SKICE ZA JEDNU ONTOLOGIJU POLITIČKOG VI

Šta znači ontologija političkog? Pre svega, to je specifičan način na koji telo-moć opstaje u vremenu. To je način na koji ono uspeva da produži vlastito telo, da ga nadogradi i tako u sebe uključi nove organe (mašine-proteze). Da li to znači da ostajemo samo na površini molarne proizvodnje? Zapravo, potrebno je pokazati u kakvom odnosu stoje molarna i molekularna proizvodnja, kako se jedna kači na drugu, kako se druga razdvaja od prve i kako nastaju nova mašinska tela. To zahteva jedan genealoški pristup razumevanju istorije. Dve najpoznatije genealogije su proveli Niče i Fuko. Niče je genealoškom metodom pokušao da dovede u pitanje celokupnu kulturu Zapada, tražeći strateška mesta od kojih bi mogla da započne njena temeljna transformacija. Vodeći problem za Ničea je predstavljao nihilizam, dekadencija zapadnih vrednosti i hrišćanske civilizacije, a što je značilo potiskivanje primarnih životnih nagona – pre svega volje za moći kao osnovnog pokretača života. Problem je u tome što Ničeov vitalizam boluje od mnogih naknadnih tumačenja koja mogu da nas odvedu različitim političkim konceptima, bilo da se nalazimo na levici ili desnici. Ali, jedno je sigurno, Niče je shvatio mehanizam mašinske proizvodnje, iako ga je još uvek mislio u organicističkim metaforama. Zaslugama Ničea mi smo postali svesni značenja volje za moći i to ne samo u onom vulgarnom shvatanju volje za moći kao volje za kontrolom, nego istovremeno i kao jednog umetničkog i stvaralačkog čina. Ali, Niče je često brkao molarnu i molekularnu proizvodnju, iako je pravilno shvatio da volja za moći stoji u osnovi obe, on je često ostajao nejasan i nedorečen, a što je dobrim delom bilo u skladu sa njegovim shvatanjem filozofije i njegovom pesničkom prirodom. Fukoov pristup je metodološki bio mnogo strožiji nego Ničeov, iako je Fuko godinama vodio borbu u naučnim krugovima protiv pozitivističkog pristupa nauci, težeći uvek da napravi otklon od jedne istorije ideja koja se ne tiče naših života i ne govori o savremenosti. U tome leži duboka kontroverza Fukoovog dela. Iako je to bilo nešto najvrednije na šta nam je pažnju skrenuo Fukoov rad, on je otišao toliko u krajnost da je kod njega savremenost dobila oblik permanentnog propitivanja vlastite teorijske pozicije i to kao pokušaj da se delom iskorači iz vlastitog dela. To je razlog zašto se njegova teorijska pozicija neprestano izmeštala i pomerala, od arheologije znanja do genealogiji moći i kasnije, prema hermeneutici sopstva. Fuko je iza sebe ostavio neverovatan istraživački materijal, ali mu nedostaje adekvatna teorijska pozicija – budući da je on bio ogorčen protivnik čvrstih teorijskih rešenja i apriorističkih zaključivanja. U tome se ogledao ostatak njegovih pozitivističkih ubeđenja i to je razlog zašto ga je radovao nadimak „veseli pozitivista“. Ali tek u radu Deleza i Gatarija mi pronalazimo onu misaonu liniju koja naše pisanje ponovo vraća Ničeovom i Fukoovom genealoškom pristupu. Delez i Gatari su među prvima opisali mašinsku proizvodnju – iako je oni još uvek shvataju u obliku želeće proizvodnje – kao i njima adekvatna molarna investiranja flukseva želje. Ali i pored toga činilo nam se da ovaj opis nije zadovoljavajući i da u obzir ne uzima u dovoljnom meri istorijske okolnosti koje su bitno uticale na konstituciju molarnih skupova (tela-moći). Činilo se da je potrebno krenuti od tehničke mašine i statusa koji ona zauzima u Delezovim i Gatarijevim radovima. Naime, ono što razlikuje mašine međusobno jeste režim rada, a shodno tome mašine mogu biti molekularne i molarne. Tehnička mašina na prvi pogled ne spada ni u jednu od ovih grupa, ali može da im se pridoda u vidu produžetka, organa. Ali i druge mašine, naročito one molarnog tipa, imaju osobenost da kao organi učestvuju u sastavu nekog kompaktnog tela (teritorije, despota, kapitala). To znači da svaka mašina na neki način učestvuju kao produžetak i nadopuna. Otuda proizilazi da je svaka mašina istovremeno i mašina-proteza, odnosno, da ona nešto proizvodi (fluks želje) i da se može pridodati drugim mašina (drugim fluksevima). Ako je mašina-proteza ono što stoji u osnovi celokupnoj proizvodnji, bilo da je ona molarnog ili molekularnog tipa, onda je potrebno pokazati u kakvom odnosu stoje režimi rada i mašine-proteze. Ono što je jasno jeste da se celokupna proizvodnja zasniva na mašini-protezi. To znači da mašina-proteza već raspolaže izvesnim režimom rada. Naravno, sada je samo pitanje odgovoriti na koji način nastaje razlika u režimu rada? Očigledno da je ona moguća samo ukoliko neka od mašina-protaza izađe iz procesa proizvodnje i celokupnu proizvodnju organizuje oko vlastitog tela. Na taj način nastaje telo-moć koje nastoji da nametne vlastiti režim rada drugim mašinama-protezama. Uslov da telo-moć opstane jeste da se produži u vremenu, tj. da u sebe usisa i druge mašine-proteze. To bi bilo potpuno izvodljivo kad mašine-proteze ne bi unapred raspolagale određenim režimom rada. Razlika u režimu rada je primarna i ona je ono zahvaljujući čemu postoji raznovrsnost u molekularnoj proizvodnji. Telo-moć može da opstane samo ukoliko ponovo kodira rad mašina-proteza. To znači nametnuti im izvesnu regulaciju, a odatle potiče antiproizvodnja kao produkcija nedostatka u molekularnoj proizvodnji. Dakle, poenta je stvoriti nedostatak u središtu mašinske proizvodnje i upravo to čini telo-moć. Na koji način? Na ovom mestu je neophodno konsultovati Ničea. On je opisao tri faze kroz koje nastaje nihilizam: resantiman, nečista savest i asketski ideal. U središtu molarne proizvodnje se nalaze aktivne sile koje je potrebno prekinuti. Zadatak resantimana je u tome da neutralizuje aktivne sile, da ih privremeno dezaktivira. U drugom koraku nastaje nečista savest koja neaktivne sile teži da okrivi za delovanje (nametanje griže savesti). U poslednjem koraku se formira i asketski ideal čija je svrha da učini podnošljivim život nečiste savesti. Tada asketski ideal postaje cilj nečiste savesti, ono čemu ona teži i u čemu se ogleda. U pravom smislu za nas to jeste model. On ne samo da predstavlja izvesni uzor nego istovremeno on raspolaže mehanizmima za proizvodnju modela (uzora). Kako ova shema deluje u našem primeru? U prvom koraku mašine-proteze se dovode u neposredan sukob (stadijum resantimana). U drugom koraku mašine-proteze prihvataju izvestan oblik uživanja (stadijum nečiste savesti). U trećem i poslednjem koraku mašine-proteze primaju izvesten model u odnosu na koga obrazuju proizvodnju (stadijum asketskog ideala). Naravno, molarna proizvodnja ili antiproizvodnja ne prelazi postepeno iz jednog u drugi stadijum (mi smo je skicirali u koracima kako bi je plastičnije prikazali), budući da već u prvom stadijumu sukob između mašina-proteza podrazumeva da se mašinska proizvodnja deli u dva dela, pri čemu neke mašine-proteze učestvuju u proizvodnji užitka (potlač, javne svečanosti, konzumerizam i dr.), dok druge obrazuju društvenu proizvodnju (skupljačka privreda, agrarna i industrijska proizvodnja i dr.) i to zavisno od tela-moći koji formiraju (teritorija, suverenost, kapitalizam i dr.). Kada se govori o telu-moći onda su uvek u pitanju neke etablirane istorijske strukture. Telo-moć ne može da bude pojedinac, bilo kakve izuzetne osobine da poseduje, to je jedan mehanizam upravljanja koji podrazumeva potpunu kordinaciju mašinskih elemenata. Telo-moć je naziv za jedan molarni sklop koji deluje prema izvesnim pravilnostima. Npr. suverenost se razlikuje od teritorijalnog rasporeda upravo po načinu na koji upravlja ljudima. Sustina suverenosti jeste da se pojedinac postavlja kao sopstvo, tj. kao neko ko u potpunosti gospodari svojim postupcima. To je razlog zašto se suverenost u antici manifestovala u obliku brige o sebi. Suverenost je model sopstva koji sebe proizvodi u politički projekat: vladati sobom da bi se pravedno vladalo drugima. Hrišćanstvo raspolaže sasvim drugačijim tipom suverenosti: pastoralna moć. Ona podrazumeva da je sopstvo potrebno pripisati i onima koji ga trenutno ne poseduju (deca i ludaci) i to sa ciljem da bi se drugi obezbedio, zbrinuo (na sličan načina na koji pastir upravlja stadom). Sa druge strane, moderan oblik suverenosti pretpostavlja pravnu jednakost pred zakonom. Moderan čovek sebe proizvodi u ono što tek treba da postane: on je egzistencijalista u Sartrovom smislu reči i za njega egzistencija prethodi esenciji. U suštini telo-moć je ime za niz mašinskih mehanizama koji deluju u nekom pojedincu i koji ga proizvode u čvorišne tačke moći (funkcionalni društveni modeli). Za razliku od suverenosti, subjekti se u teritorijalnom rasporedu ne upisuju u tela, nego u teritoriju. Istina, već u teritorijalnom rasporedu znak suverenosti prodire u tela (u obliku tetovaže), ali i tada je on samo drugo ime za označavanje pripadnosti nekom teritorijalnom rasporedu. Tamo subjekt ne postoji u obliku sopstva, niti može da ga zasnuje, budući da se uvek već kreće na poznatom terenu. Teritorija ovde ne znači nikakvu obećanu zemlju, domovinu u pravom smislu reči itd., nego jedan teritorijalni raspored koji subjekte postavlja u raznovrsne mašinske serije, bilo da se bave lovom i ribolovom, bilo da skupljaju šumske plodove. Odisej može da se vrati u domovinu upravo zato što se i sam nalazi na tragu sopstva. Domovina postoji samo tamo gde je sopstvo osigurano i gde suverenost gospodari teritorijom. Teritorijalni raspored ne poznaje domovinu jer on uistinu nikada ni ne napušta teritoriju. Samo tamo gde je sopstvo oslobođeno teritorijalnog rasporeda neka teritorijalna odredba može da postane znak raspoznavanja sopstva. To znači da sopstvo tek kao deteritorijalizovano teži reteritorijalizaciji i da ono tek pošto je napustilo teritorijalni raspored može da označi neku teritorijalnu odredbu za mesto vlastitog prebivališta. Kao uživanje i sopstvo se uvek dovodi u vezu s nekim nedostatkom. Ono što mu prvobitno nedostaje jeste upravo ono što sopstvo treba naknadno da proizvede. Ali sopstvo to mora da proizvede upravo zato što mu ono prethodno nedostaje. Kada nedostatak ne bi od početka bio upisan u sopstvo subjekt bi ostao u jednoj tački u kojoj bi mu permanentno izmicala svaka postojana instanca. Subjekt bi se tada nalazio u permanentnom lutanju i konstantnom odmicanju od sebe samog. To bi bio neki nomadski subjekt u pravom smislu te reči: subjekt koji neprestano odbija da postane ono što jeste. Na koji način subjekt i uživanje spadaju skupa? Uzmimo primer Odiseja. Onaj koji luta uvek nešto traži. Odisej traži put u zavičaj. Na tom putu stoje brojne prepreke. Odisej prolazi jedno unutrašnje iskušenje i on se neprestano nalazi u opasnosti da izgubi sopstvo: u zemlji Lotofaga, kod Kirke, slušajući pesmu sirena i dr. Ali on istovremeno jedno unutrašnje iskustvo transformiše u jedan patrijarhalan porodični model. On uživa s rezervom, budući da uživanje bez rezerve vodi smrti. Uživanje je uvek plesanje na oštrici brijača i uvek vodi u predvorje velike smrti. Užitak i velika smrt idu skupa. Tamo gde se uživa, to se čini uvek pod pretnjom velike smrti. Velika smrt je konačni prekid života. Ona je kraj, ništavilo, potpuna praznina. Ali, odakle uživanje? Samo onaj ko je u potpunosti sagledao prolaznost svega u stanju je da se bez ostatka prepusti uživanju. Reverzibilnost velike smrti prati reverzibilnost uživanja. Kako ideja o konačnom prestanku života nadire u sopstvo tako se ono sve više predaje uživanju i obratno, što se više uživa ideja o velikoj smrti postaje sve jasnija. Uživanje i velika smrt idu utoliko skupa što oni zajednički slabe našu sposobnost sanjanja. To je upravo jedan od uslova da se pokidaju aktivne sile u čoveku, da se one prekinu, a na njihovo mesto se instaliraju putanje koje vode uživanju, tzv. „crne rupe“ sopstva. Oslabiti sposobnost sanjaja u tome je cilj tela-moći. Ali, šta doista jeste velika smrt? Ona nije ništa drugo do potpuna identifikacije mašine-proteze s telom-moći. Zapravo, ispravnije bi se to moglo nazvati srastanjem, jer to jeste srastanje u pravom smislu reči: kao kada biljka uraste u bodljikavu žicu i zajedno čine jedno telo. Srastanje je prazan hod politike, ono je nulti stepen političkog: tamo su nasilje i ljubav spojeni u čvrsto jedinstvo kao na kraju Orvelove 1984-e (Nije dovoljno da se oseti strah prema vlasti – velikom bratu – potrebno je istovremeno proizvesti ljubav). Ali, srastanje nije nikakav model nego iskustvo kojim se postaje telo-moć, to je iskušavanje krajnjih granica mašinskog tela, uživanje bez rezerve, drugo lice velike smrti. Kao inicijacija, srastanje je nulti stepen iskušavanja i u njemu se modeli žive kao iskustva. To bi značilo beskonačno podnositi smrt i umirati u svakom trenutku. Zapravo, to je pravo lice tajanstvene gospođe Edvards iz Batajeve istoimene pripovetke. Ukoliko Boga shvatimo kao večitu svinju, kao nekoga ko se neprestano prlja uživanjem, on je zapravo onaj koji uživa bez rezerve i koji umire svakog trenutka, da bi se već sledećeg iznova rodio a narednog opet umro i tako u beskraj. Postoji samo jedno ime za to božanstvo, upravo onako kako su krstili stari narodi, a to je Dionis – božanstvo koje je potvrđivalo život čak i u smrti. Za razliku od Dionisa, Hrist je morao da umre da bi ljudima obezbedio večni život. Tako bar tvrde hrišćani. U tom slučaju Hrist nije bio spasilac, čak naprotiv, on je neko ko je tvorac večnog duga, duga koji je obavezao čoveka na večnu pokornost Bogu, i to po drugi put u istoriji, nakon jevrejskog Jahvea. U tom smislu hrišćanstvo u potpunosti obelodanjuje nulti stepen političkog: ne više samo poštovanjem božanskog zakona (judaizam) nego tek u ljubavi prema Bogu (hrišćanstvo) čovek može doživeti jedinstvo s njim. Tek ljubav prema Bogu vodi do potpunog stapanja, do potpunog srastanja (prožimanja). A upravo to se postiže u trenutku umiranja. Samo kao prožet Bogom, srastao i u jedinstvu s njim, čovek može zaslužiti večni život. Ali, šta je smisao večnog života? Tada čovek postaje model pored drugih modela, tada on figurira kao uzor među drugim uzorima. Na kraju krajeva, to je bio smisao crkvenih kanonizacija i beatifikacija crkvenih mučenika: stvoriti postojan poredak uzora – što jeste konačni cilj svake vlasti.