REZIME STUDENTSKIH PROTESTA

Sinoćni studentski protest bio je definitivan debakl. U jednom trenutku bio je zaista veličanstven broj ljudi i činilo se da će sve proći bez ikakvog incidenta, ali onda je najednom sve krenulo po zlu. Što je najgore nikom nije jasno šta se tačno dogodilo: osim što se najednom celokupna studentska organizacija na terenu raspala. Mnogo smo slušali o toj veličanstvenoj organizaciji studenata. Ali, jako malo se stvarno znalo kako to funkcioniše, jer studenti nisu davali izjave za štampu, činilo se da ne postoji nekakav potencijalni vođa i sl. Međutim, ono što je činilo jakim studentski pokret bila je i njihova najveća slabost. Radi se o tajnosti u kojoj su sprovodili sve svoje namisli i nakane. Istina, mnogima je od početka sve to izgledalo sumljivo. Živimo u vremenu u kom se informacije brzo šire i u kom najsigurnije tajne na kraju isplivaju na površinu. Na kraju krajeva, simboli koje su koristili (krvava ruka), kao i način organizacije i odlučivanja (plenumi) u mnogome su ukazivali da je doista reč o onome što je vlast tvdila od početka, a to je nakakva obojena revolucija. Tajnost plenuma, nepostojanje jasnog lidera, čvrsta organizacija koja deluje progresivno i širi se, uvećavajući članstvo i pokret, sve to je ukazivalo da se radi o nekakvoj tajnoj organiziciju. Ono što je mnoge zbunjivalo jeste stvarni nedostatak politike i protivurečne poruke koje su dolazile od strane studenata. Ne treba preterano isticati da se na početku svega vlast uopšte nije snašla. Zapravo, ni sama vlast nije shvatala šta se stvarno događa. Šta god da su pokušali da urade, vraćalo im se kao bumerang. Uvek je vlast ispadala kriva za sve. Govorilo se o nekakvim SNS batinašima, stranačkim funkcionerima koji organizuju navijače i kriminalne elemente protiv studenata, o nekakvom organizovanom nasilju koje čini vlast kako bi zaustavila proteste, pri čemu se zaboravljalo da stvari koje rade studenti nisu uopšte bezazlene, da one mogu i spontano izazvati bes slučajnih prolaznika, koji će negodivati ili ulaziti u sukobe, a što se u jednom trenutku može iskoristiti kao prednost u studentskoj borbi i masovnosti pokreta. Ono što se činilo kao problematično u samom studentskom pokretu, jeste da to isuviše dugo traje, da ne postoji nekakvo političko rešenje, osim onogo što su studenti najavljivali nekoliko puta, a što se nikada nije dogodilo: a to je generalni štajk. Sama pomisao na jednu takvu romantičarsku ideju – u svetu koji je odavno prestao da veruje u dobre namere – izaziva podozrenje i strah kod većine ljudi. Jer šta bi na kraju značila ideja da sve stane. Ali, čak i tada ne bi bilo jasno kakva bi bila stvarna politička poruka i benefiti do kojih ona dovodi, osim što eto zaustavili smo sistem – na dan ili dva, ali to ne znači nikakvu promenu, naprotiv, sistem će nastaviti da radi po svom, pri čemu bi mogao biti čak i brutalniji, jer se nalazi u zaostavku, a to se mora nekako nadoknaditi. Sa druge strane, činilo se da studenti najviše rade protiv samih sebe, a generalno i protiv države, jer iz dana u dan blokiraju raskrsnice i otežavaju život običnih građana, a da se ne vide stvarni rezultati, zbog čega su neki pretpostavili da njih nema jer stvani cilj svega toga jeste potpuna ili privremena blokada institucija, kako bi se stvorio nekakav privid politički krize i izazvala intervencija iz inostranstva. U svakom slučaju reč je o nekoj dezintegraciji i krizi institucija, iako studenti navodno tvrde kako sve čine da bi institucije konačno počele da rade svoj posao, postalo je više nego očigledno da studenti nisu samo neki sporedni faktor nego i stvarni generator krize institucija, počev od fakulteta i školstva do lokalne samouprave. Kažem, sve to predugo traje a daje veoma slabe rezultate, osim u jednoj stvari, a to je potpuna dezintegracija društva koja nikom ne koristi, osim stranom faktroru i velikim silama, koje na taj način uslovljavaju Srbiju i lakše ostvaruju svoje političke interese. Sve je to naravno bilo na nivou pretpostavke dok se nije pojavio onaj „insajderski“ snimak koji je bacio novo svetlo na studentski pokret. On je pokazao da nagoveštaji o obojenoj revoluciji nije samo prazna priča vlasti, i da se iza toga krije stvarna organizacija koja već neko vreme vrši uticaj na studentski pokret a što kao krajni cilj ima državni udar i promenu vlasti, tj. formiranje nekakve prelazne vlade. Da stvar bude gora, ispostavlja se da u toj zaveri protiv vlasti, učestvuju ne samo politička opozicija nego i nekakva kulturna elita (univerzitet, NVO sektor, Progras i sl.). Na snimku, za koji se utvrdilo da je autentičan, se jasno čuje priznanje da je ova grupa radikalnih političkih elemenata učestvola u nasilnim napadima na Skupštinu grada u Novom Sada, kao i u drugim sličnim akcijama za koje su navodno bili okrivljeni „batinaši“ vlasti. Možemo da pretpostavimo da je ona učestvova i u drugim akcijama, a što baca sasvim drugačije svetlo na studentski pokret. Iako su se studenti i rektorski kolegijum ogradili od izjava ove radikalne grupe, sličaj slučaj je i sa opozicionim strankama, ostaje nejasno koliko ima istine u njihovim izjavama koje su u pojedinostima doista „skandalozne“ – pri čemu one nisu iznuđene, nego su iskazane u krajnjem poverenju – a što od državnih organa zahteva da ih sve provere. To podrazumeva neminovan informativan razgovor kako sa rektorima, prorektorima, fakultetskim profesorima, tako i sa pojedinim studentima, ukoliko se ispostavi da su imali veze sa ovim radikalnim grupama ili su, što ne menja ništa na stvari, bili od strane njih izmanipulisani. Da parodija bude veća, upravo oni koji su odbijali razgovor sa predsednikom i Vučiću poručili „nisi nadležan“ pod parolom „da institucije rade svoj posao“ sada i sami moraju da odgovaraju tim istim institucijama, i da predsedniku i državi polože račun o tome kakva je njihova uloga u „državnom udaru“ koje su planirale ove radikalne grupe. Nesumljivo da je sve to imalo uticaja i na sinoćni protest studenata, koji je najavljen kao nešto izvanredno, kao nekakva kruna celokupne studentske dalatnosti, nesumljivo da su mnogi imali „velika očekivanja“ od ovog protesta – što naravno svedoči i o njegovoj masovnosti – ali se ispostavilo da su procene vlasti na kraju ipak bile tačne. Iako je u početku sve dolovalo kao nekakav veličanstven događaj, koji je okupio zaista izvanredno velik broj ljudi (naravno, uvek se nagađa sa ciframa, vlast kaže da je bilo oko 107 hiljada u piku, dok navodno „slobodni mediji“ tvrde da je bilo i 800 hiljada), ipak, se pokazalo da studenti nisu sposobni da upravljaju ovako velikim protestom. Istina je da protest nije bio legalan, što na neki način oslobađa policiju odgovornosti, isto tako znalo se da su „očekivanja“ od ovog događaja zaista velika (licitiralo se da će u najmanju ruku doći do promene vlasti, ako ne i do Vučićevog ubistva) – ali se ne može reći da vlast nije upozoravala studente i građane da se sprema nasilje („slobodni mediji“ su to tumačili kao podizanje tenzija) – baš zbog toga je imperativ studenata bio da sve prođe u najboljem redu. I doista, na početku je sve tako izgledalo – mada su tenzije bile u vazduhu – stalno se menjala destinacija krajnjeg odredišta na kom je trebalo održati govore (od Narodne skupštine i zgrade Predsedništva do Slavije i to u krug), a koji su se opet sveli na nekakve prazne humanističke floskule, najave novih blokada i na već poznati pervormans (učešće protesnog hora i recitovanje protesne poezije) – očigledno je bilo da to nije moglo da zadovolji one koji su došli sa velikim očekivanjima. U jednom trenutku, kada je već bilo jasno da će doći do nereda i da studenti ne mogu da kontrolišu situaciju protest je prekinut, a studenti su se povukli na fakultete. Iako je to bio jedan zdravorazumski gest koji je presudno doprineo smiravanju tenzija, on je u mnogome bacio senku na ove proteste jer je pokazao da oni koji su na proteste pozivali „starije ljude i decu“ očigledno nisu bili u stanju kontrolišu celokupnu situaciju. Tu se pokazuje vrhunac studentske neodgovornosti: moguće da će neki reći da za to ne treba kriviti ove mlade ljude, nesumljivo da je za njih ovo bio veliki zalogaj, ali su isto tako u pravu oni koji kažu da ne smemo više dopustiti da sudbina društva zavisi od ovih studentskih ekperimenata za koje niko ne zna u šta će se na kraju pretvoriti. Na kraju su svi srećni jer je protest ipak prošao u krajnjem miru, svakako da je veličina ovog protesta u tome što nije bilo mrtvih, ali ne treba zaboraviti da mnogima nije jasno šta se postiglo ovim protestom, osim što su se ljudi okupili u velikom broju iz raznih delova Srbije (verovatno i regiona), pri čemu se rizikovalo da dođe i do ozbiljnijih ljudskih žrtava, a da su studenti i dalje na pozicijama na kojima su bili: bez jasnog političkog cilja i bez ikakve političke poruke. Osim toga, ovaj protest je pokazao ogromnu nezrelost studenata, jer ne samo da protest nije bio prijavljen, pitanje da li bi uopšte bio dozvoljen da su pokušali da ga prijave (jer su pretnje po bezbednost bile više nego očigledne) nego se pokazalo da oni koji su organizovali tako veliki broj ljudi nisu u stanju da ih kontrolišu, jer ne možete reći nakon svega, sad je kraj, mi se povlačimo i više ne učestvujemo u protestu, idite kućama. Studenti kao da ne znaju šta se događa na velikim žurkama, kada ljudi uđu u element i kada im se više nejde kući, nego odluče da nastave zabavu, iako im je gazda poželeo „laku noć“. Pored toga, ovaj protest je pokazao sve slabosti tog nazovi „neposrednog načina odlučivanja“ gde neko u masi uvek može da kaže sada mi preuzimamo stvar u svoje ruke, jer se ispostavilo da su tako napravljenje i blokade na fakultetitima, što znači da je sada bumerang počeo da se vraća samim studentima. Čini se da je svima jasno da je ova stvar otišla predaleko i da više vlast ne sme dopuštati nikakve eksperimente koji izlaze izvan legalnih okvira, jer na kraju krajeva vlast postoji zbog toga i konačno je vreme da počne da radi svoj posao. Inače, ulazimo u nešto za šta niko ne zna kako će se na kraju završiti: a dosadašnje iskustvo nam govori da to su situacije u kojima na kraju svi mi izvučemo neki deblji kraj.