Mašina-proteza i mašinski spojevi

O smrti saznajemo samo posredno i putem drugih. S druge strane umiranje je proces, to je agonija. Agonija potiče od starogrčke reči agon, što znači takmičenje. Prvobitno ova reč se koristila u grčkoj komediji da opiše situaciju u kojoj dva lica međusobno debatuju. I kod nas agonija još uvek zadržava to grčko značenje, gde biti u agoniji znači suprotstavljati se nekom poslednjim atomom svoje snage. Agonija u potpunosti iscpljuje naše telo i duh i dovodi nas gotovo do propasti. I ovde otkrivamo taj dualizam mišljenja. Ipak, može li se čovek razumeti izvan društvenog konteksta? Da bi znali šta je čovek neophodno je da ga razlučimo od organskog i anorganskog sveta. Na kraju krajeva potrebno je da ga razlikujemo i od božanstva? Kad kažemo čovek mislimo na jednu određenu prirodnu vrstu, a ipak svi naši pojmovi imaju određeni društveni kontekst. Šta je neka vrsta? To unapred pretpostavlja podelu prostora, a ona je moguća kao jedan društveni fenomen. Društveno je uvek neka organizacija, ono je...

Čini se da je o mašini-protezi po prvi put otvoreno progovorio jedan čovek. Njegova otvorenost ubrzo je izazvala sablazan časnih ljudi. Ipak, bilo je i onih koji su se divili njegovoj otvorenosti, ali nisu imali dovoljno hrabrosti da ga slede na tom putu. Može se reći da je samo manjina imala sluha i znala da čuje ono što nam je ovaj omraženi pisac imao da kaže. Naravno, u pitanju je božanstveni markiz de Sad. On nam je skrenuo pažnju na to da mašina-proteza uvek teži za tim da uveća vlastitu sposobnost sanjanja. To znači obrazovati uvek nove mašinske spojeve. Osnovni prezir koji duboko u sebi oseća svaka mašina-proteza jeste onaj prema telu. Telo uvek nečim ograničava mašinu-protezu i nameće joj određeni režim rada. Telo nema nikakvu proizvodnu funkciju (mašine-proteze su te koje proizvode) i ono obavlja ulogu nekog organizatora proizvodnje. Suštinski telo odbija proizvodnju. To odbijanje da se proizvodi, kod tela najviše dolazi do izražaja u odsustvu želje da se postane mašina-protez...

Kakav je smisao i značenje mašine-proteze? Na tragu Aristotela, jedan od osnivača filozofske antropologije, Arnold Gelen (Galen 1974) je isticao da je razvoj ruke bio od presudnog značaja za napredak ljudske civilizacije. Diferencijacija šake kao mehanizma za hvatanje, tj. odvajanje palca od ostalih prstuju, imala je nesagledive posledice za razvoj čovečijeg organizma u celini. Suština organa i jeste u tome da je on neki produžetak tela. Razvojem novog organa ili prisvajanjem neke nove telesne funkcije celokupni organizam menja izgled i namenu. To samo pokazuje da se čovek od početka sastoji od mnoštva mašina-proteza koje neprestano ulaze u odnose s drugim mašinama-protezama, neprestano menjajući funkciju i značaj čovekovog tela. Nesumljivo je da se izmenila celokupna struktura organizma od kada je funkcija ruke dobila novu namenu. Sposobnost čoveka da proizvodi oruđe za Gelena je jedna od suštinskih odredbi čoveka, a upravo u tom pogledu najviše do izražaja dolazi diferencijacija ljud...

Šta tačno znači staranje o sopstvu? Ranije je bilo reči o tome da je za stare Grke gubitak sopstva bila jedna od najvećih opasnosti. Sopstvo je bivalo upitno u svakoj situaciji u kojoj je i vladanje sobom bilo dovedeno u pitanje. Za stare Grke je vladavina sobom bila pretpostavka legitimnosti političke vlasti (vladanje drugima). Centralni problem etike kod starih Grka jeste borba sa strastima. Strasti nisu loše po sebi, ali su loše ukoliko mogu da poremete sopstvo tako da ono više ne zauzima gospodarsku funkciju. A nema veće opasnosti po sopstvo nego da ono izgubi ovu fukciju. Tako je bilo u klasično doba, kada je bavljenje etikom (briga o sebi) bilo priprema za političku delatnost (vladanje drugima). Međutim, tokom helenističkog perioda stvari se iz osnova menjaju, budući da tamo bavljenje politikom gubi svaki značaj i biva dodeljeno suverenoj (imperijalnoj) instanci. U takvim okolnostima običan pojedinac se prepusta udesu (sudbini). Opšta nesigurnost je odlika helenističkog doba, up...

Voleo bih da malo prokomentarišemo seriju Dr. Haus.Ono o čemu ne bih želeo da govorim jeste format i istorijat serije. Mnogo toga je već rečeno o sličnosti Dr. Hausa i Šerloka Homsa, sličnost se odaje već u nazivima njihovim imena, postojanje zajedničkog prijatelja, koji čak nosi i isto prezime (Vilson), a o sličnosti karaktera i ludnosti logičkog zaključivanja ne treba ni govoriti. Poznato je da su kriminalističke teme veoma inpirativne televiziji i da postoje brojne serije sličnog šablona, isto kao što je poznato da je televizjija, opet ne slučajno, zainteresovana za teme crne hronike koje veoma pedantno obrađuje, bilo da je reč o rekonstrukciji istinitih događaja u obliku dokumentarca ili serijskog programa. Bilo kako bilo serija Dr. Haus po tome pitanju nikako ne odskače od drugih serija sličnog formata – čak i ako je ovde reč o medicini – ipak se dijagnostički način rada Hausovog tima ne razlikuje puno od istražnog postupka policije. Ali ni to nije tema o kojoj bi ovde volio da go...

Konstrakta je iznenadila mnoge. Naizgled jednim monotonim nastupom, bez naročite trke, frke, buke i pompe uspela je da se plasira u finale Evrovizije. Ipak, taj nastup je bio sve samo ne dosadan. Tokom celog nastupa Konstrakta neprestano sedi u stolici, a jedine pokrete koje čini su one rukama, bilo da similira pranje ruku u lavoru, bilo da tapši ili podiže ruke i šake pomera polukružno (obično takve pokrete činimo kada želimo naglasiti da nekom i nisu „sve krave na broju“). Sve to je popraćeno na ogromnom video bimu koji se prikazuje iza leđa pevačice i prikazuje samo ono što ona radi rukama. Oko nje je nekakva ekipa ljudi sa peškirima oko vrata, oni je okružuju i pomažu joj prilikom izvedbe minimalističke koreografije. Njihov izgled podseća na nekakav religijski obred, i bez sumnje je to aluzija na inkviziciju. To je posebno naglašeno i poslednjim delom pesme koji ide na latinskom i koji treba da upotpuno identifikaciju. Ono što je bitan deo koreografije, a što svakako ulazi i kao za...