SKICE ZA JEDNU ONTOLOGIJU POLITIČKOG V

Kroz istoriju čovek je često bio u sastavu različitih molarnih skupova (tela-moći) i to počev od teritorijalnih, suverenih i kapitalističkih formacija, tako da se može govoriti i o dominantnim molarnim modelima kao sto su: sveštenik, ratnik, vladar (teritorijalna i despotska mašina), ali isto tako i radnik, učenik, vojnik, birokrata itd. (kapitalistička mašina). Telo-moć može da opstane samo ukoliko se mašine-proteze preoblikuju u političke modele i to polazeći od dominantnog načina proizvodnje. Nije sporno da je čovek vekovima bio zavistan od prirodnih uslova, ali je i tada obrazovao određene molarne skupove (teritorijalne i suverene formacije). Sam koncept čoveka – kao bića koje se razlikuje od drugih prirodnih bića prema izvesnim biološkim karakteristikama – potiče od pokušaja da se prirodom zavlada na jedan tehnički način: permanentna nominalizacija bioloških vrsta kao proizvod klasičnog doba (klasifikacija). Ali, šta je priroda sama po sebi? Ono što mi danas poznajemo kao prirodu jeste skup neobuzdanih fizičkih sila kojima prvenstveno treba zavladati. Priroda je u doba agrarne proizvodnje bila produžetak suverenog tela. Kao što suverenost garantuje stabilnost političkog poretka tako i božanstvo treba da pruži garancije fizičkog poretka. To je razlog zašto su stari narodi iznad svega verovali u nužnost (sudbinu) kao u jedan harmoničan i stabilan sistem. U tom smislu individualna i politička harmonija (mikrokosmos) treba da odgovara harmoniji sveta (makrokosmos). Obuzdati prirodne sile u osnovi znači svet ispostaviti božanstvu, analogno načinu na koji vladar upravlja nekom političkom zajednicom. Ali, stvar je obrnuta, da bi se moglo efektivno upravljati agrarnom proizvodnjom, a što znači prisvajati agrarne viškove od strane suverenog tela, bilo je neophodno konstruisati jedan ideološki sistem podogan za tu svrhu. Priroda se pojavljuje u obliku neobuzdanih fizičkih sila, samo utoliko ukoliko se božanstvo ovde javlja kao garancija kosmičke harmonije (zadovoljiti hirove bogova da bi se predupredile prirodne nepogode). Utoliko je božanstvo garancija harmonije na kosmičkom planu isto koliko je suveren garant stabilnosti u političkim okvirima. Zbog toga se suverenost uvek pojavljuje u trojnom obliku: kao politička suverenost, agrarna proizvodnja i javna potrošnja (javne svečanosti). Političkim domenom vlada politička elita – bilo da je u pitanju despotija, monarhija, oligarhija ili u krajnjem slučaju demokratija – dominanatan način proizvodnje je zemljoradnja, a povlašćeni način uživanja su javne svečanosti. Politička elita prisvaja agrarne viškove i na taj način postavlja granice agrarnoj proizvodnji, ali istovremeno deo tih viškova troši na javne svečanosti i to tako što stvara povlašćeni oblik uživanja. Na taj način se mašine-proteze vezuju za dominantno telo-moć, u ovom slučaju suverenost, prvenstveno tako što se uspostavlja kontrola proizvodnje – određene mašine-proteze se odvajaju od drugih i proizvodnju organizuju oko vlastitog tela (suverenosti) – a potom i tako što stvaraju povlašćeni način uživanja koji u krajnjoj instanci postaje cilj celokupne proizvodnje (javne svečanosti). Ukinuti bilo koji od ovih elemenata značilo bi u potpunosti uništiti suvereno telo. Nasuprot tome teritorija obrazuje drugi molarni raspored, ali suštinski se stvari ne menjaju mnogo. Kao i kod suverenosti u središtu je neka politička elita (plemenske poglavice, vračevi), ali su njene ingerencije mnogo manje, a društveni statusi gotovo simbolički: npr. poglavica dobija povlastice u skladu sa očekivanjima plemena (pri čemu on ima obavezu da se u potpunosti stara o plemenu i da im obezbedi održive izvore prehrane), a ukoliko on to nije u stanju pleme ga napušta. Društvena proizvodnja je ovde isključivo vezana za teritoriju (prirodno stanište) koje po sebi mora biti bogato raznovrsnom florom i faunom, budući da je reč o plemenima koja se bave skupljačkom privredom, tako da faktički agrarna proizvodnja i ne postoji, ili se nalazi na jako niskom stupnju razvoja. Treći momenat čini potlač i on predstavlja oblik javne svečanosti koji za cilj ima uništavanje luksuznih dobara nekog plemena. Naime, poglavice plemena su primorane – kako bi održale svoju političku moć – da se međusobno takmiče u sve većem uništavanju plemenskih viškova. Poenta je u tome da odgovor mora biti uvek veći od izazova, što nikako ne znači da ovde ne postoji višak vrednosti (on je kao gotov proizvod uzet iz prirode, bilo da je reč o lovu, ribolovu ili skupljanju biljnih plodova i kao takav se predaje plemenskom poglavici da ga ovaj svečano uništi) nego se on čak i srazmerno uvećava, s obzirom na prirodu potlača i obavezu poglavica da uvek u što većom meri odgovaraju plemenskom potrošnjom. U ovom slučaju mašine-proteze se takođe stavljaju u službu tela-moći (teritorija) i cilj im je obezbediti što povoljnije prirodno stanište budući da je ono ovde izvor celokupnog bogatstva nekog plemena, kojim plemenske poglavice raspolažu na suveren način (javnim uništavanjem). To pokazuje da je suverenost jednim delom prisutna i u samom teritorijalnom mašinskom rasporedu, budući da poglavica prisvaja celokupni višak i teatralno ga uništava. To ukazuje da je telo-moć skup više različitih mašinskih režima i da svaki od njih teži da funkciniše samostalno. Pa tako iz teritorijalnog rasporada može da proizađe suverenost, kao što iz suverenosti može da nastane kapitalistička mašina. Poenta je u tome da ne postoji nikakav sled koji bi unapred garantovao pravila prema kojima se ove promene odvijaju, a jedan molarni mašinski raspored može da traje hiljadu godina ili da propodne za nekoliko dana. Npr. teritorijalna mašina može na nekim mestima da pojača suverene mehanizme da oni dovedu do novog mašinskog tela (ujedinitelji plemana koji su istovremeno i tvorci novih religija), ali i da ih olabavi (ritualna smrt plemenskog poglavice). Zbog toga teritorijalni raspored prati shemu koja se u suštinskom pogledu razlikuje od suverenosti (teritorija, skupljačka privreda, potlač), pri čemu je dovoljno da se samo jedan od tih elemenata promeni da bi se izmenio celokupni mašinski raspored. Slično stvar stoji i s kapitalističkom mašinom koju odlikuje sledeći dijagram: kapital, industrijska proizvodnja, konzumerizam. U središtu mašinske proizvodnje je kapital koji suvereno raspolaže mašinama-protezama i to tako što celokupno mašinsko polje deli u dva različita sektora: na one koji se staraju o proizvodnji i na ostale koji brinu o potrošnji. Za razliku od prethodnih mašinskih rasporeda ovde se mašinska i društvena proizvodnja nalaze u direktnoj suprotnosti. Suština društvene proizvodnje i jeste u odvajanju sfera proizvodnje i uživanja. Na taj način se konstruiše nedostatak kao noseći momenat same društvene proizvodnje. Poenta nije samo u tome da društvenu proizvodnju treba osloboditi instanci suverenosti (dominacije kapitala) – tome teži kritika ideologije – nego je isto tako potrebno oslobodi je i svih društvenih imperativa (društvene regulacije) koju nameće kapitalistički način proizvodnje, a to znači izmeniti je u potpunosti. Na taj način se društvena proizvodnja ponovo vraća na sebe samu, na ono što joj leži u osnovi, a to je mašinska proizvodnja. Osloboditi mašine-proteze imperativa društvene regulacije – koja ih ponovo vezuju za neko konkretno telo-moć – to je zadatak emancipacije generalno. U tom smislu emancipacija ne podrazumeva nužno emancipaciju čoveka, nego oslobađanje u čoveku onih sila koje su sposobne da stvaraju više i sanjaju bolje. Utoliko emancipacija ne znači nužno oslobođenje od prirode – sve vreme je bilo reči samo o tome da ne postoji nikakva prirodna kauzalnost kojoj čovek robuje – kao što opoziciju tome ne treba tražiti u nekom tehničkom kauzalitetu – nego oslobeđenje u čoveku onih sila koje su sposobne da stvaraju nove mašinske rasporede. To u suštini znači stvarati iskustva i uvećavati našu sposobnost sanjaja. Mašinska proizvodnja je jedna revolucionarna delatnost utoliko što ona menja nas i druge – nasilje koje ona čini razlikuje se od nasilja tela-moći utoliko što ona teži da se širi, aktivirajući sve moguće snage u čoveku, dok se nasilje tela-moći u osnovi skuplja u čvornim tačkama u kojima se obrazuju modeli, kao neki završeni i zaključeni oblici. Revolucionarno nasilje deluje poput jednog kružnog kretanja čiji se prečnik neprestano širi i koji poput vrtloga uvlači u sebe svakoga ko mu se nađe na putu. Sa druge strane, reakcionarno nasilje deluje poput prave linije i obrazuje čvorišne tačke u kojima se akumulira moć. Telo-moć na taj način vrši disciplinovanje mašina-protaze koje postaju modeli za druge modele. To u osnovi znači podrediti se nekom slepom automatizmu koji nameće društvenu regulaciju. Regulacija nastaje kao proizvod tela-moći i to u trenutku kada se mašine-proteze vezuju za neko konkretno telo-moć. U osnovi društvena proizvodnja nije ništa drugo nego regulisana mašinska proizvodnja. Regulisati znači unapred pripremiti mašine-proteze da deluju prema nekom slepom automatizmu. Automatizam nije sastavni deo mašinske proizvodnje nego je nešto što se spolja uvodi u nju sa ciljem da se mašine-proteze vežu za neko telo-moć. Telo-moć je samo jedna mašina-proteza koja izlazi iz proizvodnje i celokupnoj mašinskoj proizvodnji nameće izvestan režim rada. Reakcionarno nasilje nastaje kao proizvod regulicije, ono je proces u kom se mašine-proteze vezuju za konkretno telo-moć. To je razlog zašto se u kapitalizmu nasilje uvek sprovodi kao sastavni deo regulacije, bilo da ga primenjuju represivni državni organi (policija i vojska), bilo da je deo organizacije fabričke proizvodnje. Zbog toga permanentna borba protiv nasilja u kapitalizmu dobija takođe nasilničku konotaciju i produkuje jedan oblik psihološkog nasilja koji je nevidljiv jer je konstantno prisutan na relaciji poslodavac-zaposleni. Sve veća izloženost ljudi stresu proizilazi upravo iz činjenice da su oni danas permanentno isporučeni jednom strukturalnom nasilju na radnom mestu – pri čemu je u pitanju jedno belo nasilje, potpuno nevidljivo za preventivne metode protiv nasilja, koje sistem uvodi. To vodi paradoksu da je sama prevencija protiv nasilja u službi jednog nevidljivog (belog) nasilja, koje se svakodnevno sprovodi nad zaposlenima, bilo da su u pitanju radnici u fabrici, niži činovnici ili sitni preduzetnici. Upravo nasilje tog tipa predstavlja način regulacije samog sistema, način na koji se od mašina-proteza proizvode funkcionalni modeli (čvorišne tačke moći) i iz kojih se moć širi na sve segmente društvenog polja. Represivni državni organi deluju samo preventivno, oni su ona nulta instanca od koje društvena moć polazi – ali nikako i ono u čemu se ona zadržava – šireći se progresivno u čvorišne tačke (funkcionalne modele) i obrazujući neko konkretno telo-moć. Npr. ono što je u suverenom i teritorijalnom mašinskom rasporedu bilo povlašćeni oblik nasilja (telesno kažnjavanje) u kapitalizmu postaje sastavni deo jedne društvene regulacije koja teži da ga obuzda i ukine. To ne znači da se nasilje iskorenjuje na taj način, nego da je ono prešlo u jedan drugi oblik nasilja strukturalnog tipa i da je postalo sastavni deo primene pravnih i policijskih procedura. Borba protiv nasilja (telesnih kazni) na taj način i sama proizvodi nasilje strukturalnog tipa, adekvatno konkretnom telu-moći i društvenoj proizvodnji. Međutim, to nikako ne znači da je telesno nasilje u potpunosti ukinuto, niti da je suvereni oblik moći nestao iz kapitalističkog tela. U jednom prelaznom vremenu blage telesne kazne su služile upravo za proizvodnju društvenih modela. Npr. na taj način je proizveden disciplinskim model radnika, vojnika, učenika, zatvorenika itd. Disciplina je obrazovala dijagram koji je za cilj imao proizvodnju društvenih modela tj. čvorišnih tačaka moći. To je prvi stadijum kada je iskustva potrebno pretvoriti u modele. Drugi stadijum nastupa onda kada modeli postaju samoreferentni, odnosno, kada oni počinju da deluju nezavisno od samih iskustava: tada modeli proizvode nove modele. Tek na ovom drugom stupnju prevencija protiv nasilja poprima jedan oblik regulativnog nasilja i postaje model za sve oblike belog nasilja koji se sprovode u kasarni, bolnici, fabrici, zatvoru itd. Nasilje je utoliko nevidljivo ukoliko ono više nije predmet brojnih društvenih praksi nego je izraz jednog odnosa koji nadodređuje druge odnose i predstavlja reprezentativan model za sve društvene prakse. To znači da sama prevencija postaje reprezentativan model koji nadodređuje sve druge društvene modele i prakse. Modeli mogu da funkcionišu pored drugih modela upravo zahvaljujući strukturalnom nasilju koje ih neprestano proizvodi kao izvesna čvorišta moći (funkcionalne modele). Njihova funkcionalnost zavisi od mesta koja zauzimaju u mašinskom rasporedu kao i od načina na koji su povezani sa konkretnim telom-moći. Npr. radnik može da egzistira pored vojnika, učenika, zatvorenika i sl. samo zato što je i sam deo života proveo u školi, kasarni, zatvoru i obratno. Na taj način se proizvode čvorišne tačke moći – one se prvobitno upisuju u porodici, ali se razvijaju u školi, preduzeću, kasarni, zatvoru itd. One danas takođe čine i deo mnogo šireg problema vezanog za medije i njihovu reprezentativnost. U osnovi, sve do sredine 1970-ih, suština modela je bila u tome da slede postojane linije i utvrđene putanje institucija. Kao što je institucionalni prostor (fabrike, bolnice, zatvora, kasarne i dr.) služio za obrazovanje adekvatnih funkcionalnih modela (radnika, bolesnika, zatvorenika, vojnika i dr.), tako se danas mediji i nove tehnologije koriste s ciljem da se proizvedu nove čvorišne tačke oko kojih će se organizovati život prosečnog građanina. Zahvaljujući internetu, društvenim mrežama, mobilnom telefonu prosečan čovek je danas mnogo više prisutan u medijima nego što je to moglo i da se pretpostavi pre pedeset godina. Bilo da postavlja video-klipove, vodi internet-blogove ili raspravlja na socijalnim mrežama, pojedinac ima mogućnost, ne samo da dođe u neposredan dodir sa predstavnicima establišmenta (političari, novinari, medijske zvezde itd.) nego i da lično učestvuje u kreiranju vlastitog medijskog profila. Utoliko i sam pojedinac postaje model – više nije bitno čak ni da poseduješ određene talente (dovoljno je da glumiš sebe samog – kako se to često zahteva u rijaliti-šouima) – i služi kao uzor za druge modele. On je utoliko uzor što se ni po čemu ne razlikuje od drugih, odnosno, upravo zato što predstavlja tipsku osobu (momak iz predgrađa ili devojka iz susedstva). Veća je verovatnoća da će se s njim identifikovati mnoštvo drugih ljudi upravo zbog toga što on ni po čemu ne odudara od proseka kojeg reprezentuje – a što nije bio slučaj sa medijskim zvezdama 1950-ih, 1960-ih, 1970-ih, 1980-ih itd, od kojih se očekivalo da predstave izvesne talente, iako su sami često poticali iz nižih društvenih slojeva. Upravo ovakav medijski rijalitiji je u neku ruku nastavak procesa koji je na filmu započeo neorealizam, sredinom 1940-ih, ili pank, sredinom 1970-ih. U raspravu bi čak mogli da se uključe bitnici i njihova realistička proza u doba makartizma, nadrealisti između dva svetska rata, letristi i situacionisti u Degolovoj Francuskoj i dr. Ne radi se ovde samo o nekom subverzivnom činu, nego i o načinu na koji su pojedinci predstavljali sebe u doba džeza (bibapa), angažovanog filma ili rokenrola. Mnogi od njih su pronalazili samo stare forme i one koje su odumirale usled društvenih promena. Npr. bitnici su ponovo proživeli stari američki mit o pionirima-graničarima (kolonijalizatorima Srednjeg zapada) i to tako što su nomadizmu kauboja dodali svojevrsni raspusni i orgijastički momenat – putovanje Amerikom pod dejstvom alkohola i psihoaktivnih supstanci (Keruak je putovao kolima i to u društvu prijatelja Kesidija, Ginzberga, Henka itd. dok je Kizi, nekoliko godina kasnije, iznajmio autobus da bi ponovio Keruakovu pustolovinu). Kasnije će bitničke avanture iznova ponavljati rok muzičari svih vrsta, na svojim urnebesno-ludim turnejama, u društvu prijatelja i obožavalaca (uz enomnu upotrebu seksa, droge i alkohola). Sa druge strane, letristi i situacionisti su preuzeli urbane politike upravo sledeći nadrealiste. Istovremeno, to je bio pokušaj da se klasna borba prepozna i osnaži u središtu urbanog okruženja, kao borba protiv robnog fetišizma i društva spektakla, iako je urbani prostor već tada postao predmet medijskog prikazivanja (filmovi novog talasa). Nasuprot situacionističkim urbanim politikama filmovi novog talasa su estetizovali urbani prostor, prepoznavajući u njemu novu društvenu kategoriju (generaciju mladih). I dok su situacionisti mladima osporavali revolucionarni potencijal (u onom čuvenom pamfletu o studentskom životu), dotle su im mediji davali za pravo, veličajući ih putem filma (novi talas), popularne muzike (rokenrol), studentskih protesta (društveni kritičari, poput Markuzea, su u njima videli novu revolucionarnu snagu), kontrakulture (hipi pokret) itd. Čak i kada gledamo rane Fazbinderove filmove, koji su u velikom meri nastali pod uticajem Godara, ne možemo da ne previdimo zatvoren i monoton eksterijer u koji on postavlja svoje junake, a koji ima jako malo sličnosti, ili gotovo ništa zajedničko sa filmovima novog talasa (ovi drugi obiluju veoma bogatim i živopisnim urbanim scenama). U tome i jeste vrednost ranih Fazbinderovih filmova koji, preuzimaju Godarovu filmsku estetiku, postavljaju junake u veštačka životna okruženja upravo s namerom da deestetizuju urbani fenomen na filmu. Tako se estetizaciji političkog (popularna kultura) odgovorilo politizacijom estetičkog (u vidu angažovanog filma). To je razlog zašto se borba protiv estetizacije urbanih politika morala voditi putem medija (filma), a ne više oko nekih komunalnih problema grada. Na taj način su i same urbane politike postale deo jednog medijskog spektakla. Ako je ranije i bilo priče o iskustvima (bitničke i nadrealističke avanture), već u drugom i trećem koraku se radilo o modelima (Kizi i kontrakultura hipika, rokelrol turneje; letristi i situacionisti). U osnovi prisustvujemo pomeranjima koja još od sredine 1960-ih teže da širinu zamene dubinom, spoljašnjost i avanturu unutrašnjim događanjem. Hipici su bezuspešno pokušavali da ponove bitničke poduhvate, a ono u čemu su bitnici nalazili slobodu (putovanje, psihoaktivne supstance) hipicima se pokazalo kao teror i nasilje (seoske zajednice, policija itd.). Ono što je za nadrealiste još uvek bilo istraživanje grada (pisanje kao oblik urbanog iskustva), za letriste i situacioniste je postao imperativ nemogućeg: grad je izmenio obličje od vremena nadrealizma, kada je on bio nepoznanica – odatle i želja da se grad upozna na svim skrivenim mestima, tajnim prolazima i nepristupačnim područjima – dok je u doba letrista i situacionista on već dobijao svoju prepoznatljivu medijsku konotaciju, upotrebom TV-reportaže, dokumentarnog i igranog filma (novi talas) itd. Televizija je u mnogome izmenila sliku onoga što se nazivalo društvenim pokretima: najpoznatiji događaj te vrste svakako je bio Maj ’68-e, ali tu spada i Vijetnamski rat i to sa svim propratnim mislima i osećanjima koje su izazivale slike spaljenih vijetnamskih sela, unakaženih i masakriranih tela dece, civila i vojnika. Stradanja civila i ratna razaranja su otada počela da pune novinske stupce i televizijske izveštaje, dok su ratovi malih intenziteta sa velikim brojem civilnih žrtava osvajali prostore Trećeg sveta (Južna Amerika, Afrika, Bliski istok itd.). Socijalnim turbulencijama s kraja 1960-ih odgovorio je sistem represivnim metodama u početku (u SAD-u – ratom protiv droge, u istočnoj Evropi – vojna intervencija u Čehoslovačkoj), da bi postepeno pristupio strukturalnim promenama (tačerizam u Velikoj Britaniji i reganizam u SAD tokom 1980-ih, perestrojka i glasništvo pod Gorbačovim itd.). Kulminacija svega toga je bilo rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke, čime je zvanično označen krah socijalizma i početak globalizacije kao novog svetskog poretka. Globalizacija je značila ujedinjeni svet, ali je praktično predstavljala dominaciju finansijskog kapitala u potrazi za jeftinom radnom snagom, prirodnim resursima, liberalnim ekološkim zakonodavstvom itd. U osnovi to je značilo nastaviti praksu izmeštanja fabričkih postrojenja u zemlje Trećeg sveta, započetu 1980-ih, uz permanentnu automatizaciju proizvodnje i liberalizaciju socijalnog i ekološkog zakonodavstva. Američki i Japanski kapital se preselio na obale azijskog Pacifika, a kapital Zapadne Evrope je odlazio iz matičnih zemalja u delove nekadašnjeg Istočnog bloka (Istočnu Nemačku, Češku, Slovačku, Poljsku, Rumuniju itd.). I dok su SAD i Japan raspolagale jednom liberalnom varijantom kapitalizma (neoliberalizam) – koji je svoju pravu potvrdu dobio u autoritarnim režimima u Čileu i Kini – dotle je Evropa u matičnim državama sačuvala jednu birokratizovanu verziju kapitalizma, nasleđenu iz perioda Hladnog rata i Države blagostanja, ali se prilikom kolonijalizacije zemalja bivšeg Istočnog bloka takođe služila neoliberalnim metodama (povoljna infrastruktura, jeftina radna snaga i prirodni resursi, blaže socijalno i ekološko zakonodavstvo itd.). To kretenja od spolja ka unutra, od jedne ekspanzionističke politike Zapada do implozije i zatvaranja u individualne okvire, počinje da dominira od početka 1990-ih godina. Nesumnjivo da su tome u mnogome doprinele nove tehnologije (informacije i telekomunikacije) koje su omogućile efikasnu komunikaciju na daljinu (internet i mobilni telefoni), kao i revolucija u saobraćaju (male avio-kompanije, brzi vozovi itd.), a što je sve zajedno uticalo na smanjenje vremena tokom putovanja ili transporta robe. Ljudi danas imaju sve menje potrebe da napuštaju kuću prilikom obavljanja svakodnevnih poslova (odlazak na posao, u trgovinu itd.), a često i sami poslodavci insistiraju na smanjenju troškova rada (putovanje i prehrana) i radu kod kuće. Danas se trgovina sve češće odvija putem interneta, prodavci daju mogućnost kupcima da na taj način poruče robu, dok je cena dostave uračunata u narudžbinu i praktično je besplatna. Ali to nikako ne znači da ljudima ostaje više vremena za obavljanje drugih aktivnosti, budući da tehničke i tehnološke pogodnosti u većini slučajeva odgovaraju upravo poslodavcu koji tako smanjuje cenu rada, dok su zaposleni primorani da rade na više poslova istovremeno (kod jednog ili više poslodavaca). Srazmerno broju poslova uvećavaju se i odgovornosti, a što mnoge zaposledne dovodi do stresnih situacija. Zaposleni danas postaju odgovorni za mnoštvo poslova koje su ranije obavljala nadređena lica, a koja su nakon automatizacije proizvodnje postala suvišna. To je razlog zašto su danas ljudi sve više izloženi stresu, a što uvećava rizike od psihosomatskih oboljenja. Tehnološka i tehnička revolucija u proizvodnji su doprinele tome da se razlika između radnog vremena i dokolice niveliše, pri čemu su nove tehnologije (informacije i telekomunikacije) omogućile da radnik bude na raspolaganju poslodavcu i 24 sata dnevno, iako praktično nije u obavezi ni sat vremena da provede u preduzeću. Sve to dovodi do promene u percepciji radnog vremena i dokolice: to što čovek danas provodi manje vremena u preduzeću nego ranije, ne mora nužno da znači da on ima više dokolice, čak naprotiv, njegovo radno vreme se povećava usled činjenice da radi više poslova istovremeno i da većinu može da obavi i kod kuće. Osim toga, tržište je danas sve fleksibilnije, a od radnika se očekuje da odgovara njegovim zahtevima, bilo da je u pitanju prekvalifikacija i dokvalifikacija radne snage, bilo da se radi o stručnom usavršavanju i povećanju kompetencija. To je razlog zašto se čovek danas identifikuje sa kibernetskom mašinom, od koje se zahteva da permanentno uvećava tehničke performanse, iako sam nije u stanju da obavlja stvari tehnički perfektno – kako to čine kibernetske mašine – on je još uvek potreban kao posrednik među kibernetskim mašinama i kao neko ko otklanja probleme u komunikaciji, bilo da ovi nastaju usled tehničkih kvarova, bilo usled neadekvatnog inputa-autputa. Sasvim je izvesno da čovek neće još dugo biti posrednik među kibernetskim mašina i to naravno otvara pitanje njegove svrhovitosti u tehničko-tehnološkom svetu budućnosti, koji možda jeste sam stvorio, ali koji će moći da radi bez njega i u kome će on biti potpuno beskoristan. Na taj način se opet postavlja pitanje o ljudskoj prirodi – pri čemu priroda može biti i tehnička stvar kao što je neka kibernetska mašina – budući da čovek zaista jeste mašina specifičnog tipa i da funkcioniše samo onda ukoliko je podložan permanentnom kvarenju. U tome je paradoks kapitalističkog sistema koji od čoveka danas zahteva da bude posrednik među kibernetskim mašinama i omogući im efikasnu učinkovitost, a da on sam nikada neće moći delovati poput neke kibernetske mašine, jer nikada neće biti u stanju da dostigne nivo postignuća i tačnosti kojim one operišu, niti može da aktivira dovoljno mentalnih procesa u minuti koliko one obavljaju u sekundi. Ipak, ono što je čovek u stanju – a što ni jedna kibernetska mašina još ne može – jeste da stvori smisao i izdvoji celinu u tom moru besmislenih podataka, koje svakodnevno obrađuju kibernetske mašine. Naravno da se ovde ne radi o nekoj prostoj opoziciji čovek i kibernetska mašina, kao što je ranije bilo čovek i životinja (iako se cela jedna politička priča izgradila na toj opoziciji), nego je reč o prirodi samih stvari, odnosno, o razlici u mašinskom režimu rada. U čemu je ova razlika? Kibernetski sistemi deluju kao permanentno funkcionalni modeli koji su unapred programirani na sistem inputa-autputa. Oni unapred raspolažu gotovim shemama sistema zahteva-odgovora i mogu da razumeju samo ono na šta su prethodno pripremljeni da deluju. Njihova delatnost je uvek reakcija, budući da oni biraju adekvatan odgovor između niza unapred proračunatih mogućnosti. Sa druge strane, prosečan čovek se kreće u ograničenom krugu mogućih izbora: on nije u stanju da sagleda ni približno toliko mogućnosti koje se nude kibernetskoj mašini, niti može da obavi zavidan broj matematičko-logičkih operacija u adekvatnom vremenskom intervalu, što svakako postižu kibernetske mašine. Na kraju krajeva, danas se ljudske primarne sposobnosti određuju upravo prema kriterijuma koji se postavljaju kibernetskim mašinama (broj matematičko-logičkih operacija u jedinici vremena), što je nonsens svoje vrste, budući da na tom polju čovek nikako ne može da konkuriše kibernetskoj mašini. Da li to znači da je čovek naprosto postao zastarela mašina u procesu evolucije? Sa današnjeg stanovišta teško je dati pozitivan odgovor na to pitanje. Ukoliko evoluciju posmatramo s aspekta kibernetskog modela i to kao niz inputa-autputa između okoline i biološke vrste, odnosno, kao skup pozitivnih odgovora vrste na zahteve koji dolaze od životne sredine, onda je očigledno da se čovek u potpunosti i ne uklapa u taj model, budući da je odlika čoveka ne samo da se prilagođava uslovima sredine, nego istovremeno i da ih menja. Sa druge strane, današnja visokosofisticirana tehnička civilizacija tako radikalno menja životnu sredinu da se ne postavlja pitanje samo ljudske svrhe u tom svetu, nego suvišnosti i celokupnog živog sveta. Naravno da u tome nema ništa tragično, naprotiv evolucija jeste permanentan proces mutacije bioloških vrsta, pri čemu se mnoge ne prilagode sredini i izumiru. Sasvim je druga stvar u tome da li smo danas došli do tačke u kojoj proces evolucije podrazumeva permanentnu mutaciju – što je još jedna odlika kibernetske mašine da permanentno nadograđuje vlastite tehničke performanse. Ipak, jedan proces može u potpunosti drugačije da izgleda zavisno od perspektive sa koje se posmatra: kao kraj jednog on istovremeno može biti početak drugačijeg sveta. Zbog toga putanje istorije nikada nisu u potpunosti pravolinjske. Ono što je evidentno jeste da današnja visokosofisticirana tehnička civilizacija teži, na jedan potpuno drugačiji način, reverzibilnosti primitivnih kultura. U teritorijalnom rasporedu potlač je zauzimao centralnu ulogu i bio je sredstvo da se očuva postojeći poredak stvari. Uništavanje društvenog viška je teritorijalnim zajednicama garantovalo mogućnost opstanka u postojećim okvirima. Suština tela-moći i jeste u tome da mašinski raspored dovede do tačke u kojoj ono permanentno obnavlja vlastito telo. Reverzibilnost je tako upisana u svaki politički sistem: teritorijalna zajednica se reprodukuje u potlaču, suverenost u porodičnoj lozi, kapitalizam u tehničkoj sofisticiranosti itd. Radi se o tome da je mašinsku proizvodnju potrebno vezati za dominantan način uživanja i tako mašine-proteze spojiti u telu-moći. To u osnovi znači nametnuti izvestan režim rada mašinskom rasporedu. Mašine-proteze deluju prema mašinskom rasporedu koji je unapred upisan u telo-moć. One su tako deo tela-moći i postaju čvorišne tačke oko kojih se moć konstituiše i prenosi. Nasilje čini sastavni deo tela-moći i ono predstavlja način na koji se režim rada upisuje u mašinski raspored. To je istovremeno sredstvo da se od mašina-proteza stvore adekvatni i funkcionalni modeli. Kako moć deluje u konkretnom mašinskom rasporedu? Suverenost se upisuje u telo javnim kažnjavanjima. Potrebno je pokazati razornu moć suverenosti, ali i fleksibilnost i izdržljivost tela. Istovremeno, to je predstava oko koje se narad okuplja i u kojoj uživa. Tako nasilje postaje deo uživanja i to u trenutku kada suverenost manifestuje svoju snagu i moć. Svrha nasilja je da proizvede čvorišne tačke oko kojih će se moć organizovati i prenositi (vladar, sveštenik, vojnik, dželat itd.). Telo-moć suverenosti istovremeno je sačuvano u porodičnoj lozi. Samo kao znak trajanja suverenost može da se upiše u tela putem nasilja. Ono što joj daje legitimitet jeste trajnost porodične loze. Održavajući se u porodičnoj loži suverenost uspeva da produži vlastito telo, da ga nadomesti i nadogradi novim organima (mašinama-protezama). Međutim, upravo u tome i leži opasnost po samu suverenost. Čak i kad veže mašine-proteze za vlastito telo-moć, suverenost rizikuje da joj mašinska proizvodnja dođe glave. To je i zbog toga što ispod društvene (molarne) proizvodnje uvek protiče autonomna mašinska (molekularna) proizvodnja. To znači da mašine-proteze imaju autonomne mašinske režime koji ne moraju uvek da odgovaraju konkretnom telu-moći, niti mogu uvek da se na njega nadograde. Nasuprot nasilju tela-moći mašine-proteze takođe odgovoraju nasiljem koje može biti usmereno protiv tela-moći. Npr. ustanci robova u doba Rimske republike, ili seljačke bune u doba reformacije. To znači da se konstitucionalnom nasilju tela-moći, uvek suprotstavlja neko revolucionarno nasilje mašina-proteza. U prvom slučaju radi se o stvaranju čvorišnih tačaka oko kojih se moć organizuje i deli, dok je u drugom slučaju reč o nasilju koje ide protiv nasilja tela-moći, uništavajući čvorišne tačka i proizvodeći nove mašinske rasporede. Prvo sažima mašine-proteze i od njih čini funkcionalna tela (čvorišne tačke moći), dok drugo rasipa tela i u njima prepoznaje raznovrsne mašinske režime.