SLUČAJ "KONSTRAKTA"

Konstrakta je iznenadila mnoge. Naizgled jednim monotonim nastupom, bez naročite trke, frke, buke i pompe uspela je da se plasira u finale Evrovizije. Ipak, taj nastup je bio sve samo ne dosadan. Tokom celog nastupa Konstrakta neprestano sedi u stolici, a jedine pokrete koje čini su one rukama, bilo da similira pranje ruku u lavoru, bilo da tapši ili podiže ruke i šake pomera polukružno (obično takve pokrete činimo kada želimo naglasiti da nekom i nisu „sve krave na broju“). Sve to je popraćeno na ogromnom video bimu koji se prikazuje iza leđa pevačice i prikazuje samo ono što ona radi rukama. Oko nje je nekakva ekipa ljudi sa peškirima oko vrata, oni je okružuju i pomažu joj prilikom izvedbe minimalističke koreografije. Njihov izgled podseća na nekakav religijski obred, i bez sumnje je to aluzija na inkviziciju. To je posebno naglašeno i poslednjim delom pesme koji ide na latinskom i koji treba da upotpuno identifikaciju. Ono što je bitan deo koreografije, a što svakako ulazi i kao zasluga kamermana, jeste Konstraktino lice u velikom planu, koje netremice gleda posmatrača „širom otvorenih očiju“ poput nekakve lutke, koja po nekakvom automatizmu ponavlja reči pesme. U osnovi celokupni nastup bi se mogao oceniti sa dve reči: automatizam i parodija. A upravo muzika Konstraktine pesme daje svoj doprinos celokupnom utisku. Ipak, Konstrankta jeste otkrovenje i osveženje celokupne muzičke scene u Srbiji. Kada je Marija Šerifović učestvovala na evroviziji ona je predstavila jednu lepu pesmu, koja je svakako obeležila njenu karijeru, ali nije naročito uticala njen dalji tok (budući da je to i dalje Marijina najpopularnija pesma). Ako se setimo Željkovog „Laneta“, šta o tome može da se kaže osim što je to samo jedna u nizu njegovih balada, možda ne ni najlepša, možda ne ni najpopularnija, ali zasigurno jedna od pesama koja ga je držala na vrhu pop scene u Srbiji, i ništa više od toga (naravno, neki bi rekli, zar može više?). Sa druge strane, Konstrakta je tek sinoć prošla u finale, a svi govore o njenoj saradnji sa grupom Zemlja gruva, ili čak vade nekakve prve snimke (dok je još imala plavu kosu), a nesumljivo da postaju popularni i drugi singlovi koje je ova pevačica nedavno izdalao pod novim imenom, neki od njih su možda i ozbiljnij od In corpore sano – koja opet nije za potcenjivanje, naprotiv – a sve to skupa izgleda kao najava jedne veoma uspešne internacionalne pevačke karijere. To nam govori o tome da je Konstraktin uspeh došao čak pre Evrovizije, i da njen plasman u finale Evrovizije ne može ništa više da promeni, osim da joj donese još više popularnosti i uspeha (u slučaju da se desi čudo i osvoji prvo mesto – a da se može sve očekivati svedoči i to da se o Konstrakti od kada se pojavila i ne govori drugačije nego kao o nekakvom čudu – zašto onda čuda i ne bi bila moguća). Ipak, muzički gledano Konstrakta pripada relativno mladim beogradskim bendovima koji su se pojavili nakon dvehiljaditih, ali u muzičkom smislu nisu odmakli od nekakvom miksa „muzičke alternative“ britanskih bendova osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, moglo bi se postaviti pitanje da li se danas posle grandža nešto bitno desilo i na svetskoj sceni, osim mikseva različitih muzičkih žanrova i fuzija ukusa i muzičkih stilova i podstilova. Dakle, u muzičkom smislu Konstrakta nije nikakva novina. Ali, muzika kojom se služi Konstrakta u potpunosti odgovara porukama njenih pesama i u tome je verovatno sadržana suština njene izuzetne i iznenadne popularnosti. Ali, treba biti realan i reći da nedavni Konstraktini siglovi zaista predstavljaju otkrovenje domaće rok scene i da čak pretenduju na jedan pravi rok album, kakav se odavno nije pojavio na ovim domaćim prostorima. Naravno, bilo je velikih nada i popularnih pesmica, ali od devedesetih godina te velike nade su uglavnom škončavale kao dugovečni mladi bendovi koji nikako da savladaju tu svoju prolaznu „mladu fazu“. Dobro, bilo je tu nekih imena poput Bjesova, Kanda, Kodže i Nebojše, SARS-a i sl. ali zasigurno nakon EKV-a retko koji bend bi se mogao smatrati velikim, ne računajući Čorbu, Bajagu, Ju-grupu, Galiju itd. – u tom alternativnom smislu, mada pitanje da li i koliko „alternativa“ i može da prati popularnost velikih rok bendova, poput Bajage i Čorbe, za koje misliš da su oduvek bili na sceni, ili da su odavno sa nje sišli, ali naprotiv, oni vas uvek demantuju i uvek imaju odabranu publiku kojoj se obraćaju, nakon i više od četrdeset godina. Tako se jedino za EKV može reći da je uspeo da se u tom „alternativnom“ muzičkom polju uzdigne na nivo ovih velikih bendova (neki bi možda dodali Brejkerse i Van Gog – ja ih ipak uzimam sa rezervom, iako i oni spadaju tu negde rekao bih „između“ ako tako nešto uopšte postoji). Ali, da se manemo tih nesrećnim prognoza, koje su možda i u startu promašene, i da se osvrnemo i na sadržaj Konstraktinih pesama i na poruku koju nam oni donose. Nesumljivo je da se Konstrakta obraća nekakvoj srednjoj klasi, upravo je ona i prepoznala zadržaj njenih poruka, a smisao je u tome da se po ko zna koji put, srednja klasa suočava sa dosadnom svakodnevnicom i da vlastiti život živi poput stereotipa i malograđanstine. Da ne pominjemo konzumerizam i potrošački mentalitet savremene srednje klase, konzumerizam ovde više nije shvaćen kao svakodnevna praksa nego više kao životni stil koji je oduvek tu, od rođenja do smrti. Ono što dolazi kao druga strana te takozvane potrošačke kulture, a na šta Konstrakta upozorava u poslednjim stihovima pesme In corpore sano, jeste depresija kao nekakvo stanje „zamora konzumerističkog duha“. Ono što Konstrakta prepoznaje kao problem, ovde se ne nudi kao nekakva vrsta rešenja, nego kao prosto prazan hod, zapitanost o besmislislenosti postojanja, a što opet za posledicu ima nekakvo razočaranje u život i pesimističan pogled na svet (sa čime se već odavno suočava građanska klasa, i to od pojave Šopenhauera do egzistencijalizma). Pesimizam dolazi kao popratna pojava konzumerizma, i nije nikakvo rešenje problema, kao što Buda uzroke bede ne prepoznaje kao proizvod društvenog raslojavanja nego ih otkiva u samoj prirodi stvari (samim tim leči posledice, a ne uzroke), tako i pesimisam polazi od pretpostavke da je svet loš, a dosadna svakodnevica i konzumeristički mentalitet navode se kao primeri koji to potvrđuju, iako su oni samo posledice globalne ekploatacije neoliberalnog kapitalizma kojeg ne dovodimo u pitanje, iako ga „rado kritikujemo“. Utoliko se danas Konstrakti medicina pojavljuje u formi srednjevekovne inkvizicije, kao neko ko nam bdi nad glavom i ko nam pomaže da „budemo lepi i zdravi“, a što jeste uslov našeg postojanja, bilo kao umetnika ili običnog čoveka. Ova parodirajuća misao za Konstraktinu poeziju postaje gotovo opsesivna, ona je ponavlja poput nekakve mantre, dajući joj magijski karakter, iako je reč o jednom spoju nauke i kapitala, a čiji je smisao zapravo u tome da proizvede konzumerističkog pojedinca, koji je spolja „lep i zdrav“ ali je iznutra krhtkog duha, paranoidan i depresivan. Međutim, ne treba Konstraktu kriviti za sve to, budući da nas njene pesme na izvestan način suočavaju sa problemom, ukazuju na problem, a način kako da ga rešimo i dalje je na svima nama i dalje se tiče svih nas. I to čak nema veze sa tim koje će mesto Konstrakta osvojiti u subotu na Evroviziji. To nas se zapravo i najmanje tiče i ne bi trebalo ni da nas zanima: problem je u tome što se mi trenutno i isključivo bavimo stvarima koje nas se uopšte ne tiču niti imaju ikakvom smisla za nas. I tu je zapravo srž problema, a ne tamo gde ga obično tražimo.