Mašina-proteza i mašinski spojevi

Šta znači ontologija političkog? Pre svega, to je specifičan način na koji telo-moć opstaje u vremenu. To je način na koji ono uspeva da produži vlastito telo, da ga nadogradi i tako u sebe uključi nove organe (mašine-proteze). Da li to znači da ostajemo samo na površini molarne proizvodnje? Zapravo, potrebno je pokazati u kakvom odnosu stoje molarna i molekularna proizvodnja, kako se jedna kači na drugu, kako se druga razdvaja od prve i kako nastaju nova mašinska tela. To zahteva jedan genealoški pristup razumevanju istorije. Dve najpoznatije genealogije su proveli Niče i Fuko. Niče je genealoškom metodom pokušao da dovede u pitanje celokupnu kulturu Zapada, tražeći strateška mesta od kojih bi mogla da započne njena temeljna transformacija. Vodeći problem za Ničea je predstavljao nihilizam, dekadencija zapadnih vrednosti i hrišćanske civilizacije, a što je značilo potiskivanje primarnih životnih nagona – pre svega volje za moći kao osnovnog pokretača života. Problem je u tome što Nič...

Kroz istoriju čovek je često bio u sastavu različitih molarnih skupova (tela-moći) i to počev od teritorijalnih, suverenih i kapitalističkih formacija, tako da se može govoriti i o dominantnim molarnim modelima kao sto su: sveštenik, ratnik, vladar (teritorijalna i despotska mašina), ali isto tako i radnik, učenik, vojnik, birokrata itd. (kapitalistička mašina). Telo-moć može da opstane samo ukoliko se mašine-proteze preoblikuju u političke modele i to polazeći od dominantnog načina proizvodnje. Nije sporno da je čovek vekovima bio zavistan od prirodnih uslova, ali je i tada obrazovao određene molarne skupove (teritorijalne i suverene formacije). Sam koncept čoveka – kao bića koje se razlikuje od drugih prirodnih bića prema izvesnim biološkim karakteristikama – potiče od pokušaja da se prirodom zavlada na jedan tehnički način: permanentna nominalizacija bioloških vrsta kao proizvod klasičnog doba (klasifikacija). Ali, šta je priroda sama po sebi? Ono što mi danas poznajemo kao prirodu...

Na koji način vlast teži da se produži i traje? Suština vlasti jeste u proizvodnji modela. Na osnovu modela vlast opstaje u vremenu. O modelima je bilo reči kao o paradigmama. Platon je bio prvi filozof koji je modele pokušao da misli i kao paradigme bića. Za njega su ideje bile prvobitni uzori stvari. Koncipirana kao znanje o arhetipovima bića filozofija u Platona treba da pronađe rešenje političkog problema: kako obnoviti političku zajednicu na filozofskim osnovama? Odgovor na ovo pitanje Platon je pronašao u politici sopstva. Briga o sebi treba da osigura postojanu političku zajednicu koja za cilj ima brigu za drugog. Samo onaj ko je naučio da vlada sobom može istovremeno upravljati drugima. Borba protiv strasti stoga jeste primaran zadatak filozofije, budući da su strasti ono što u svakom trenutku može da poremeti naše sopstvo i dovede ga u ropski položaj. Umesto da jača sebe sopstvo na taj način služi strastima. Ukinuti pasivnu funkciju sopstva i postaviti ga za gospodara ljudskoj...

Postoji jedan antički mit koji je i danas aktuelan, a to je mit o Narcisu. Uobičajena predstava o tome je da je Narcis bio zaljubljen u vlastitu sliku i da je zbog toga kažnjen smrću. Ono što ovde nije jasno jeste to zašto je Narcis morao biti kažnjen? U osnovi Narcis je težio da se izjednači s vlastitim odrazom u ogledalu. Greh Narcisov je u tome što je on poverovao da je njegov odraz (tj. njegova slika) čak lepša od njegove spoljašnjosti. Težnja da se identifikuje u modelu koji je sam stvorio za Narcisa je imala pogubne posledice. Narcis je morao umreti jer je prekoračio granicu dozvoljenu smrtniku: u antičko doba bogovi su oni koji nameću modele ljudima. Ali Narcis i sam postaje model, težeći da se u potpunosti identifikuje sa vlastitom slikom i u tome je njegova duboka tragedije. U trenutku identifikacije Narcis prelazi granice namenjene smrtnicima i sam postaje model za druge modele. To je ono što antički svet Narcisu nije mogao oprostiti. Zbog toga je Narcis zaslužio smrt. Narcis...