jer uvek podrazumeva neku svrhu (dobro gospodara)... rob je u tom smilu samo jedan deo celokupnoga društvenoga bogatsva sa kojim gospodar raspolaže... zato se i nameće pitanje: koje su bile granice robovlastničkoga sistema?... i šta je uslovilo njegovu propast?... odnos prema apsolutnom gospodaru – smrti, jeste odnos primarne/sekundarne razlike gospodara i roba... ali mogućnost da svoju moć razmeni sa apsolutnim gospodarem, rob uvek zadržava kao mogućnost... to je ulog na koji rob uvek može da igra... to znači prelaz od ’brige za drugog’ ka ’brizi o sebi’... briga o sebi je povlastica gospodara i kao takva očituje se u vladanju drugima... prema grčkom dijagramu, jedino slobodi ljudi mogu da vladaju drugima... „a kako će vladati drugima ako ne vladaju sobom? Potrebno je da se vladanje drugima udvoji vladanjem sobom. Porebno je da se odnos sa drugima udvoji odnosom prema sebi“ ... ovo udvajanje rob čini radom... to ga oslobađa da konačno u igru stavi i vlastiti život (ali ovaj način stavljanjanja života u pitanje kod roba postaje jedna strategija, šta više, potreba da se iskaže, ispriča, iznese na videlo, otkrije istina o sebi, u trenutku kada će život postati predmet iskazivanje/vladanja, načina da se iskaže sopstvo)... samo tako se može zadobiti priznanje... jer, kriterijum vladavine drugima jeste primarno/sekundarno odnos prema sebi... a ovaj je opet povlastica gospodara... dakle, sloboda se može zadobiti samo kroz borbu.. u čemu se i kako manifestuje efekat prokletog dela?... rat je uvek neko rasipanje energije, i to beskorisno trošenje... kao žrtvovanje ili gradnjenje katedrala... povlastica gospodara jeste upravo povlastica beskorisnoga trošenja... tu povlasticu rob osporava, jer ulazeću u borbu on time polaže izveno pravo na tu povlasticu... ali može se reći, trošenje nije beskorisno... ono kao ulog ima rad... pa ipak, ’od brige za drugog’ do ’brige o sebi’ stoji nepremostiv jaz... rad je način toga premošćivanja... samo tako što kroz ’brigu o sebi’, koja je prevashodno okrenuta čulnom načinu ispoljavanja, tj. samo tako što kroz iskustvo seksualnosti pokušava zadobiti istinu o sebi (seksualnost je takođe povlašćena vrsta trošenja) „subjektivacija se postiže nabiranjem. Samo, ima četiri nabiranja, četiti nabora subjektivacije, kao četiri reke pakla. Prvi se tiče materijalnog dela nas samih koji će biti okružen, uhvaćen u nabor; kod Grka je to bilo telo i njegova zadovoljstva, ’arfodisia’; ali kod hrišćana to će biti putenost i njene želje, žudnja, jedan sasvim drugi supstancijalni modalitet. Drugi je nabor odnosa sila; u pravom smislu reči; jer odnos sila se uvek po pojedinačnom pravilu povija tako da postane odnos prema sebi; svakako nije ista stvar da li je eficientno pravilo prirodno, ili božanstvo ili racionalno ili estetičko... Treći je nabor nabor znanja, ili nabor istine, utoliko što obrazuju odnos istine prema našem biću i našeg bića prema istini, koji će služiti kao formalni uslov znanja, za svako saznanje: subjektivacija znanja koja se uopšte ne zbiva na isti način kod Grka i ko Hrišćana, kod Platona, kod Dekarta, ili kod Kanta. Četvrti je nabor kretanja onog krajnjeg spolja, taj predstavlja ono što je Blanšo nazivao ’interioritet očekivanja’, od njega subjekt, na razne načine, očekuje besmrtnost ili čak večnost, ili spas, ili slobodu, ili smrt, ili odvajanje“ ...odnos prema sopstvenom telu, koji je konstitutivan za ’brigu o sebi’, jeste povlastica gospodara.... rob do tela dolazi posredno, radom, tako da odnos prema sebi kod roba biva posredovan putem rada... posredovanost, prema Hegelu, jeste razlog putovanja u ’Fenomenologiji duha’... putnik dospeva, od ’brige za druge’ (opsesija duhova, i njihovo postavljanja pitanja) do ’brige za sebe’ ( prihvatanje samih pitanja, prepoznavanje tuđih pitanja kao svojih, kao nečega što me se tiče, što mi pripada i što treba da prisvojim – što je, konačno, deo mene, deo moga identiteta)... putovanje od ’brige za druge’ ka ’brizi o sebe’, jeste jedno putovanje prihvatanja i suočavanja sa sopstvenom smrću (ojačati sebe, učiniti sebe sposobnim da se ona prihvati, pripremiti se za taj trenutak, taj događaj, taj udes)... beskorisno trošenje koje kao povlastica gospodara prelazi u ruke roba, gubi odliku koju je nekad imalo... budući da je posredovano radom, ono prestaje biti beskorisno... konačna svrha i cilj duha jeste beskonačnost u carstvu duhova (što ovde znači, krajnje zadobijanje istine, istine rada, istine sopstvenog tela, istine seksualnosti)... u tu svrhu duh koristi svoje najbolje snage i svoje najvedrije primere/egzemplare... i naravno „kad je cilj postignut, onda oni otpadnu od jezgra kao prazne ljuske“ jer „svetska je povest napredovanje u svesti o slobodi“, a sloboda je „jedina istina duha“ ... tako višak biva posredovan samo kroz rad, rad, koji ima za svrhu napredak u svesti o slobodi, a sloboda? (ima li ona svoju svrhu, ili je ona nešto nesvrhovito, ili nešto čija je svrha u njoj samoj)... gotovo kao dar koji se predaje u ruke, ili baca pod noge... kao žrtva koja se prinosi božanstvu, a za uzvrat se dobija njegova svetlost/svetost...“smisao te duboke slobode dat je u uništavanju, čija je suština u potrošnji bez profita, onog što bi moglo ostati u nizu korisnih dela. Žrtvovanje uništava ono što posvećuje“ ... gotovo kao duh koji opseda sebe samoga... kao granica koja se ne može premostiti... ’apsolutni gospodar’ mora biti pobeđen ’apsolutnim duhom’... ali, tek kroz odnos sa ’apsolutnim gospodarom’... od početka je u igri smrt... kako potrošiti taj neimenovani višak?... smrt se ne može žrtvovati... kao što se ne može ni preuzeti... ona dolazi... kao poklon... ali poklon, je uvek žrtva, on se uzvraća i uvek spada u izvesnu ekonomiju razmene... i u fenomenologiji je takođe tako... tek kroz tu razmenu može da zasvetli nešto kao što je ’sloboda’... ali, ovde se radi o nečem drugom... radi se o žrtvi koja uništava ono što posvećuje... smrt koja ništi sebe samu... da li je to možda život (sloboda)... pitanje putovanja koje duh preuzima na putu ka katarzi, kao brigu koja ide od drugoga/druge prema sebi... na tom putu smrt je neminovan saputnik... i možda je ona ta, krajnja spoljašnjost, koja uvek zadržava mogućnost upada... možda je ona ta granica koju duh ne može premostiti...“vreme je sam pojam, koji je tu, pa se predstavlja svesti kao prazan zor; zato se duh nužno javlja u vremenu, a pojavljuje se u vremenu tako dugo, dok ne shvati svoj cisti pojam tj. dok ne uništi vreme. Vreme je ono vanjsko, predočeno od sopstva neshvaćeno čisto sopstvo, samo predočeni pojam. Kad taj pojam sam sebe shvati, ukida on svoju vremensku formu“ ... vreme kao kranja spoljašnjost duha, jeste njegova granica... on mora postati vreme tj. ući u istoriju i time vreme ukinuti... to je konačno zadobijanje sopstva (istine njegovoga tela, njegove seksualnosti)... jer tek time se od ’brige o drugom’ prelazi na ’brigu o sebi’... tek kad i ta ’spoljašnjost’ kao granica padne, kada je potpuno duh usisa u sebe, tek tada će, kako izgovoriti ovo u jeziku, nastati potpuna/totalna ’briga o sebi’... zato se duh mora neprestano vraćati, opsedati sve dok se ta krajnja graničnost, ne ukine... u tom trenutku i sam apsolut postaje lud... jer on, koji je jedina istina, više nema referenta spram kojega se određuje, osim sebe samoga... „ali onaj koji se ne razlikuje takođe je apsolutno različit“ i „ne postoji nešto izvan tekstualno... i tako u beskonačnost, jer smo u tekstu pročitali da apsolutna sadašnost, priroda, ono što reči imenuju kao ’prava majka’ itd. jesu svagda već skrivene i da nisu postojale“ ... pa ipak, apsolut sebe još određuje sećanjem, koje ispunjava njegovu užasnu memoriju u carstvu duhova... zatvoren tako u ludnici sopstvenog putovanja, opsedan od strane duhova i sam opsolutni duh, u trenutku kad sa ’brige o drugom’, prelazi na ’brigu o sebi’, shvata da je lud... ali kako on to može znati kad nema referenta izvan sebe, budući da je ukinuo i samo vreme?... u fenomenologiji duha nema spoljašnjega... sve je iznutra... ta unutrašnjost (koju je već Kant označio ’formom unutrašnjeg čula’ tj. vreme), obuhvata sve, i to jeste, ispunjeni apsolut... tu ne može ništa da manjka, jer je sve već u njemu.. potpuno i beskonačno sve...mrtvno i tamno... kao smrt...