O LOKOVOJ POLITIČKOJ FILOZOFIJI

1. Prirodna prava i društveni ugovor Za Loka se kaže da je bio mudar pisac i da je u svojoj Raspravi o vladi izbegavao da pomene Hobsovo ime, iako je ovaj veoma uticao na njega. Sa druge strane, Kosta Čavoški ističe da pravi sagovornik Loka nije Hobs, nego Robert Filmer, pisac Patriarcha, znamenitog dela u kojem se brani ''prirodna vlast kraljeva naspram neprirodne slobode naroda''. I zaista, u prvoj knjizi Rasprave o vladi, Lok se često vraća Filmerovom delu, polemiše sa njim i ukazuje na sve nedostatke njegovih teza. Dve središnje teze Lok ističe u njegovom delu: da ni jedan čovek nije rođen slobodan i da je svaka vlada apsolutna monarhija. Citirajući Sveto pismo, Filmer izvodi vladavinu monarha iz očinskog prava Adama, prvog čoveka kojemu je bog podario vlast na zemlji i na osnovu toga konstatuje prirodnu podređenost naroda monarhu. Pravo monarhove vladavine se izvodi iz očinskog prava nad decom, a kako otac ima apsolutnu vlast, tj. kako mu se volja ne može ograničiti tuđom voljom, tako se i volja monarha ne može iskazati drugačije nego u zakonima koje sam donosi i kojima se reguliše blagostanje naroda. Tako, da bi se ustanovilo na koga je uperena kritička oštrica Lokovog pera, potrebno je ukazati na neke osnovne razlike između Hobsovog i Filmerovog učenja. Iako obojica referiraju na apsolutizam, razlika između njih se nazire u tome što Filmer poreklo suverenosti vidi u prirodnom pravu oca nad decom, pravu koje potiče u krajnjoj instanci od Boga, dok Hobs polazi od prirodnog stanja, kao ratnog stanja sviju protiv svih, i upravo iz te nužnosti, da se zaštite osnovna prava, uvodi suverenovu vlast. Dakle, stiče se utisak, bez obzira na to što se Lok često poziva na Filmerovo delo, da je njegov pravi sagovornik Hobs. To se može zaključiti i iz toga što Filmer iznosi klasične argumente u prilog apsolutizmu (njegova argumentacija je samo varijacija na poznatu temu da sva vlast potiče od Boga), dok Hobs polazi od prirodnog stanja kao rata sviju protiv svih, a apsolutizam uvodi samo iz potrebe da se obezbedi poštovanje odredbi društvenog ugovora. A upravo na prirodno stanje se poziva i sâm Lok kada pokušava da izloži svoje učenje. Međutim, prirodno stanje kod Loka nije identično sa ratnim stanjem, već sa stanjem savršene slobode, stanjem u kojem svako ima slobodu da raspolaže svojom imovinom, postupcima i ličnošću onako kako smatra za shodno, u granicama prirodnih prava. Za razliku od Hobsa, Lokovo prirodno stanje nije stanje bezvlašća i gole sile, nego stanje zakona, stanje savršene slobode u kojoj se poštuju osnovna prirodna prava. Sa druge strane, to je takođe kao i kod Hobsa, stanje jednakosti, ali ne zato što je svako u stanju da savlada svakoga, već zato što je vlast jednako raspoređena, i niko ne može da je ima više od drugih. Slobodu prirodnog stanja kod Loka treba razlikovati od samovolje, jer sloboda nije samovolja da se čini bilo šta i bilo kome, nego dopuštenje da se čini ono što nam um propisuje u granicama prirodnih prava. Tako, dok Hobs pokušava da prirodno stanje izvede iz prirode, shvatajući je kao težnju za samoodržanjem, Lok misli da nije moguće stanje u kojem je svako u ratu sa svakim, dakle, pre svake prirode u čoveku moraju postojati zakoni koji mu govore šta je njegova priroda, i to je ono što ga određuje da se ravna prema zakonima uma. Prirodno stanje je tako i umno stanje, a ljudi su umna bića: «Prirodno stanje ima prirodni zakon da upravlja njime, koji obavezuje svakoga; a um, koji predstavlja taj zakon, uči sve ljude, koji ga pitaju za savet, da pošto su svi jednaki i nezavisni, niko ne treba da nanosi zlo tuđem životu, zdravlju, slobodi ili posedu». Ipak, Lok je svestan činjenice da se u prirodnom stanju ne ponašaju svi kao umna bića, niti svi uvek uzimaju um za sudiju svojih postupaka. Upravo zato on ističe da pravom kažnjavanja, u prirodnom stanju, raspolažu svi, jer iz njihove slobode, koja se graniči sa prirodnim pravima, proizilazi da onaj koji krši prirodna prava istovremeno uzurpira slobodu drugih, pa tako, da bi se odbranili, svako ima pravo da kazni prekršioca srazmerno učinjenom prekršaju. Sa druge strane, pravo na naknadu ima samo osoba prema kojoj je počinjen prekršaj, tj. žrtva. Po njemu, stanje rata nastaje tek onda kada dođe do kršenja prirodnih prava, a ono je toliko daleko od prirodnog stanja koliko samo stanje mira može biti daleko od ratnog stanja. Čovek svoju prirodu izvodi iz božanske prirode, a ona je umna priroda, priroda određena fundamentalnim zakonima koje niko ne može ukinuti. U prirodnom stanju ne postoji nijedna druga istanca koja će biti u mogućnosti da zaštiti osnovna prirodna prava tako da se svako pojavljuje u ulozi sudije i ima ovlašćenje da kažnjava prekršioca ukoliko dođe do prekršaja. Povod za ulazak u društveno stanje Lok nalazi u zahtevu da se uspostavi bolja zaštita prirodnih prava, nego u prirodnom stanju. Ukoliko je tamo svako u stanju da sudi o svemu, utoliko je on ograničen po pitanju donošenja pravilnih ocena. Upravo zato je potrebno udružiti se u posebno telo koje će biti zaduženo da vodi računa o elementarnim pravima. Tako Lok tvrdi: «Veliki i glavni cilj udruživanja ljudi u države i njihovog stavljanja pod vladu jeste očuvanje njihove svojine» . Treba naglasiti da on raspolaže mnogo širim pojmom svojine od onog koji se danas ustalio, i pod tim podrazumeva sve ono što se odnosi na život, slobodu i imanje pojedinca. Dakle, svrha države jeste očuvanje prirodnih prava koja se jednim imenom nazivaju svojinama, a to se odnosi na život, slobodu i imanje svakog potpisnika društvenog ugovora. Upravo zato što u prirodnom stanju nije moguće efikasno osigurati svojinu pojedinaca, jer je svako upućen da u svemu bude sudija, neopohodno je da se uspostavi nezavisna i neutralna instanca koja će voditi računa o tome. Tako nastaje vlada, a ona može biti zakonita samo onda kada je odobrena od većine: «I stoga ono što započinje i stvarno uspostavlja neko političko društvo nije ništa drugo do saglasnost nekog broja slobodnih ljudi, pogodnih za stvaranje većine, da se ujedine i utelove u takvo društvo. I to je ono, i samo ono što je dalo ili može da dâ početak nekoj zakonitoj vladi u svetu». Postoji nekoliko razloga koji uslovljavaju izlazak iz prirodnog stanja: 1. nedostatak ustanovljenog, ustaljenog i poznatog zakona primljenog i odobrenog opštom saglasnošću koji bi bio mera pravičnog i nepravičnog i opšte merilo koje bi rešavalo sve sporove; 2. nedostatak poznatog i nepristrasnog sudije sa vlašću da rešava sve razmirice prema ustanovljenom zakonu; 3. nepostojanje vlasti koja bi podržala i potpomogla presudu kada je pravična i da joj omogući izvršenje. U prirodnom stanju ljudima pripadaju samo dva prava: da postupaju u skladu sa slobodama koje se graniče sa prirodnim pravima drugih i da budu sudije ukoliko dođe do kršenja tih prava. Svoje prvo pravo u društvenom stanju oni prenose na zakone, dok svoje drugo daju sudijama kao nezavisnim i nepristrasnim licima zaduženim za pravilnu primenu zakona. Tako, dok je kod Hobsa društveno stanje iznuđeno strahom od smrti, kod Loka ono nastaje slobodnim udruživanjem radi bolje zaštite prava nad svojinom. Pravo na zaštitu svojine ne podrazumeva nužno prenos i otuđenje prirodnih prava. Niko ne može da raspolaže prirodnim pravima i ona se isto tako ne mogu preneti na treća lica. Pojam svojine u tom momentu igra ključnu ulogu jer prirodna prava vezuje za ličnost, koja sada postaje nosilac ovih prava, i koja nikakvim ugovorom ne može pristati na njihovo otuđenje, jer ona nije vlasnik u smislu nekog ko raspolaže, već u smislu nekog ko ne može da ne raspolaže svojim pravima, budući da ona za nju imaju konstitutivnu, a ne obligacionu vrednost. Zato primer ropstva upečatljivo pokazuje da ne postoji nikakvo pravo na osnovu kojeg bi gospodar mogao raspolagati životom, slobodom i svojinom drugog čoveka, čak ni ukoliko je ono iznuđeno smrću, jer ropstvo uvek ostaje uzurpacija prava jednog na račun drugog lica, tako da drugo lice uvek ima pravo da zahteva povraćaj svojine. Ropstvo se prema Loku ne može opravdati, kao što se ne mogu opravdati ni druga kršenja prirodnih prava, a ona su moguća samo zato što u prirodnom stanju ne postoji efikasna vlast koja bi stala u njihovu zaštitu. Zahtevati efikasniju zaštitu prirodnih prava jeste jedan od bitnih uslova izlaska iz prirodnog stanja. To se može postići jedino obrazovanjem vlade koja će biti odobrena od svih, i koja će delovati u ime svih. Vlast se najčešće deli na tri dela: na zakonodavnu, izvršnu* i sudsku. Prva vodi računa o donošenju zakona, druga o pravilnoj primeni, dok treća kažnjava zloupotrebe. Do podele vlasti najčešće dolazi iz razloga što zakonodavna vlast nije u stanju da, putem zakona, obezbedi sve ono što je korisno za jednu zajednicu, nego je neophodno da ona izvesna ovlašćenja prenese na izvršnu vlast, u situacijama u kojima zakon ne daje nikakva uputstva za rešavanje. Pravilna primena zakona još uvek ne garantuje pravednost, budući da zakon apstrahuje od konkretnih slučajeva i zahteva jednaku primenu na sve, od čega ponekad, u konkretnim situacijama, treba odustati. Na tome insistira izvršna vlast, ona se brine za pravilno sprovođenje zakona i ukoliko okolnosti zahtevaju, ona je primorana da proširi njegovu upotrebu na konkretne slučajeve, ali samo ukoliko se oni ne mogu podvesti pod neku opštost. Podela vlasti je izazvana potrebom da se izvrši efikasnija primena zakona, a efikasnost u tom smislu ne podrazumeva samo pravilnu primenu zakona, nego i određivanje odgovarajućih mehanizama za slučajeve u kojima dolazi do odstupanja od njih. Naravno, odstupanja uvek moraju biti prilagođena dobrobiti zajednice i zaštiti pojedinaca i samo tada je opravdano njihovo postojanje. 2. Raditi na više prava! Kao što se već videlo, Lok je prirodna prava shvatio kao svojevrsnu svojinu neotuđivu od pojedinačne ličnosti, a državnu vlast je opravdao samo ukoliko je ona u stanju da obezbedi efikasnu zaštitu svojine. Kada Lok pokušava bliže da odredi pravo nad svojinom, onda ga on izvodi iz starozavetnog prava darivanja, po kojem je Bog podario ljudima pravo da na osnovu svoga uma, kao pretpostavke zajedničkog dobra, raspolažu svim blagodetima i ugodnostima koje im može doneti prisvajanje zemljišta. Prvobitno prisvajanje Lok je opravdao tako što je ukazao da u prirodnom stanju svi imaju pravo nad zemljom jer svi imaju podjednaku vlast. Razlozi nejednakosti među ljudima proizilaze iz rada, tj. iz mogućnosti i želje jednih da sebi prisvoje što više prirodnih dobara. Pravedno je da neko ima više od drugog samo ukoliko je u to uložio više rada, pa je tako normalno da vredni ljudi imaju mnogo više koristi od prirode nego neradnici. O tome Lok kaže: «Rad stvara najveći deo vrednosti zemlje, bez koga bi ona jedva nešto vredela; njemu dugujemo najveći deo svih njenih korisnih proizvoda; jer sve ono zbog čega slama, mekinje i hleb sa tog akra pšenice više vrede nego prinos sa jednog akra isto tako dobre zemlje ali neobrađene, predstavlja proizvod rada». Tako višak vrednosti proizilazi za Loka iz rada koji predstavlja uzrok nejednakosti među ljudima. Ukoliko neko ulaže više rada u obradu zemlje, utoliko on može očekivati i više koristi od svoga zemljišta, nego onaj koji nije uložio ništa. Međutim, naspram prirodnog načina sticanja, koji je najčešće regulisan radom, postoji i veštački način sticanja, putem novca, koji je za razliku od rada određen sporazumom oko zajedničke vrednosti nekog proizvoda ili parcele, i koji uglavnom služi za efikasniju razmenu dobara. Tako naspram ograničenog načina sticanja (ono proizilazi iz same ograničenosti prirode i rada) postoji i neograničeni način sticanja (putem novca) koji više nije određen prirodom proizvoda (upotrebnom vrednošću), nego njegovom razmenom na tržištu (razmenskom vrednošću). Naravno, Lok ne ide tako daleko u razvijanju ovih distinkcija, već samo konstatuje dva različita načina sticanja. A budući da on još uvek ekonomiju razume u merkantilističkim okvirima, za njega je svrha razmene u tome da, sa jedne strane, zadovolji neku prirodnu potrebu za proizvodom kojeg ne stvaramo sopstvenim radom, a opet sa druge strane, da nas oslobodi proizvoda koje imamo u količinama većim nego što su naše potrebe za njima. Tržište nastaje kao mesto razmene, ali razmena je još uvek u službi prirodnih potreba, tako da je razmenska vrednost podređena upotrebnoj. Međutim, ne treba gajiti iluzije, Lok nema nameru da razvije neku ekonomsku teoriju; pretpostavka o svojini je njemu bitna iz razloga što on želi da prirodna prava prikaže kao neodvojivi deo ličnosti. Iako je svojina, na prvi pogled, širi pojam u Lokovoj političkoj filozofiji od pojma života, iz toga ne treba izvoditi zaključak da je život moguće podvesti pod svojinu. Naprotiv, stvar stoji obrnuto: život je moguće podvesti pod svojinu samo ukoliko je on postao meta moderne vlasti, i samo ukoliko se, naspram suverenove vlasti da odlučuje o smrti, moderna vlast konstituiše nad predmetom svoje egzekucije, a to je život. To je moguće postići samo ako se priznaju prava nad svojinom, slobodom i životom kao deo neotuđivih prava koja rođenjem pripadaju svakoj ličnosti i nerazdvojna su od nje sve do smrti. Priznati nečije pravo za deo neotuđivih prava, koja se stiču rođenjem i zadržavaju se do smrti, nije neko pojedinačno pravo, koje pripada ovom ili onom licu, već je to univerzalno pravo koje pripada svakom ponaosob. Čovek postoji samo u onom smislu u kojem otelovljuje ova prava, ukoliko ona postaju deo njega samog, ukoliko on ne može da se odvoji od njih a da ne izgubi svoju suštinu. Nijedan pojedinac ne može da se odrekne ovih prava, zato prema Loku prenos prirodnih prava na treće lice (što je za Hobsa uslov nastanka države) nije moguć, jer on podrazumeva da se svako odrekne nečeg što mu suštinski pripada. Zato niko nije vlasnik ovih prava – da je tako ona bi bila podložna prenosu – već su ona nešto što se daje, deo su donacije koja se ne može odbiti, ali ni vratiti, ona pripadaju svakome, ali niko nije njihov vlasnik, ona pripadaju čoveku, kao apstraktnom načelu, normi. I samo ukoliko zadobiju status norme, ona mogu dobiti obavezujuću vrednost. A budući da su ona deo prirode, deo čovekove prirode od koje se niko ne može odvojiti a da istog trenutka ne izgubi svoju suštinu, ona pripadaju svakome po rođenju i svako ih zadržava do svoje smrti. Tako je život, obeležen modernom vlašću – prirodan, biološki život, život za koji se može utvrditi tačan period trajanja, tačan datum rođenja i smrti – postao deo pozitiviteta i od tog trenutka upisao se u jednu mnogo širu ravan na osnovu koje je tek mogao da se pojavi u formi u kojoj se pojavio – kao opipljiva i vidljiva stvarnost svakog pojedinačnog tela. Zahvaljujući tome život je postao ono što se da izmeriti, ono za što se može ustanoviti vreme trajanja, ono što istovremeno podleže trošenju i starenju, bolesti i propadanju, ali i ono što proizvodi. Kao takav on postaje predmet brige i staranja, o čemu će na sasvim različit način pisati lekari, pravnici, političari, policajci, sociolozi, istoričari, psiholozi, psihijatri i drugi. O njemu će na sličan način govoriti pesnici, umetnici i filozofi, tražeći tamo neku trascendentalnu instancu koja prevazilazi svaki mogući pozitivitet. Tek od trenutka kada život postane meta vlasti što znači: kada se stavi u središte političkog interesa i kada se postave zahtevi za garancijama koje prate individualne slobode, lična prava i svojinu pojedinaca, tek tada nastaju uslovi za obrazovanje jedne vlasti koja više ne brine o smrti podanika, niti svoju moć iskazuje na telima koja se troše, nego nasuprot tome, za metu svojih napada uzima život i u njemu prepoznaje tela koja proizvode. Ni manje ni više to je život onakav kakav će se uskoro pojaviti u delima lekara, pravnika, književnika, mislilaca, itd. Promene koje su se desile u strukturi vlasti nisu bile ni beznačajne ni zanemarljive. One su pripadale jednom dugotrajnom procesu koji se ne može svesti samo na obrazovanje političkih institucija, niti ograničiti samo na tekstove mislilaca. Iako ideje filozofa nisu ništa manje doprinele konstituciji bio-vlasti, njihova snaga nije bila dovoljna da, bez uticaja mnoštva drugih faktora, sama pokrenu jednu takvu lavinu. Zato Lokovu političku filozofiju treba posmatrati iz ugla ovih promena, ali daleko od tvrđenja da je ona nešto suštinski učinila po pitanju tih promena. Ona je bila simptom vremena i kao takva pokazuje jedinstvenu težnju mnogih njegovih savremenika da konceptualizuju moderan oblik vlasti, autora koji po značaju ne zaostaje za Lokom (na pr. Spinoza ). Ipak, zašto Lok pre svih? Lok je, možda, bio jedan od prvih mislilaca koji je na najjasniji način iskazao zahteve svoga vremena. Ali, to nisu uvek bili zahtevi nastajuće građanske klase, iako se ovi događaji nisu odvijali nezavisno od njenih zahteva, nego su to, isto tako, bili zahtevi koji su izazvali promenu u koncepciji vlasti. To je jedan od razloga zašto se u ovom radu nije govorilo o ''kritici ideologije'', jer bi se rečnikom ''kritike ideologije'' teško objasnile promene u poretku vlasti, budući da kritika ideologije uvek računa sa nekim subjektom promena, a ove promene teško da imaju svoga nosioca, jer život se kao predmet vlasti konstituiše na više nivoa, a ideologija obuhvata samo jedan mali segment u lancu tih događaja, isto kao što je politička teorija samo jedan mali pokazatelj tih promena, ne nužno i njen jedini uzrok. Ukoliko se prirodna prava shvate na način kako ih je odredio Lok, kao neotuđivi deo ličnosti, onda se poput njega može reći: «Niko ne može da dâ više vlasti nego što je sam ima; i onaj ko ne može da oduzme vlastiti život, ne može da dâ drugome vlast nad njim». Ukoliko ne postoji pravo na osnovu kojeg se može opravdati samoubistvo, utoliko ne postoji ni pravo koje drugom može dati vlast nad našim životom. Pravo nad životom je stečeno pravo, ali ono nikog ne čini vlasnikom tog prava, budući da ono ne pripada nikom kao titularu prava, već samo kao korisniku prava, ali ne tako da postoji pravo na uživanje – na osnovu čega bi se ovo moglo i otuđiti. Upravo zato niko ne može da ne uživa to pravo jer je ono deo njega samog, tj. njegove ličnosti. Stoga se ono daje po rođenju, čime sačinjava deo jedne vlasti koja garantuje slobode, život i imovinu pojedincima i koja, štaviše, mora to da garantuje nužno jer se samo pravo izvodi iz ljudske prirode. A kako priroda ne može sama da se brine za svoja prava, neophodno je stvoriti vlast koja će to biti u stanju. U tom smislu se može reći da je Lok samo artikulisao zahteve modernog oblika vlasti. Zato se ne greši puno ukoliko se zaključuje da je Lok bio među prvim misliocima koji su znali iskazati ono što će tek Deklaracija o pravima čoveka i građanina objaviti: da se ljudi rađaju i celog života ostaju slobodni u pravima. Ostaje nam da vidimo kako je dalje tekao razvoj prirodno-pravne teorije i koje su njene konačne konsekvence.