SKICE ZA JEDNU ONTOLOGIJU POLITIČKOG III

Postoji jedan antički mit koji je i danas aktuelan, a to je mit o Narcisu. Uobičajena predstava o tome je da je Narcis bio zaljubljen u vlastitu sliku i da je zbog toga kažnjen smrću. Ono što ovde nije jasno jeste to zašto je Narcis morao biti kažnjen? U osnovi Narcis je težio da se izjednači s vlastitim odrazom u ogledalu. Greh Narcisov je u tome što je on poverovao da je njegov odraz (tj. njegova slika) čak lepša od njegove spoljašnjosti. Težnja da se identifikuje u modelu koji je sam stvorio za Narcisa je imala pogubne posledice. Narcis je morao umreti jer je prekoračio granicu dozvoljenu smrtniku: u antičko doba bogovi su oni koji nameću modele ljudima. Ali Narcis i sam postaje model, težeći da se u potpunosti identifikuje sa vlastitom slikom i u tome je njegova duboka tragedije. U trenutku identifikacije Narcis prelazi granice namenjene smrtnicima i sam postaje model za druge modele. To je ono što antički svet Narcisu nije mogao oprostiti. Zbog toga je Narcis zaslužio smrt. Narcis posreduje između antičkog i modernog čoveka, prvi sebe razume kao potpuno otelotvorenje božanske slike, dok drugi sebe shvata kao sliku koju iznova mora sam da proizvede. Utoliko je Narcis mnogo bliži savremenom nego antičkom svetu. Samo tamo gde suverenost drži ekluzivno pravo na proizvodnju slika (modela), samo tamo je narcisova pojava zabranjena. Ikonoborstva, u svim pojavnim oblicima u istoriji, su zapravo predstavljala odbranu ovog eksluzivnog prava suverenosti. Onaj ko proizvodi modele u osnovi i vlada stvarima – u tome se sastojao nauk drevnog umeća vladanja. Ikonoverstvo, kao strategija Istoka, na Zapadu nije preživelo. Ali i suverenost je na Zapadu bila kratkog veka. Čak u jednoj Atini, u doba Perikla, već su prisutne tendencije koje suverenost dovode u pitanje. Atinska demokratija u osnovi pretpostavlja pluralizam modela, od sportiste do sofiste i umetnika, a novac je u značajnoj meri postao merilo stvari. Kapitalizam se upravo odlikuje dominacijom modela, odnosno, težnjom da se monopol nad slikom (modelima) prevaziđe permanentnom proizvodnjom novih slika (modela). To je razlog zašto je moguće govoriti o dve strategije vladanja tokom istorije: prva je drevna istočnjačka strategija da se putem religije nametne jedna i jedinstvene slika stvari (monoteistička religija), dok se druga strategija sastoji u permanentnom razbijanju slika i modela u sve sitnije slike i modele (kapitalizam). Nije sporno da mi danas živimo u doba dominacije modela. Nove tehnologije (informacije i telekomunikacije) su doprinele tome da danas svako od sebe može da napravi model, bilo da se služi već postojećim modelima (televizija, interenet, rijaliti itd. ) ili da izmišlja novi (umetnost i kreativna industrija). U osnovi mi danas živimo Narcisovo doba, a tu neko može da se shvati tek posto je proizveo vlastitu sliku o sebi. Doba simulacije – onako kako ga je definisao Bodrijar – u osnovi nije doba „smrti slike“ nego njene potpune dominacije. To je doba zasićenošću modelima i to onda kada oni postaju autoreprezentativni. U potpunosti to je doba rijaliti-stvarnosti koju svi pokušavamo iznova živeti. Ne radi se samo o tome da smo od početka svi učesnici jednog velikog rijaliti-šoua, nego da se zahvaljujući novim tehnologijama naš život nalazi neprestano pod udarom modela i njihovih autoreprezentativnih učinaka. Ne samo da smo pozvani da kupujemo druge modele, nego smo i sami potrebni kao modeli pored drugih modela. Prezir ili oduševljenje za rijaliti-šou je u potpunosti irelevantan onog trenutka kada shvatimo da smo upravo mi ti koji se danas nalaze zatvoreni u četiri zida, u dvadaset i četiri časa, i da smo iz dana u dan izloženi neprestanom šikaniranju medija, bilo kao učesnici internet portala i socijalnih mreža, bilo kao korisnici novih tehnologija (informacije i telekomunikacije). Mi smo pozvani da u svakom trenutku učestvujemo u vlastitoj samoproklamaciji. To je razlog zašto je danas prosečna zastupljenost običnog sveta u medijima mnogo veća nego što je to moglo da se zamisli pre pedeset godina. Bilo kao učesnik brojnih „rijalitija“, bilo kao korisnik interneta i socijalnih mreža, prosečan čovek je danas neprestano prisutan u medijskom prostoru i od njega se očekuje da iznese svoje mišljenje ili da sa drugima podeli vlastita osećanja. Na taj način prosečan čovek ulazi kao model unutar drugih modela, bilo da se ugleda na postojeće modele (popularna kultura) bilo da oblikuje nove (umetnost i kreativna industrija). Ako antičku kulturu nazovemo apolonskom (tamo je božanska slika bila uzor za ljudsku lepotu) onda se današnja kultura s pravom može zvati narcis-kulturom, budući da ona nameće imperativ da se proizvede vlastiti model unutar drugih modela. Pojava televizije je označila konačni prekid s apolonskom kulturom. Apolonska kultura je bila prisutna u umetnosti tokom vekova, dok je narcis-kultura proizvod savremenih medija (televizije i interneta) i modernih tehnologija (informacije i telekomunikacije). Vekovima je čovek koristio umetnost i religiju da se uzdigne do Boga. U slici Boga čovek je trebao da pronađe vlastitu sliku. Apolonska kultura je bila u osnovi ljudskih napora da se dosegne božanska slika i da se bude sličan Bogu. Hrišćanstvo je tokom vekova bilo zastupnik apolonske kulture. I to ne iznenađuje budući da su tamo reč i slika gotovo poistovećeni: suština reči je da dosegne sliku (Boga) i obratno, suština slike je da predstavi reč Božju. Otuda slika i reč predstavljaju dva najznačajnija medijuma u kojima se otelotvoruju umetnost i religija i to kao putokazi i smernice do spoznaje Boga. Sasvim drugačije stoje stvari s narcis kulturom. Narcis kultura je u osnovi kultura spektakla, kultura vezana za narodne svetkovine, vašare, sajmove, viteške turnire, a u današnje vreme i luna-parkove, megalomarkete, spa-centre, akvaparkove itd. Narcis-kultura je dominantna kultura masovnog i potrošačkog društva. Pojavom novih tehnologija ova kultura sve više jeste deo jednog imaginarnog univerzuma koji kao dominanatan teži da se nametne celom svetu. U osnovi više nije zadatak ove kulture da nas oslobodi teške i naporne radne nedelje ili da promoviše godišnji odmor kao oazu totalnog rasterećenja od uobičajenih poslovnih navika i radne discipline, nego da prikaže dokolicu kao period najintenzivnijeg rada na sebi i kao mesto kreiranja reprezentativne slike (modela) u javnosti. To je razlog zašto je danas sopstvo mnogo stabilnija instanca društvene kontrole nego što je bila pre pedeset godina. Upravo u sopstvu društvena slika (model) i najviše dolazi do izražaja. Način na koji se predstavljamo na socijalnim mrežama ili istupamo na internetu u mnogome kreira sliku kakvu želimo imati u javnosti. Sopstvo je u osnovi povezano sa tom slikom koju predstavljamo da je ona sastavni deo nas samih. Identifikujući se sa slikom koju stvaramo o sebi mi se u potpunosti poistovećujemo i sa određenim životnim stilom. Sopstvo jeste predstavnik životnog stila samo ukoliko učestvuje kao model među drugim modelima. Problem je u tome što se vlastita slika (model) uvek gradi unutar dominantnih modela koji reprezentuju vladajuće društvene vrednosti. Modeli u osnovi i jesu kreatori dominantnih društvenih vrednosti i kao takvi jesu istovremeno i reprezentanti kapitala. Stoga je danas proizvodnja sopstva jedan od najelementarnih oblika društvene kontrole. Proizvodeći sebe u model sopstvo postaje svojevrsna reprezentacija kapitala. Po tome se današnje društvo razlikuje od disciplinaranog društva XIX veka. U doba disciplinarnog društva postojali su institucionalizovi društveni modeli koji su se iznova proizvodili putem subjektivacije: vojnika, radnika, učenika, kriminalca, bolesnika itd. Unutar specifičnog društvenog prostora (vidljivosti: bolnice, kasarne, škole, radionice, zatvora itd.) obrazovalo se polje iskaza (iskazivo: delinkvencija, bolest, disciplina itd.) koje je proizvodilo izvesne subjektivacije, o kojima je ranije bilo reči. Na taj način se institucionalizovao društveni prostora i disciplinovalo sopstvo. Subjektivacije se proizvode unutar institucionalizovanih modela koji nisu uvek i nužno reprezentacije kapitala nego mogu biti otelotvorenja discipline u čistoj formi (vojnik, učenik npr.). Sa druge strane, danas sopstvo može postati model samo ukoliko unapred jeste inkarnacija kapitala. Subjektivacija se danas ne pojavljuje na nivou iskazivog (identifikacija na nivou iskaza: delinkvencije, discipline, bolesti itd.) nego na nivou vidljivog tj. predstave i slike (modela) koju je svako o sebi sposoban da proizvede. Prostor vidljivog se širi, ali tako da on više nije povezan za institucionalne prostore (bolnicu, fabriku, kasarnu, zatvor itd.) nego za tehničke i tehnološke produžetke (mašine-proteze) stvarnosti. Nove tehnologije (informacije i telekomunikacije) tome doprinose utoliko što prostor vidljivog produžavaju na računa iskazivog. To je razlog zašto je danas ideologija u drugom planu budući da se identifikacija više ne obavlja na ravni iskazivog (ideologije) nego vidljivog tj. na mestu gde mi mislimo da nas drugi posmatra (platne i identifikacione kartice, video-nadzor, mobilni telefon, satelitski lokator, uređaji za praćenje i prisluškivanje i dr.). Institucionalna kontrola se danas transformiše u oblik tehničkotehnološke kontrole, unutar malih serija i zatvorenog prostora. Ne postoji više imperativ da se napusti zatvoreni prostor. Ponekad to ide toliko u krajnost da više ne postoji potreba da se izađe iz kuće. Dobar deo poslova je danas moguće obavljati od kuće, čak poslodavci na tome i insistiraju jer se tako smanjuju putni troškovi, dok mreža dobavljača i sektori usluga omogućavaju veoma jeftinu dostavu naručene robe. Robu je takođe moguće poručiti putem interneta, a dostava je uračunata u cenu robe i praktično besplatna. Internet je živu komunikaciju sveo na minimum, dok je komunikacija na daljinu postala imperativ zahvaljujući jeftinom i brzom transportu (male avio-kompanije, brzi vozovi itd.). Neprestanim porastom brzine transporta i permanentnim smanjenem cena usluga putovanje je izgubilo onu romantičnu dimenziju koju je imalo u doba železnice, pojave parobroda i prvih automobila. Tokom XIX veka putovanje je podrazumevalo opasnost i avanturu. Naročito se to odnosilo na prekookeansku plovidbu koja je po prirodi bila neizvesna, usled dužine putovanja i prirodnih nepogoda. Ali, već je parobrod putovanje okeanom učinio kraćim i sigurnijim, iako ne i naročito prijatnim i to posebno za niže staleže koji su u želi da napuste Evropu često putovali u potpalublju i delovima rezervisanom za stoku. Smanjenje brzine putovanja učinilo je suvišnim i samo putovanje, budući da je iz njega proteralo opasnost i avanturu. Teško se danas za bilo koga može reći da putuje. Čak i turisti koji se s putovanja vraćaju s gomilom slika nisu putnici u pravom smislu reči, budući da su turističke rute unapred utvrđene, a vreme boravka unapred isplanirano. Naravno, kada se životni tok svede na radnu nedelju i radno vreme odvoji od dokolice, pri čemu dokolica takođe predstavlja niz organizovanih i strogo utvrđenih aktivnosti, nerealno je očekivati da putovanje bude nešto više od egzotike, rezervisano uglavnom za onu kategoriju ljudi koja to čini iz profesionalnih razloga (novinari, reporteri, profesionalni snimatelji itd.). Savremeni čovek je u osnovi ograničen rokovima i to kako na poslovnom i profesionalnom planu tako i van njega. U trenutku kada je produktivnost postala imperativ društva, od tada je vreme predmet neprestane kontrole. Ne radi se ovde samo o radnom vremenu nego i o dokolici. Nove tehnologije nisu napravile nikakav značajan pomak u tom pogledu osim što su merenje vremena učinile preciznijim i društveni život bržim. A upravo to je doprinelo da se moderno shvatanje života u potpunosti izmeni. Dok je moderna pretpostavljala ekspanziju, dotle postmoderna obećava imploziju. Prva je bila kretanju u širinu, osvajanje prostora i teritorija, kontrola populacije u organizovanim velikim skupinama (fordizam, fašizam, socijalizam itd.) i na javnim mestima (sportske manifestacije, vojne parade, muzički koncerti itd), dok druga označava kretanje ka unutra, osvajanje i kreaciju imaginarnog prostora, projekciju dubine na površini. Komunikacija uz pomoć interneta je u drugi plan stavila neposredan ljudski kontakt, dok je putovanje postalo nezamislivo u doba mlaznih aviona i brzih vozova. Može se čak ići u krajnost i tvrditi da je savremeni saobraćaj čak putovanje učinio krajnje nefunkcionalnim, brzina protoka često dovodi do brojnih zastoja, uključujući saobraćajne gužve u velikim gradovima, na aerodromima i taksi stajalištima itd. Ako se tome doda i rizik od terorističkih napada, koji su postali česti na javnim mestima, u podzemnim železnicama ili na aerodromima, u vreme održavanja sportskih manifestacija ili političkih konferencija, onda je razumljivo zašto se danas sve više govori o imploziji stvari i događaja. Nasuprot načelima liberalizma kapitalizam danas sve više insistira na sigurnosti pojedinca. Ipak, ljudi nikad nisu bili nesigurniji nego u današnjim velikim gradovima SAD, Evrope, Afrike, Bliskog istoka itd. Rizici su brojni i nesagledivi. Automobilski saobraćaj je u mnogome doprineo tome da se rizici u gradovima uvećaju bilo posredno, opasnošću po život pešaka i ostalih učesnika u saobraćaju, bilo neposredno, čestim saobraćajnim udesima. Tokom istorije kriminal je bio jedan od značajnijih faktora rizika u velikim gradovima, dok je danas to čak izraženije budući da trgovina drogom ima sve dominantniju ulogu u organizaciji gradskog prostora. Ratovi malih intenziteta ali sa velikim brojem civilnih žrtava takođe su jedan od faktora rizika i to utoliko veći ukoliko se njihovi sukobi prelivaju na zemlje u bližem i daljem okruženu, najčešće u vidu brojnih terorističkih napada. Jedan od mogućih faktora rizika postaju i neformalne organizacije, navijačke skupine, gangsterske bande, fašističke formacije itd, koje šire nasilje malih razmera kako prema svojim protivnicima (drugim navijačima, pripadnicima drugih bandi ili prema političkim neistomišljenicima i policiji), tako i prema pripadnicima manjinskih grupa (rasnim, jezičkim, seksualnim manjinama itd.). Ali zasigurno jedan od naznačajanijih faktora rizika jeste kvalitet ishrane, koji se svakim danom pogoršava usled zagađivanja prirodne sredine (obilne upotrebe pesticida i GMO proizvoda). Kao što je to svojevremeno ustanovio U. Bek u globalizovanom svetu rizici se naprosto prelivaju iz jednog područja u drugi, a kao što ne postoje osigurana područja od rizika tako više ne postoje ni određene rizične grupe. To znači da su rizicima podjednako izložene sve kategorije stanovništva, bez obzira da li dolaze iz viših ili nizih staleža, da li su predstavnici radničke ili buržoaske klase. Ono što nikako nije isto jeste osiguranje od rizika, kojima su podložnije više klase i bogati staleži, upravo usled njihove bolje ekonomske zbrinutosti, nego predstavnici nižih staleža i siromašni. Kao da se ponovo vraćamo Hobsovoj alternativi između prirodnog i društvenog stanja: u prirodnom stanju vlada potpuna nesigurnost (svako je svakome neprijateljelj: „Belum omnes contra omnes“, „Homo homini lupus“), dok u društvenom stanju postoji relativna sigurnost – čovek je siguran u odnosu na drugog čoveka, građanin u odnosu na građanina, ali je zato država (Levijatan) ta koja u svakom trenutku može da nam ograniči prirodna prava (pravo na život, slobodu, svojinu itd.). Čini se da Hobsovo prirodno stanje u velikoj meri – iako ne u potpunosti – odgovora globalnom poretku savremenog društva. U društvu rizika čovek je neprestano izložen opasnosti da izgubi prirodna prava, a bolju zaštitu i veće garancije može dobiti od ekonomskih institucija (banaka i osiguravajućih društava) nego od same države. U osnovi savremeno društvo u mnogome modifikuje Hobsovo prirodno i društveno stanje i to tako da je tamo rizik stalna pojava, ali pod uslovom da je moguća zaštita u vidu ekonomskih (banke i osiguravajuća društva) i policijskih ustanova (međunarodna mreža borbe protiv terorizma). Osiguranje od rizika postaje jedan od imperativa rizičnog društva. To je razlog zašto su danas policijske metode usmerene u tom pravcu, bez obzira što nam se čini da nikada nismo živeli u opasnijem okruženju. Osiguranje od rizika ne poništava rizik nego samo ublažava njegove negativne posledice. Ali nesumnjivo da rizično društvo u osnovi jeste i društvo kontrole. Što je podložnije rizicima i što mu više stvari izmiče kontroli utoliko ono zahteva sve obuhvatniju regulaciju društvenih odnosa. Ali, stvar je u tome da nesigurnost najviše pogoduje onim ekonomskim institucija koje od toga imaju najviše koristi, a to su banke i osiguravajuća preduzeća. Što su rizici veći i potreba za osiguranjem je snažnija. Na tom principu danas funkcionišu mehanizmi društvene kontole. Pustiti stvari da se odvijaju same od sebe (ekonomija lese-fera), ali osigurati područja koja su od primarnog ekonomskog i geostrateškog interesa. To nas dovodi do paradoksa da su moguća ratna dejstva malih intenziteta u zemljama Bliskog istoka, ali da se istovremeno naftna polja nalaze u sigurnim rukama, ili da se npr. može organizovati Svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoafričkoj republici (2010) ili u Brazilu (2014), iako su u isto vreme u tim zemljama organizovane masovne demonstracije protiv tih događaja – što naravno nije uticalo na sigurnost fudbalera i njihovih poštovalaca, koji su iz različitih zemalja sveta dolazili u velikom broju da bi prisustvovali fudbalskoj predstavi. Slična stvar se ponovila i na nedavnom Evropskom fudbalaskom šampionatu u Francuskoj (2016), koje je organizovano u zemlji koja je u tom trenutku bila izložena neprestanim terorističkim napadima (od tragedije Šarli do nedavnih bombaških napada u centru Pariza) a da ni jednog trenutka takmičenje u fudbalu nije bilo dovedeno u pitanje – čak su se opasnosti od fudbalskih huligana (naročito onih iz istočne Evrope) pokazale mnogo realnije nego teroristički napadi. Šta nam govore ovi primeri? Očigledno je da je sistem u stanju da zaštiti velike sportske događaje (kao i bitne ekonomske i geostrateške interese) i to uprkos činjenici da su oni permanentno izloženi rizicima. U tome ima i više od puke sposobnosti da se odgovori izazovima i čini se da upravo ovi i slični dogođaji služe da bi se obnovilo poverenje u globalni poredak i njegove sigurnosne institucije, od kojih su najznačajnije ekonomske (banke i osiguravajuća društva) i policijske (obaveštajne službe i međunarodna mreža borbe protiv terorizma). Sve to naravno ne bi trebalo da ima ikakvog udela u tome što su ulice postale sve nesigurnija mesta za život, što su javni prostori izloženi neprestanim rizicima od terorističkih napada, što su ratovi na Bliskom istoku počeli da se prelivaju u Evropu i to u vidu talasa izbeglica. To je još jedan događaj koji bi mogao imati mnogo šire ekonomsko značenje od onog koji mu pridaje nacionalna štampa i „patriotske“ političke snage širom Evrope. Šta nam govore svi ti događaji? Da li nam pomaže ako se setimo prvog događaja u nizu koji je pokrenuo užasnu lavinu budućih dešavanja? U pitanju je bio 11. septembar. Od tog trenutka globalni svetski poredak je odlučio da se obračuna sa terorizmom. Nije li to pomalo smešno kada se posmatra iz današnje perspekive? Zapravo, ko je terorista? Terorista nije nužno islamista, kako žele da ga predstave mediji u Francuskoj a i šire, on čak nije politički neprijatelj u klasičnom smislu reči, jer ne poseduje neku određenu teritoriju. Naravno, reći da islamske zemlje podržavaju terorizam je jednako tačno kao i tvrditi da je Muhamed bio terorista. Ipak, svedoci smo da mnogi teroristi dolaze upravo iz tog sveta, iako većina tih ljudi je rođena u evropskim zemljama i ima njihova državljanstva. Šta nam to govori? Nisu li teroristi zapravo građani Evrope, ali nedovoljno integrisani? Mnogi teroristi u SAD-u nemaju nikakve veze sa Islamom. Tu se naravno misli na one događaje koji su uzbudili svetsku javnost a koji su prvenstveno vezani za terorizam u američkim školama. Naravno, za napad na kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra se to i ne može reći, budući da je on imao jasnu terorističku poruku: iza ovog napada je stajala Al Kaida, teroristička organizacija koja je imala podršku u islamskim zemljama (Iraku i Avganistanu), o čemu su Amerikanci bili veoma dobro obavešteni, budući da su im oni u jednom trenutku u prošlosti bili saveznici (protiv bivšeg SSSR-a, tokom krize u Avganistanu, Zalivskog rata itd.). Ista stvar se može reći i za sadašnji ISIS (ISIL). Nije li on nastao upravo kao posledica američke intervencije u Iraku i Avganistanu (2004), koju su kasnije podržale neke evropske zemlje (Francuska, Italija, Španija itd.) tokom sirijskog građanskog rata i svrgavanja Gadafija u Libiji, ali se na kraju sve to otrglo kontroli američkih i evropskih saveznika. Sada talasi migracija prete da potope Evropu, a svima je jasno da Evropska unija ne može izdržati talase migracija koji bi došli iz Azije i Afrike istovremeno i to celom dužinom istočnog Mediterana. Moguće da je zbog toga otvoren alternativi put kroz Tursku, kao pokušaj da se deo izbeglica na „zadnja vrata“ uvede u Evropu. Eto zašto nam 11. septembar ne pomaže puno kada su u pitanju globalna društvena kretanja, budući da on objašnjava posledice, ali ne i stvarne uzroke. Da li se moglo očekivati više od jednog televizijskog spektakla koji je u direktnom prenosu pratila gotovo celokupna svetska populacija? Da li se taj događaj razlikuje od npr. iskrcavanja na Mesec ili Vijetnamskog rata? Možda je bio u pravu Bodrijar kada je tvrdio da se Zalivski rat nije stvarno dogodio (1991), budući da je do u detalje bio razrađen i propraćen u medijima. Naravno, to pokreće pitanje druge vrste: u čemu se savremeno iskustva ratovanja razlikuje od igranja video-igrice, budući da oba događaja pratimo na monitoru? Ne radi se ovde samo o predstavi rata koju kreiraju savremeni mediji, nego i o tome da se rat zaista danas vodi na monitoru, bilo da se uputstva dobijaju od glavnog štaba, koji u svakom trenutku ima satelitski snimak terena, bilo da piloti na monitoru prate strateške tačke svojih napada. A da ne govorimo o tome koliko se samo kompjuterska simulacija koristi u obuci vojnika, kao uostalom i u mnogim drugim sferama društvenog života. Kako je onda moguće danas razlikovati stvarni rat od kompjuterske simulacije? Naravno da stvarni rat uvek proizvodi i neke političke posledice koje pre ili kasnije moraju da prihvate njegovi učesnici. To znači da, bez obzira što rat danas u mnogome nalikuje kompjuterskoj simulaciji, on ni izbliza nije postao humaniji, o čemu naročito svedoči smrtnost civila koja je mnogo veća nego što je to bilo moguće i zamisliti pre dvesto godina. Naravno, i razorni kapaciteti savremenog oružja su mnogo veći nego što su ljudi mogli pretpostaviti pre samo sto godina. Nesumnjivo da se savremeni svet razvio u jednu tempiranu bombu uzasnih razmera čija bi eksplozija u jednom trenutku mogla dovesti u pitanje i celokupni život na zemlji. Nadu nam daje nauka koja mašta o nekom novom početku na drugoj planeti (banke i stacionari prirodnih vrsta). Čemu služe takve predstave? Ako čovek nije u stanju da sačuva postojeće stanište, sa kojim pravom se od njega očekuje da će on biti sposoban za to na nekoj drugoj planeti? Ali čak i da ne uništimo vlastitu planetu, dovoljan je samo jedan pogled na istoriju da nas podseti šta se dešava kada jedna moćna i razorna tehnologija prisvoji pravo na zemlju, a što je bio slučaj tokom novovekovnih otkrića. Nisu li nade u novi početak takođe građene na jednoj tempiranoj bombi koja će pre ili kasnije eksplodirati, bilo na Zemlji, bilo na nekoj drugoj planeti. I kakva je korist od takvih predviđanja, ako se samoistrebljenje ne može zaustaviti? To samo govori da stvarni problemi nisu izvan domašaja ljudskog znanja i mogućnosti i da ih pre ili kasnije moramo sagledati i u njihovoj razornoj moći. Ako 11. septembar nije uzrok nego posledica, gde se onda nalaze stvarni uzroci? Mogu li se oni locirati u vremenu? I kakve to veze ima sa ontologijom političkog? Ranije je bilo reči o tome da biće i moć imaju dodirnu tačku u tome da teže da se produže u vremenu, odnosno, da traju. Trajanje je osnovna kategorija koja nam omogućava da pristupimo analizi ontologije političkog. Ono što traje teži da se produži u vremenu. Da bi moglo da se produži ono treba izvesne produžetke, odnosno, mašine-proteze. Mašine-proteze su izvesni produžeci tela-moći. Ukoliko opstaje, telo-moć mora da traje – pri čemu trajanje jeste istovremeno održavanje u vremenu. Telo-moć traje putem modela. Modeli su ono što omogućava da se telo-moć produži u vremenu. A modeli, kako shvatiti modele? Model je oblik koji daje uzor ili paradigmu. Modeli su zapravo jako slični Platovim idejama. Ono što daje oblik istovremeno nije i ono što proizvodi. Modeli trebaju proizvodne instance, a to su mašine-proteze. Međutim, i sami modeli su nekada bili mašine-proteze. Faktički ne postoji razlika između modela i mašine-proteze. Ono što modele razlikuje od mašinske proizvodnje jeste režim rada. Postoje dva tipa ili režima rada. Prvi režim rada odnosi se na način na koji su mašine-proteze povezane sa telom-moći. Odnos tela-moći i mašina-proteza za proizvod ima modele. To se naziva molarnom proizvodnjom. Sa druge strane postoji i specifičan način na koji su mašine-proteze povezane međusobno. To se zove molekularna proizvodnja i ona stvara iskustva. Kao što su međusobno suprotstavljene molarna i molekuralna proizvodnja tako se modeli i iskustva nalaze u međusobnoj suprotnosti. U čemu je razlika između modela i iskustva? Iskustva nas uvek upuću na druga iskustva, dok modeli teže da ukinu iskustva. To je razlog zašto čak i kad upućuju na druge modele oni teže da iskustva pretvore u modele. Iskustva se pretvaraju u modele u trenutku kada se mašinska proizvodnja vezuje za telo-moć. Iskustva su po sebi revolucionarna, budući da menjaju nas i druge. Modeli su po sebi konzervativni budući da teže da očuvaju postojeće (telo-moć). Proučavati ontologiju političkog u osnovi znači istraživati kako se neko konkretno telo-moć održava u vremenu. Da bi se bliže odredio sam problem potrebno je pokazati na koji način modeli sudeluju u konzerviranju tela-moći. Ukoliko telo-moć teži trajanju ono u tu svrhu koristi brojne mašine-proteze kako bi njihove revolucionarne potencijale (iskustva) stavilo u službu održanja vlastitog tela-moći i to putem modela. Taj proces su Delez i Gatari nazvali antiproizvodnjom, odnosno, proizvodnjom nedostatka u samoj želji. Suštinsko je ovde umanjiti sposobnost sanjanja mašinske proizvodnje, tj. prekinuti proizvodne instance da bi se u njih ubacio nedostatak. To se postiže pomoću uživanja. Mašine-proteze je potrebno navesti na uživanje i na taj način umanjiti njihovu proizvodnju (sposobnost sanjanja). Zatim je umanjenu sposobnost sanjanja potrebno vezati za neko konkretno telo-moć. Tako se proizvodne instance mašinske proizvodnje stavljaju u službu održavanja mašinskog tela (tela-moći). Naravno, to je potrebno pokazati na konkretnim primerima u istoriji. Značaj religije tokom vekova se upravo ogledao na tom polju. Svojevremeno je Marks religiju nazvao „opijumom naroda“. Koliko je opravdana ova analogija? Nesumnjivo da je Marks ukazao na jednu analgetsku funkciju religije kod običnog sveta. Kao što opijum smiruje telesnu bol kod ljudi, tako je društvena funkcija religije da umanji duševnu bol. O kakvoj duševnoj boli se ovde radi? Religija je odgovor na duboku zabrinutost običnog sveta povodom smrti. Ali možda stvari stoje i drugačije. Možda je upravo religija ona koja iznova proizvodi određenu predstavu smrti. Kakav je smisao te predstave? Strah od velike smrti treba iznova da poremeti mašinsku proizvodnju i da u nju uvede nedostatak. Na koji način to religija postiže? Upravo tako što obećava život posle smrti. Život posle smrti je izvesna psihička kompenzacija za patnje i bedu u sadašnjem životu. Patnja i beda su opravdane tek ukoliko je moguć život posle smrti. Ali, i život posle smrti mora da se zasluži. Odatle proizilazi tehnologija sopstva. Ugledanjem na božanstvo i postajanjem sličnim njemu čovek treba da zasluži zagrobni život. Ali kako se ugledati na božanstvo ako ne postoje neke njegove praktične inkarnacije, drugim rečima, njegovi modeli. U tu svrhu služe sveštenici i oni treba da postanu njegova praktična otelotvorenja. Čak u primitivnim despotijama funkcija vladara i sveštenika je bila objedinjena u jednoj ličnosti, a ona u potpunosti treba da bude inkarnacije božanstva (egipatsko božanstvo Ra npr.). Ta prvobitna funkcija vladara-prvosvešetnika otkriva nam suštinu ontologije političkog. Da bi trajalo u vremenu telo-moć mora izmisliti načine vlastite legitimacije. Nijedna vlast ne može da opstane na pukom nasilju. To je razlog zašto su joj potrebni mehanizmi legitimacije. Ovde je neophodno odgovoriti na jedno pitanje koje se neizbežno nameće: po čemu se mehanizmi legitimacije razlikuje od ideologije? Kao proizvodna instanca društvene reprodukcije ideologija takođe ima svoje mehanizme legitimacije. Da li se mehanizmi vlasti nužno poklapaju s učincima ideologije? Eto još jednog neugodnog i teškog pitanja. Ukoliko mehanizmi vlasti stavljaju u funkciju proizvodne mašinske instance oni moraju po prirodi stvari biti ideološki motivisani. Ali, to je tako na molarnom planu. Sasvim drugačije stvari stoje na molekularnom nivou gde do izražaja dolazi mašinska proizvodnja. Tamo mehanizmi ideologije nisu nužno i proizvodni odnosi, tj. mehanizmi ideologije se ne mešaju u proizvodne odnose. Suština tela-moći i jeste u tome da umanji mašinsku proizvodnju kako bi u nju ubacilo nedostatak. Na taj način se iskustva pretvaraju u modele. Modeli su ono što nameće imperative legitimacije i što prisvaja mašinsku proizvodnju ili preciznije, prisvaja elemente mašinske proizvodnje i prilagođava ih konkretnom telu-moći. Poenta je oslabiti mašinsku proizvodnju tako da ona deluje na dva nivoa: na molarnom i molekularnom. Budući da ideologija deluje na molarnom planu, kritika ideologije previđa molekularnu osnovu koja je jedino bitna za mašinsku proizvodnju. To je razlog zašto kritika ideologije ne pogađa suštinu stvari. Kritika ideologije nije u stanju da prodre do onih proizvodnih instanci koje čine osnovu mašinske proizvodnje, a to su mašine-proteze. Kritika ideologije istražuje veze između proizvodnih instanci i konkretnog tela-moći. Ali čak i tu ona odnose posmatra na molarnom planu i to tako što ih dovodi u vezu sa društvenom proizvodnjom. Paradigmatičan primer za to je klasična marksistička podela društva na: robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam i socijalizam (komunizam). Ono suštinsko na čemu se zasniva ova podela jeste društvena proizvodnja. U robovlasništvu dominira odnos gospodara i roba, u feudalizmu feudalca i kmeta, u kapitalizmu kapitaliste i radnika, u socijalizmu radnika međusobno. U osnovi ovde se uvek pojavljuje jedna određena struktura: radnik-neradnik. Radnik je onaj koji stvara višak vrednosti, dok je neradnik onaj koji prisvaja određeni višak vrednosti. Ideologija se pojavljuje kao nadgradnja proizvodnih odnosa i ona obezbeđuje mehanizme društvene reprodukcije. Npr. da bi se održao odnos roba i gospodara kao jedan par ekselans proizvodni odnos neophodno je da ljudi nisu jednaki po prirodi i upravo je funkcija mita da to pokaže. Istu funkciju u feudalizmu obavlja religija, odnosno, pravo u kapitalizmu. Na ovom mestu mi ne želimo dublje ulaziti u osnove marksističke kritike idelogije, s kojom se načelno slažemo, ali ono što nas trenutno zanima nije moguće ustanoviti na površini društvenih odnosa proizvodnje. Društveni odnosi proizvodnje i dalje istražuju molarnu osnovu mašinske proizvodnje i ne dopiru do njenih proizvodnih instanci. Tu je suštinsko neslaganje između naše teorije i marksizma. Mi ne sporimo marksističke doprinose kritici ideologije i čak ih smatramo bazičnim za istraživanje molarnih odnosa proizvodnje. Ali, da li je dovoljno na tome stati? Nama se čini da nije i da moramo posegnuti u same temelje mašinske proizvodnje, a to nije moguće pomoću kritike ideologije. Evo i zašto: ukoliko stvari posmatramo sa jednog strukturalističkog marksizma pitanje je da li je opravdana istorijska hronologija društvenih uređenja. Ukoliko od početka istorije imamo prisutnu strukturu radnik-neradnik, onda to znači da je jedan oblik primitivnog kapitalizma prisutan kako u robovlasništvu tako i u feudalizmu. Iako se radnik i rob razlikuju po tome što je prvi slobodan a drugi nije, njihov stepen samostalnosti u radu je mnogi niži u odnosu na seljaka koji, iako nije slobodan, ipak delimično raspolaže sredstvima za proizvodnju. Čak se i pozicija kapitaliste istorijski menjala, u početku je on bio primoran da finansira religijske svečanosti i javne donacije kako bi obezbedio sigurnost kapitalu (višak vrednosti), da bi tek u kapitalizmu, odvajanjem javne od privatne sfere, on zadobio potpuno nezavisnu ulogu u odnosu na državu koja sada postaje „noćni čuvar“ građanskog društva. Moglo bi se čak poći od istorijske hronologije koju je ustanovi Anri Lefevr (Lefevr ), a koja pretpostavlja dva potpuno različita sistema ideološkog kodira: agrarni i industrijski. Agrarni način proizvodnje u sebe uključuje određene ideološke kodove povezane s načinom obrade zemljišta i cikličnim shvatanjem vremena. S druge strane, industrijski način proizvodnje uvodi jedan robni fetišizam koji neminovno vodi otuđenju između ljudi. Na tom tragu može se govoriti i o dva sistema nužnosti: jedan diktira agrarni način proizvodnje, dok drugi određuje industrijski tempo života. U prvom slučaju se čovek pojavljuje zavistan od prirode, a svoju zavisnost sublimira u obliku religije (nadprirodna božanstva). U drugom slučaju čovek se oslobađa od prirode, ali po cenu da se podredi imperativima društvene regulacije (imperativi proizvodnje, kapitalizam). U svakom slučaju čovek se pojavljuje kao nesamostalna i neslobodna ličnost. Da stvar bude poraznija upravo je liberalna ideologija bila ta koja je čoveku obećavala slobodu, a nametnula mu novi oblik ropstva i to mnogo teži od puke fizičke zavisnosti. Zavisnost od prirode je podrazumevala težak fizički rad i egzistencijalnu nesigurnost (usled fizičkih nepogoda, pljački, gladi, bolesti itd.), dok je industrijska zavisnost oslobodila ljude napornog fizičkog rada, ali je nametnula psihičku neizvesnost (stres, depresija itd.) i ubrzala način života. Čovek možda više ne podleže nekoj prirodnoj regulativi (prirodni ciklusi, prirodna podela rada, patrijarhalna porodica itd.), ali danas postaje sve više zavistan od tehničke regulative (birokratizacija i tehnokratizacija upravljanja, formalno-pravni odnosi, fetišizam robe i otuđenje pojedinca itd.). U tom smislu prelazak sa agrarnog na industrijski način proizvodnje nije doneo stvarno oslobođenje nego samo privid slobode (teškoća da se od „slobode od“ pređe na „slobodu za“). Stvarna sloboda bi ovde značila oslobođenje od imperativa proizvodnje, odnosno, u krajnjoj instanci slobodu od rada, a to je proces koji se uveliko počeo ostvarivati sa automatizacijom proizvodnog procesa. Ali daleko od toga da je automatizacija ispunila očekivanja liberala, naprotiv, ona je dovela do novog lumpenproletarijata (nepotrebne radne snage) koji danas jedva preživljava na obodima velikih gradova. Tako je prirodnu zavisnost zamenila tehnička i tehnološka zavisnost koja danas postaje sve očiglednija u domenu uticaja nauke i tehnike i to prvenstveno na polju novih tehnologija. Na taj način kapital ulazi u savez sa prirodnom i tehničkom naukom, dok je čovek potreban još samo kao potrošač novih tehničkih proizvoda. To je razlog zašto se permanentno potencira ljudska kreativnost – na današnjem stupnju tehničkog razvoja mašine još uvek nisu za to sposobne – od koje se očekuje da bude fleksibilna i da konstantno poboljšava vlastite mogućnosti, kao što kibernetička mašina poboljšava svoje tehničke performanse. Danas je kreativnost isto tako iznuđena od sistema, kao što se nekada hvalila izdržljivost seljaka ili umeće zanatlije. Suvišno je danas tražiti neku istorijsku spregu između visoke tehnike, nauke i kapitala. Ne samo zato što se ona nameće na svakom koraku, počev od razvoja moderne prirodne nauke u XVI veku do industrijske revolucije u XIX, nego zato što bi nam istorija malo toga otkrila o prirodi sadašnjeg nomadskog kapitalizma. Podređivanje jednom mašinskom mehanizmu, bilo da se ono vrši za pokretnom trakom (fordizam), bilo da se obavlja kao savremeno opsluživanje mašina (tojotizam), nije predstavljalo neki značajniji napredak u odnosu na pokoravanje slepom prirodnom mehanizmu (godišnji ciklusi). Čak su postojali periodi u godini koji su nudili mnogo više slobodnog vremena nego što ih danas možemo i zamisliti tokom godišnjih odmora, ali je zato egzistencijalna neizvesnost bila veća, a borba za preživljavanje stalna. Današnji čovek se od malih nogu navikava na potrošnju, budući da su imperativi proizvodnje okretnuti potrošnji. To je razlog zašto je u današnjem društvu veća smrtnost od prekomerne gojaznosti nego što se u ranijim epohoma umiralo od gladi. Skandalozna pojava za sva prethodna društva jeste i ta da se danas siromašni staleži masovno prepoznaju po višku kilograma, upravo iz razloga jer se hrane loše i neadekvatno. Savremeni tempo života i nedostatak slobodnog vremana u mnogome diktiraju uslove dnevnih obroka koji se često obavljaju u pauzi između posla i u uslovima koji za to nisu primereni (javna površina i poslovno okruženje), a od čega najveću korist imaju proizvođači i prodavci „brze hrane“. Megalomarketi su preplavljeni zamrznutom hranom nepoznatog porekla, a mnogi od njih imaju dobavljače iz dalekih krajeva Azije, tzv. azijski Pacifik (poznat po „divljoj“ industrijalizaciji, jeftinoj radnoj snazi i lošim uslovima rada). Pored toga, rizici od kardiovaskularnih oboljenja se uvećaju i usled stresa, kojem su zaposleni izloženi tokom radnog vremena. Loša i neadekvanta ishrana, permanentna izloženost stresu i psihičkoj napetosti, kao i slaba fizička kondicija i neadekvatna zdravstvena nega, doprineli su tome da kardiovaskularna oboljenja zauzmu visoko mesto na listi bolesti (pored raka i virusnih oboljenja) i to naročito u zemljama koje se nalaze na periferiji kapitala (istočna Evropa, Bliski i Daleki istok, Afrika itd.). Naravno, postoje i oni koji tvrde da je za vlastito psihičko nezadovoljstvo ili loše zdravstveno stanje najlakse optužiti neku apstraknu pojavu (npr. kapitalizam) nego prihvatiti vlastitu odgovornost. Naša namera i nije u tome da svu krivicu svalimo na savremeni nomadski kapitalizam – uzgred, slična stvar se ponavlja i sa teorijama zavere, ali se niko ne pita uprkos čemu one i dalje opstaju – nego da ukažemo na to kakve posledice savremeni način proizvodnje ima na život ljudi koji su u načelu saglasni sa njegovim postojanjem. Za društvene kritičare se obično kaže da oni uvek sagledavaju samo negativnu stranu kapitalističkog procesa. Ali, čemu služi sagledavanje pozitivnih stvari? Očigledno da oni koji kritikuju kritičare društva i ne razumeju u potpunosti funkciju kritike: upravo bi kritika trebala da menja postojeće društvo – bez obzira koliko to danas zvučalo idealistički – i to time što ukazuje na stvarne probleme. Druga je stvar što je među kritičarima društva uvek više onih koji izjednačavaju kritiku i ideologiju, a umesto kritike dobijamo apologiju postojećeg. Mi ne sumnjamo u to da su mogućnosti kritike društva ograničene, kao što isto tako verujemo da je danas efekat kritike veći u masovnim medijima (televizija, film, TV-serije itd.) nego u tradicionalnoj formi knjige, budući da su oni pristupačniji običnom svetu, a opet, moguće da su oni njemu pristupačni upravo iz razloga jer u njima izostaje kritika, ne naravno i kritički govor, ili neka parodija kritike, koja se često provodi uz pomoć eminentne stručne elite. Naravno da ukazivanje na negativne strane nečijeg ponašanja ne može mnogo stvari da promeni ako osoba i sama nije spremna na promenu. U društvu su stvari još teže jer je mnogo prisutnih aktera koji učestvuju u masi događaja. Zbog toga je kritika društva nužno osuđenja da stoji po strani i rezonuje pojave koje po pravilu nikada ne može da promeni. Efikasnija stvar od kritike jeste prepoznavanje određenih društvenih mehanizma i intervencija u cilju da se oni promene. To je jedan oblik društvenog angažmana ili bolje reći društveno-angažovane teorije koja se propagira na stranama koje slede. Naravno da su dometi društvene-angažovane teorije ograničeni, ali to ne znači da zbog toga treba u potpunosti odustati od nje. Naprotiv, radi se o tome da se preispitavanjem društvenih fenomena ponovo zadobije kritički prostor neophodan svakom demokratskom društvu. Opasnosti su danas utoliko veće što je i samo društvo postalo globalnim fenomenom, zbog čega je neophodna jedna „radikalna kritika postojećeg“. Utoliko je neophodnije provesti jednu kritiku modela upravo na tragu razumevanja ontologije političkog. To bi zapravo bila namera ovog rada. Naravno, na kritičarima je da procene koliko se u tome stvarno uspelo.