Mašina-proteza i mašinski spojevi

Iskreno, gledao sam i gluplje režije, ali ni na ovu nisam naročito ponosan. Stvar je oko tog rektorata, upada studenata i svega ostalog. Razumem da se bar nekakav opravdan razlog desio, ali da studenti strajkuju zato sto nisu sigurni da im fakultet može garantovati ispravne diplome, to je baš jedno veliko čudo. Znam da će svi reći, nije baš dobro da sereš po opoziciji, tome se smeje i naš predsednik, ali mislim da je tužnija stvar što se tome smeje i cela Srbija, iako su ovde neki naviknuti na rijalitije, pa misle, čak i kad taj rijaliti ide malo preko televizije, a malo preko neta i drugih alternativniih medija, da se stvar savršeno razume, narocito, kad se još studenti i rektorka slože i stanu zajedno u odbranu istih ideala. O čemu pričamo. Ideala za šta, za koga, o čemu se ovde uopšte trabunja. Ideala diplome, zaslužene diplome, to je ideal kojim nama fakultet već trideset godina obećava nekakvo znanje, a na uštrb toga nam samo prodaje obećanja, tipa, dobra diploma bolja plata, bol...

Uobičajeno je da se o šablonima misli kao o nekakvim prevaziđenim stvaralačkim formama. To ne mora uvek biti slučaj naročito kada su u pitanju film i televizija. Na filmu i televiziji sabloni stvaraju posebnu izražajnu formu tzv. filmski i televizijski jezik. Ne samo da govore u slikama šabloni ovde stvaraju izvesna značenja koja mogu postati predmet vrednosnog procenjivanja, kao i stvaranja novih vrednosti (ideološka funkcija televizije, filma). Upravo to je ono što nas ovde i zanima, kada su u pitanju nekakve domaće serije tj. serije vezane za nekakvu postjugoslovensku produkciju, šta god to značilo. Dakle u ovom tekstu bavićemo se sablonima domaćih serija i njihovom ideološkom upotrebom. Ono što nazivamo postjugoslovenska produkcija javlja se u periodu raspada jugoslovenske države i kasnije i povezano je za sve većim uticajem stranih produkcija na nacionalne kinematografije u regionu. Samim tim to znači da se dobrim delom i filmska slika gradi preuzimanjem šablona od stranih produkc...

Skoro da je gotovo Svetsko prvenstvo u košarci. Na stranu što nije bilo nekakvih velikih imena u američkoj reprezentaciji, Amarikanci nikada nisu bili u goroj poziciji (borba za 7 i 8 mesto), ipak je bilo dosta izjednačenih reprezentacija, bar nekih 8 do 10 ekipa je bez rezerve moglo da konkuriše reprezentacijama Španije i Argentine, koje su nema sumnje, itekako zaslužile da se nađu u finalu. Ipak, čini mi se da je ovog puta svetsko prvenstvo proteklo u senci lošeg suđenja. To dovodi do neverovatnog paradoksa, da će Spanija, koja igra najgrublju i najagresivniju košarku, završiti ovo prvenstvo mozda i sa najmanjim broje faulova, što je, priznaćete, za nepoverovati. Košarka je jedan od sportova koji je gotovo negledljiv kada sudije umešaju svoje prste i to naročito kada se služe dvostrukim aršinima: Nekima puštaju grubu igru, drugima sude svaki kontakt itd. Ne mislim ovde samo na utakmice naše reprezentacije (naročito kada su u pitanju utakmice protiv Italije i Španije), Srbija je igra...

Prošlo je još jedno leto za nama. Doduše još formalno je na snazi, deli ga nekoliko dana, ali nećemo biti formalisti. Mnogi od nas su bili na odmoru, bilo da su odlazili na letovanje, bilo da su uživali u hladu, ili hladu klime, što je gotovo ista stvar. U međuvremenu je počela nova sezona Premijer lige, a aktuelno je i Svetsko prvenstvo u košarci. Tako su prazan prosto politike ispunile kao i uvek čarke na nacionalnoj osnovi nama najbližih suseda, Hrvata i Albanaca, što je sve u jeku političke kampanje koja se sprema kako kod nas tako i u regionu. Ali ne bih sad o politici. Posebno ne o dnevnoj politici koja je kod nas odavno na stenbaju, gotovo nulti stepen politike. U engleskoj su i dalje čarke oko Bregzita, čak najava novih izbora, koji se u Italiji ipak nisu desili iako je desnica bila njihov glavni inicijator, dok u Brazilu gore prašume Amazona, a zabrinuta Evopa šalje utešne svote novca kako bi očuvala „pluća naše planete“ kao i poslednje ostatke nekakve autohtone plemenske kul...

Očigledno da je nemoguće bez dnevne politike. Pretpostavljam da će sledeće godine biti prvi redovni izbori još od 2012. godine, i time će ova vlast konačno priznati da je iza sebe imala pristojni mandat u kom je mogla da popravi stanje u zemlji, da ne ponavljamo da je i ovog puta bilo reči o većinskom mandatu. Rano je još da svodimo račune vlade, ali nije na odmet podsetiti u kakvom se trenutno stanju nalazi zemlja. Elem, o čemu se radi? Kada je u pitanju Narodna skupština, ona gotovo i da ne radi, budući da je polovina opozicije u protestu – ali to za vladu nije nikakav problem, dok god imaju većinu da izglasaju zakone za koje oni smatraju da su potrebni zemlji. Drugi segment je naravno vlada, koja je problematična iz više razloga: nisu problem samo afere ministra odbrane (koji je sam po sebi lutajuća afera), ministra policije (koji ne samo da ima problema sa diplomama, nego se šuška da mu otac trguje oružjem), ministra zdravlja i zaštite životne sredine (o čijim se vezama sa beograds...

U svojim ranijim tekstovim mnogo sam se obraćao problemu makartizma i tzv. lovu na veštice, kao i jednoj mnogo široj temi, a o čemu piše Hauard Zin u svojoj istorijskoj monografiji, a to je prisustvo komunizma u državnim institucijama, kao i svojevrsna čista koja je pokrenuta oko toga, sredinom pedesetih godina. Dakle, reč je bila o hladnom ratu koji se nadvio nad svima nama, koji je podrazumevao uvodjenje špijunske tehnologije, nasleđene iz Drugog svetskog rata, i njegovu brutalnu primenu nad gradjanima, o čemu najbolje svedoči afera Votergejt, takođe odlično opisana u dotičnoj monografiji. Da pisao sam o tome, vezano za novi Holivud, za pojavu angažovanog i autorskog filma i svega što je sledilo sa tim i ne stidim se toga. Namerno kažem ne stidim se jer, izgleda, ne izgleda nego se to zapravo dogadja, a i o tome sam pisao, da taj nazovi, hladni rat ni izbliza nije bio toliko opasan po nas koliko će biti neki novi totalitarizam, koji više nema neprijatelja, osim terorista, a takvim ne...

Čime se vi zapravo bavite? Uvek mi je neugodno kada mi postave to pitanje. Zapravo, ja sam angažovani intelektnualac, ali zapravo bavim se samim sobom. Na Zapadu, još od Grka, to je zapravo i poziv intelektualca. Nekada su to zvali filozofijom, danas mi to zovamo angažovanim intelektualcom, ali stvari se nisu bitno promeni, promenio se samo kontekst u kom govorimo. I to je dosta bitno. Naime, svi nekako podrazumevaju da angažman mora nužno da vodi i nekakvom boljitku za ljude. Utoliko je angazman uvek povezan sa nekakvom formom humanizma. Naravno, iako koristimo tu otrcanu Sartrovsku formulu, jer nisam siguran da postoji bolja i tačnija, naš angažman danas je daleko od nekakvog humanizma. Ne samo da se angažman kreće na toj hrišćanskoj strategiji, brige za drugog (zapravo u formi njegovog zbrinjavanja), nego to danas još upornije čini kapitalizam, a posebno aktivizam je nekakva liberalna forma, iako je istorijski možda nekad bila bliža levici i desnici, ali danas je ona postala otrcani...