SLUČAJ HAUS: OD GENIJA DO LUDAKA

Voleo bih da malo prokomentarišemo seriju Dr. Haus.Ono o čemu ne bih želeo da govorim jeste format i istorijat serije. Mnogo toga je već rečeno o sličnosti Dr. Hausa i Šerloka Homsa, sličnost se odaje već u nazivima njihovim imena, postojanje zajedničkog prijatelja, koji čak nosi i isto prezime (Vilson), a o sličnosti karaktera i ludnosti logičkog zaključivanja ne treba ni govoriti. Poznato je da su kriminalističke teme veoma inpirativne televiziji i da postoje brojne serije sličnog šablona, isto kao što je poznato da je televizjija, opet ne slučajno, zainteresovana za teme crne hronike koje veoma pedantno obrađuje, bilo da je reč o rekonstrukciji istinitih događaja u obliku dokumentarca ili serijskog programa. Bilo kako bilo serija Dr. Haus po tome pitanju nikako ne odskače od drugih serija sličnog formata – čak i ako je ovde reč o medicini – ipak se dijagnostički način rada Hausovog tima ne razlikuje puno od istražnog postupka policije. Ali ni to nije tema o kojoj bi ovde volio da govorim. Elem, još jedna stvar, karakteristična za serije koje idu na Foksu, a vezene su sa crnu hroniku, ubistva, svetske zavere i sl. jeste da se na upravljačkim mestima često nalaze žene i afroamerikanci, ponekad je to identično u oba slučaja, što samo govori u prilog ideološke matrice o nekakvom demokratskom društvu, društvu jednakih šansi, meritokratiji i sličnim tlapnjama liberalnog kapitalizma. Ali i o tome dakako ne bih da govorim. Naravno, ako sve pomenuto izolujemo pravo je pitanje o čemu se još može govoriti kada je slučaj Haus u pitanju. A upravo to i treba da bude tema ovog našeg rada. Dakle, slučaj Haus, genije ili ludak, pravo je pitanje? Naravno, i ovo zvuči kao poznata fraza, od genija do ludaka granica je mala, ali o nečemu ipak treba da diskutujemo. A i ne bih volio da se ova diskusija pretvori u frazeologiju. Stoga je počinjemo jednim činom, koji je Haus učinio u trenutku besa ili ludila, a to je da je kolima uleteo u dnevni boravak svoj bivše devojke, inače upraviteljice klinike u kojoj i sam Haus radi. Reč je o ženi koja Hausu godinama čuva leđa, tako što iznalazi načine da finansira brojne sudske sporove koje Haus vodi iz različitih razloga, bilo da je reč o grubom vređanju pacijenata, nepoštovanju radne etike ili čak namernoj manipulaciji pacijentima i radnim osobljem. Haus je čovek teške naravi, izbačen je sa gotovo svih klinika u kojima je radio i jedino je uspeo da se duže zadrži na klinici kojom upravlja žena i koja se svim silama trudi da popravi ono što je on u stanju da svojim bahatim ponašanjem pokvari. Ipak, kada je u pitanju slučaj Haus, da li je tu samo reč o bahatosti? Bahatost kod Hausa postoji, u to nema sumnje, od manipulacije radnim osobljem i pacijentima do zloupotrebe analgetika, on ne preza od smicalica i sitnih prevara koje redovno čini svom timu, pretpostavljenima, pacijentima i radnom osoblju. Ipak, on ima sposobnost da čudesnim obrtima i nesvikadašnjim metodima spašava ljudske živote. Ali ni to nije ono čemu bih voleo da govorim u ovom tekstu. Ono što nas prvobitno zanima jeste razlog zbog kog je Haus upao automobilom u kuću svoje pretpostavljene, a bivše ljubavnice. To je za njega imalo značajne posledice: zavšio je u zatvoru, dok je upravnica svoje mesto prepustila jednom čoveku iz Hausovog tima, koji je sticajem okolnosti i verovatno ne slučajno Afroamerikanac, i zauvek nestala iz Hausovog života i iz serije. Ono što nas ovde zanima jeste to šta je Haus video nekoliko trenutaka nego je kolima uleteo u kuću značanje osobe iz njegovog života. Da li je u pitanju zavist, ljubomora ili nešto treće? I šta je Haus planirao tim činom da napravi? To na neki način i čini tajanstvenim Hausovu ličnost. Ali to ne znači da je ne možemo analizirati. Reč je o sledećem: trenutak pre negoli je odlučio da udari kolima u kuću Haus je shvatio da je žena koju voli za njega potpuno izgubljena. A to je shvatio jer je u trenutku i intuitivno (što je generalno i odlika njegovih dijagnostičkih metoda) razumeo kolika je zapravo razliku između njega i žene koju voli. A ta je razlika nesaglediva. Postoji jedna malograđanska priča, udabna porodična idila koje se Haus grozi, a kojoj teži upravo žena koju on voli. Tu malograđanstinu od zajedničnog nedeljnog obroka, sentimentalnog porodičnog okupljanja, proslave rođendana i bračnih jubileja, sve to nekako odstupa od Hausovog karaktera koji uživa u bizarnosti, ekstravaganciji i posebnosti. U tom trenutku je Haus odlučio da poslednji put polupa tu malograđansku predstavu, a za to je bilo potrebno i velika žrtva. I Haus je podnosti. Celokupni Hausov život i može da se shvati kao borba protiv prosečnosti, učmalosti i banalnosti koju donosi upravo taj svakodnevni nedeljni obrok. Ipak, ne robuje li Haus drugom obliku malograđanstine? Ne doprinosi li on svojim bizarnim ponašanjem i nesvakidanjim navikama obnavlju potrebe za mirnom porodičnom idilom kao nekakvim idealom prosečnog sredovečnog muškarca. Čak njegova potreba da lažira smrt kako bi poslednje trenutke života svog najboljeg prijatelja učinio nezaboravnim, takođe spada u registar pokušaja da se pobegne od „dosadne svakodnevnice“ i „rutine življenja“ pa i boli i umiranja, ako se tako nekom više sviđa. Ali, živeti život „punim plućima“ ne znači nužno bekstvo od dosadne svakodnevnice i malograđanske učmalosti, naprativ, to je samo druga strana medalje, drugo lice iste one malograđanštine od koje se beži. Na kraju krajeva, ne može svako sebi ni da priušti bizarno ponašanje i skupe navike, ali može lekar koji radi na prestižnoj klinici, i taj socijalni status nije beznačajna stvar u Hausovom životu. Ona ga određuje u potpunosti. A njegovo odvajanje od dosadne svakodnevnice i počenje u trenutku kada on počinje da oseća bol u nozi, utoliko bol dolazi kao posledica fiktivnog gubitka noge, ali stvarne isključenosti iz dosade svakodnevice i rutine života koju ona sa sobom neminovno nosi. Njegov pokušaj da povrati nogu (uzimajući ekperimentalne lekove) stvarno znači potrebu da se vrati rutini života, otuda i njegova veza sa upravnicom klinike, ali sve to njega na kraju dovodi do saznanja da je „porodični raj“ bespovratno za njega zabranjen. To uviđa i u trenutku dok živi u lažnom braku sa imigrantkinjom kojoj pokušava da obezbedi radnu vizu (zelenu kartu), a koja bi i stvarno mogla da ga zavoli, ali Haus više nije spreman na taj rizik. To znači da njegov posao, kao i njegovi svakodnevni predstupi predstavljaju pokušaj bekstva od svakodnevnice i rutine života, a što njega vodi od genija do ludila (genijalni medicinski dijagnostičar u svakom trenutku može postati pretnja po sistem zbog bizarnog ponašanja (upada kolima u kuću) i zloupotrebe analgetika (vikodina). Na taj način dr. Haus prolazi put koji svakodnevno prolazi veliki broj ljudi, samo zato što su se u jednom trenutku života bizarno poneli ili su postali zavisnici od narkotika, alikohola i sl. Njegov pokušaj da postane lojalni deo sistema propada jer on više nije u stanju da kontroliše svoju bol – a upravo ta bol i jeste ono što njega čini drugačijim, odnosno, otpadnikom od istog tog sistema kojem teži da pripada. Zahvaljujući tome što obavlja jednu izrazito društveno cenjenu profesiju (lekar), on može da pokaže ali i osvetli, u kakvim sve položajima u društvu mogu da se nađu obični ljudi, koji niti imaju socijalno zaleđe niti nekakvu blistavu karijeru, koja bi na trenutak mogla da ih spase društvenog prezira. Nasuprot tome Dr.Haus se leči društvenim prezirom, njegov cinizam je upravo i uperan protiv tog pokušaja društvene osude, jer on druge razotkriva kao ljude skrivenih namera i nečiste savesti, drigim rečima, kao lecemere. A licemerstvo upravo i prati taj pokušaj da se od nedeljnog obroka načini porodična idila, odnosno, da se dosada svakodnevnice i rutina života učini podnošljiva za milione ljudi koji sebi ni to ne mogu da priušte. A mali je put od genija do ludaka, jer ono što prvi osporava (rutinu življenja i svakodnevnicu) to drugi diže u vazduh, budući da nije naučen, niti može da živi prema unapred postavljenim pravilima. A Hausov argument je zaista upečatljiv: ili priznajte da ste svi licemeri (jer od dosade pravite idilu) ili zavšite već jednom sa tom rutinom življenja i to po kratkom postupku. Drugačije ne ide.