MALI ISEČAK O MAKIJAVELIJU

U literaturi je postalo opšte mesto tvrditi da Makijaveli raskida sa antičkim razumevanjem politike. Istovremeno, on se uzima i kao jedan od začetnika moderne političke koncepcije. Svoje shvatanje politike je najupečatljivije pokazao u Vladaocu. Tamo stoji da se suština politike ispunjava u veštini dolaženja na vlast. A kada se jednom dođe na vlast, poenta je održati se. Zato se, naspram etike, zagovara tehnika vladanja, politika postaje umećem vladanja, umećem osvajanja i održavanja vlasti. Cilj politike jeste vlast, a da bi se to postiglo ne treba birati sredstva. To iskazuje čuvena maksima: cilj opravdava sredstvo. Nezavisno od toga kakav utisak izazivalo njegovo učenje, teško je ne prihvatiti jednu činjenicu. Za razliku od svojih prethodnika Makijaveli više nema potrebu da vlast opravda na bilo koji način. Da li je to slučajan previd, ili se radi o nečem sasvim drugom? Odsustvo legitimacije jeste novina u političkoj teoriji. Ponekad se ona objašnjava društvenim i političkim okolnostima tadašnje Firence, ''nedostatkom nacionalnog jedinstva'', ''nestabilnošću političkog života'', kao i opadanjem morala i ''korupcijom među sveštenstvom''. Budući da dobro biva prognano iz politike, etika sada mora biti zamenjena tehnikom vladanja. To je značilo da politiku treba očistiti od etičkih sudova. Tako je samo mali korak delio političku filozofiju od nauke o politici. Zato se često ističe da Makijaveli, ne slučajno, teži da iznese istinu o politici. Istovremeno, takav pristup se označava kao politički realizam. Biti realista u politici znači ukazati na svakodnevnu političku praksu. A šta znači svakodnevna politička praksa? Makijaveli otvara diskurs moderne političke teorije rečenicom: «Sve države i sve vladavine koje su imale i koje imaju vlast nad ljudima, bile su ili republike ili monarhije». Kako Makijaveli dolazi do ove tvrdnje? Još od Antike je poznata Aristotelova podela na tri ispravna i tri iskvarena oblika vladavine. U prvu grupu se najčešće ubrajaju bazileja, aristokratija i politeja, dok su drugu činile tiranija, oligarhija i demokratija. Druga grupa nastaje kvarenjem prve, pa tako: iz bazileje nastaje tiranija, iz aristokratije oligarhija, a iz politeje demokratija. Ukoliko se uporede tekstovi Vladaoca i Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, može se primetiti da Makijaveli razlikuje još vladavinu imućnih i vladavinu siromašnih, ali da su obe karakteristične za republikanski oblik vladavine. Ne ukazuje li to na to da je Makijaveli ovu podelu preuzeo iz političke istorije starog Rima? Da bi se razumela Makijavelijeva teorija treba imati u vidu da oblici vladavine nisu posebno značajni za umeće vladanja. Sa stanovišta tehnike vladanja razlikovati republike od monarhije je bitno samo u onoj meri u kojoj ova razlika omogućava vladaru da podjednako lako, zahvaljujući različitim navikama naroda, može osvojiti vlast u oba sistema. Ipak, Makijaveli pristaje na razmatranje samo monarhističkog modela. Ali, ne treba misliti da je iz nekih određenih razloga republikanski model manje pogodan za njegova razmatanja, već je dovoljno ono što sam kaže o tome, da je o republici već pisao na drugim mestima i da zato rasprava o njoj izostaje. Zašto Makijaveli zastupa realizam u politici? Ako se malo dalje sledi njegovo glavno delo, može se primetiti da on navodi gomilu primera, preko političkih prilika savremenika do istorije starog veka, da bi potkrepio tezu: politika je veština vladanja. Vladar treba da poseduje određene osobine, to on naziva vrlinama - virtu. Sposobnost vladanja – virtu – jeste posebna sposobnost koja prati samo hrabre i lukave. Da bi je opisao Makijaveli koristi metaforu lava i lisice. Vladar mora da bude ne samo hrabar kao lav, nego i lukav kao lisica. Ukoliko on to nije, šanse za osvajanje i zadržavanje vlasti se smanjuju. Pored vrline – virtu – vladar mora da vodi računa i o političkim okolnostima – fortuna. O tome Makijaveli kaže: «Sudbinu upoređujem sa brzom rekom koja, nadošavši plavi ravnice, obara drveće i kuće, odnosi zemljište sa jedne strane i nanosi ga na drugo. Svi pred njom beže, svi uzmiču pred njenim besom, ne pokušavajući da joj se odupru. [...] Isto se dešava i sa sudbinom. Ona ispoljava silinu i moć onde gde ne nailazi na smišljen otpor i njen bes se sruči tamo gde zna da nisu podignuti bedemi i brane da je zadrže.» Ideja o fortuni vodi svoje poreklo od stoika, kao predstava o skupu okolnosti na koje se, sve zajedno, ne može uticati, ali koje u bitnom možemo predvideti ukoliko sledimo prirodu u sebi, tj. razum. Makijaveli preuzima ovu ideju postavljajući je u središte svoga učenja o političkim okolnostima. Fortuna, ukoliko je ne stavimo u svoju korist, ide protiv nas. Veština vladanja se pokazuje u odnosu na to u kom stepenu smo u stanju da spoljašnje političke okolnosti – fortunu, stavimo u službu vlastitih interesa. Steći veštinu vladanja znači imati sposobnost, spoljašnje političke okolnosti prilagoditi mogućnostima da se osvoji i održi vlast. O tome Makijaveli ponovo pesnički i u slikama kaže: «Stoga mislim da je bolje biti nagao nego smotren, jer je sudbina žena i ko hoće da njome ovlada, treba da je bije i kroti, i nju pre pobeđuju osorni, nego oni koji postupaju hladno. Takođe, i to opet zbog svoje ženske prirode, sudbina je prijateljica mladića, jer oni nisu tako obazrivi i umeju da drsko zapovedaju.» Upoređujući fortunu sa ženom, Makijaveli ne želi da kaže ništa drugo nego da ona prati hrabre i smele, one koji su sposobni da se odupru svim opasnostima koje politika sa sobom nosi. To pokazuje da je politika zadobila sasvim drugi oblik od onog koji srećemo u klasičnim tekstovima. U tom smislu se za Makijavelija može reći da je prvi moderan mislilac, jer politiku ne razdvaja od vremenitosti (implikacije koje iz toga proizilaze su sledeće: da ne postoje nikakva bezvremena pravila vladanja, niti neke političke vrline koje treba razvijati, politika nije etika, niti ima veze sa etikom, ono što etika zabranjuje u izvesnim okolnostima politika zahteva), a ono što u određenom vremenu važi samo je skup prolaznih političkih okolnosti koje se svakim danom iznova menjaju. Zato ne postoje nikakva načela koja bi važila uvek i za sva vremena, politika nije nikakva nepromenljiva stvarnost, već upravo obrnuto, ona suštinski zavisi od okolnosti, a ove su podložne vremenu i promenama. Iz tog razloga se virtu ne sastoji samo u prihvatanju postojećih političkih okolnosti nego i u prilagođavanju njihovim promenama, s obzirom na njihovu promenljivu prirodu. To je razlog zašto on ne preza od svih mogućih konsekvenci političke stvarnosti: iako sila nije uvek u stanju da održi vlast, u trenutku kada političke okolnosti izmiču kontroli, ne treba se ustručavati od primene sile. Ipak, ukoliko se želi vlast održati što duže i što efikasnije, najbolje je kombinovati dve suštinske osobine svakog državništva: lukavstvo i hrabrost. To znači da je podjednako opasno ukoliko je vladar kukavica, koliko i da je samo hrabar. Ukoliko se ustanovi da vladar nije hrabar i da se boji da primeni silu, lukavstvo mu u suštini neće puno pomoći da održi vlast. Kada se jednom sazna da je vladar kukavica, njegov autoritet u potpunosti pada u očima podanika. Sa druge strane, ni hrabrost nije dobro pokazivati svaki put, pogotovo ne onda kada to slabi snagu vladara i na duži rok ga osuđuje na poraz. Ovladati političkim okolnostima znači steći takvu sposobnost vladanja da se uvek može proceniti u kojim situacijama je poželjnije jedno, a u kojima drugo. Postoje dve opasnosti koje prete vladaru pri očuvanju vlasti. Jedne su spoljašnje, dok su druge unutrašnje prirode. Što se tiče spoljašnjih okolnosti, opasnosti se najčešće pojavljuju u vidu spoljašnjeg neprijatelja. Od takvih opasnosti vladar se brani dobrom vojskom i vernim prijateljima, a kako Makijaveli kaže, «uvek će imati verne prijatelje, bude li imao dobru vojsku.» Sa druge strane, ukoliko bude imao manje spoljašnjih neprijatelja, i unutrašnjih opasnosti će biti manje. Unutrašnje opasnosti najčešće prete od njegovih podanika, u vidu različitih zavera, ali zavere najčešće nastaju onda kada vladar navuče na sebe ''mržnju i prezir masa.'' Da bi to izbegao, vladar mora da vodi računa o dva veoma bitna dela u društvu. O tome Makijaveli kaže: «države sa dobrim društvenim uređenjem i mudri vladaoci, uvek su se trudili da velikaše ne ogorče, a da narod zadovolje.» U tome se može uspeti samo ako vladar izgradi dobru upravu i korisne institucije; skupština je najreprezentativnije telo takve vrste, sposobna da ograniči moć velikaša i zaštiti niže staleže. Velikaši su po prirodi častoljubivi i ukoliko im se vladar učini kao neko ko je po rangu ispod njih, oni postaju stalna opasnost po njega. Takođe, oni su mnogo pronicljiviji od običnog naroda, i uvek teže da se obezbede na vreme, ali sa druge strane, njih je manje i sa njima se lakše izlazi na kraj. Međutim, ukoliko vladar mora da bira koga će podržati, uvek je bolje biti na strani naroda, «pošto su težnje naroda časnije od težnji velikaša, jer ovi hoće da ugnjetavaju, a narod da ne bude ugnjetavan.» Ostajanje na vlasti zavisi od političkih okolnosti i ukoliko se one menjaju umeće vladara se pokazuje u tome da on uvek odgovara tim promenama. To ne znači uvek samo puko podređivanje trenutnoj modi, ali isto tako ne znači ni sasvim uzdržavanje od nje: «mislim da je srećan onaj koji se upravlja prema okolnostima, a da je nesrećan onaj koji ne ume da se prilagodi vremenu.» Ali takođe, «onaj vladalac koji se prepusti sudbini, čim se prilike promene, mora da propadne.» Dobro je kada se vladar prilagođava vremenu, ali uvek treba voditi računa da je to samo trenutno stanje i da neće večno trajati. Budući da se sve menja, i on mora da se menja shodno vremenu. Ukoliko vladar toga nije svestan on propada, a na njegovo mesto dolazi drugi. Ipak, učenje namenjeno onima koji žele postati vladari završava krikom. Taj krik je krik autora, samog Makijavelija. Na poslednjoj stranici svoga teksta on piše: «vreme je da Italija, posle tolikih dugotrajnih patnji, najzad ugleda dan svoga iskupljenja.» U vreme pisanja Vladaoca on još veruje u jedno ime, svoje učenje šalje na određenu adresu, sa ''ljubavi, ali i sa žudnjom za osvetom'' u srcu očekuje da se desi ono zašta postoje svi uslovi, a kako i sam kaže: «gde uslovi postoje, ne može biti velike teškoće.» U kakvom se to stanju, prema Makijaveliju, Italija nalazi? Neposredno, pošto se završio pasus u kojem Makijaveli upoređuje fortunu sa rekom, a koji smo citirali nešto ranije, on nastavlja: «Ako posmatrate Italiju, poprište tih promena koje je sama izazvala, videćete da je ona čistina bez brana i bez bedema. Naprotiv, da je bila blagovremeno stavljana u stanje pripravnosti i da je bila branjena kao Nemačka, Španija, i Francuska, najezda osvajačke vojske ne bi dovela do tolikih promena ili je čak ne bi ni bilo.» Neujedinjena Italija vapi za ujedinjenjem. Političke okolnosti su na delu. Potreban je još vladar koji će u sebi objediniti vrlinu lava i lisice. Takvom vladaru Makijaveli posvećuje svoje delo i u njega duboko veruje kao u mogućnost da se rascepkanoj Italiji podari država, po uzoru na Nemačku, Španiju ili Francusku. Makijaveli je političku filozofiju sveo na umeće vladanja. Ovo umeće pripada vladaru kao osobi koja sjedinjuje vrlinu vladanja (virtu) sa političkim okolnostima (fortuna). Time je prostor političkog ograničio na suverena kao konkretno telo koje u sebi obuhvata svu političku moć. Po tome se može zaključiti da Makijaveli još uvek raspolaže predmodernim pojmom vlasti i da celinu političkog tela postavlja u odnos sa vrhovnom vlašću, tj. vlašću suverena. Od vrline suverena, tj. njegovog umeća vladanja, zavisi dužina njegove vladavine, a time i blagostanje neke pokrajine, grada, teritorije. Vrhovna vlast mora da se otelovi u vidu vladara, a vladaru, da bi održao vlast, sva sredstva su dozvoljena. On ne preza ni od čega i ukoliko mora da primeni silu, on to i treba da učini bez oklevanja. Makijaveli se takođe označava kao i jedan od tvoraca ''državnog razloga''. Državni razlog je ''um države'', ''za potrebe državne vlasti preformulisan antički pojam praktične pameti'' ; on sadrži uputstva kojih državnik treba da se pridržava ukoliko želi da održi vlast. Prema Arnoldu Klapmarijusu, vulgarnom tumaču Makijavelija, mogu se razlikovati dve vrste tajni u državnom razlogu: arcana imperii – državne tajne koje se odnose na stanje mira i mogućnost da se u takvim uslovima održi vlast suverena, i arcana dominationis – državne tajne koje se tiču obračuna sa pobunjenim narodom. Vladar mora da vodi računa o tome kako da uveća svoju vlast, a blagostanje i snaga naroda zavise od efikasne primene državnog razloga. Državni razlog sledi elementarna uverenja korisna za održavanje vlasti i predstavlja skup pravila neophodnih za stabilizaciju i održanje suvereniteta. Prema Fukoovim analizama, uvođenje državnog razloga u političku teoriju imalo je dvostruku funkciju: sa jedne strane, ono je jačalo suverenovu vlasti, a sa druge, nametalo ograničenja u spoljašnjoj politici. U odnosu na unutrašnjost države suveren nije mogao imati ograničenja i za održavanje vlasti se mogao služiti svim sredstvima, dok je u odnosu prema spolja njegovu vlast ograničavala druga suverenost. Nije slučajno da u to vreme u ekonomskoj sferi dominira merkantilizam, jer se jačanje suverenosti poklapa sa uspostavljanjem ekonomske prevlasti u odnosu na susedne države. Državni razlog se pokazuje kao ekonomski razlog i on se, u spoljašnjoj politici, primenjuje kao merilo ograničenja suverene vlasti, tj. kao istovremeno sredstvo u službi jačanja suverene vlasti – u unutrašnjoj politici, i države – u spoljnjoj. Tako je neograničenost suverene vlasti povezana sa dominacijom u spoljnoj politici, i samo putem te dominacije se vrši legitimacija unutrašnje apsolutnosti. Ukoliko državni razlog deluje kao ekonomski razlog koji se primenjuje na umeće vladanja, a on je primenljiv samo zato što predstavlja ograničenje u spoljnoj i neograničenost u unutrašnjoj politici. Utoliko će sama ta činjenica pod udarom nove ekonomske politike pretrpeti izvesne izmene; do sredine XVIII veka ona će se odvijati kao spoljašnja ograničenja suverene vlasti – putem prava, dok će se od sredine XVIII veka ona sprovoditi i kao unutrašnja ograničenja – putem političke ekonomije. Na podlozi tih izmena pojaviće se tržište kao novo mesto proizvođenja istine. Godine 1751, izlazi anonimni članak u Journal Economique, za kojeg se kasnije utvrdilo da ga je napisao markiz D'Argenson, i koji je sažeo suštinu političke ekonomije u jednostavnoj formuli laisser–faire-a. Na pitanje kako postupati u državnim poslovima, odgovoreno je: tako što ćete pustiti da svako radi po svom u ekonomskoj sferi društva. Tako je navodno odvajanje ekonomije od politike stvarno označilo podvrgavanje političkog ekonomskom prostoru. Da politička ekonomija nipošto ne znači odvajanje politike od ekonomije, da je tako političko bi zadržalo samostalnu sferu kakvu je nekad imalo u grčkom Polisu, govori nam i to što od sada država postaje jemac ekonomske stabilnosti kao istanca koja postavlja i utvrđuje pravila po kojima se postupa u ekonomiji i koja kao ''noćni čuvar'' nadgleda njihovo sprovođenje. Ukoliko se ima u vidu klasična paradigma prema kojoj je javno odvojeno od privatne sfere – ekonomije tamo spada u privatnu sferu, može se konstatovati promena koja javno stavlja u funkciju privatnog. Možda bi jedan rad opsežniji od ovog mogao pokazati da se razbijanje javnog i privatnog prostora, mnogo pre koncentracionih logora, desilo sredinom XVIII veka sa pojavom političke ekonomije. U tom trenutku se događa prelaz sa vlasti, koja odlučuje o smrti, na vlast koja se vrši nad životom. Suverena vlast je još uvek vlast nad smrću, ona raspolaže životom samo u službi smrti, ona zadržava pravo da odlučuje o smrti samo onda kada život stavi pod svoju kontrolu. Moderna vlast, tj. bio-vlast ne odlučuje više o smrti, nje se smrt ne tiče, jer ona celokupnu svoju aparaturu stavlja u službu života, u korist i za dobro života. Da je to tako govori i činjenica da se od Spinoze, Loka i Monteskjea sve više piše o pravnoj državi kao protivteži despotskoj vladavini. Naspram straha i nesigurnosti, oličenim u despotizmu, zagovara se vladavina zakona, a primarni zadatak bio je obezbeđivanje elementarnih prirodnih prava. Sa druge strane, može se primetiti da Makijaveli ne pravi razliku između tiranije i legalne vlasti, ta klasična razlika tako karakteristična za Antički svet kod njega izostaje, a prva nije manje lošija od druge, već su obe podjednako dobre ukoliko teže svome cilju, a to je osvajanje i održavanje vlasti. Isto se tako može primetiti da Makijavelijev vladalac ne preza od sile, niti od toga da svojim postupcima izazove strah naroda, za njega su primena sile kao i strahovlada potpuno opravdani mehanizmi održavanja vlasti. Vladalac može u svakom trenutku da oduzme život, slobodu i svojinu podanicima, ukoliko utvrdi da neko od njih dovodi u pitanje njegovu vlast, ili sprema zaveru. Pravo kažnjavanja u potpunosti pripada suverenu, kao i pravo da donosi zakone ili osniva državna tela. Za suverena je dobro da deo vlasti prenese na treće lice, npr. skupštinu, ali i tada on zadržava pravo da, ukoliko se suverenost dovede u pitanje, u krajnjoj instanci primeni silu. Vlast Makijaveli shvata još uvek u predmodernom smislu, kao vlast koja odlučuje o smrti, a jedini legitimitet koji ona može dobiti jeste onaj koji crpi iz sile kao sredstva da, u slučaju neposlušnosti, svoju moć iskaže nad telom podanika. Eto zašto Makijaveli još uvek politiku razume kao veštinu vladanja, a nju opet shvata u smislu državnog razloga, sabranog u skupu pravila kojih vladar treba da se pridržava ukoliko želi da zadobije i održi vlast. Vlast je tamo još uvek određena kao vlast nad smrću, vrhovna vlast, moć da se oduzme ili dodeli život. U pitanju je još uvek vlast suverena iskazana u jednom telu koje u sebi sabira sva podanička tela. Tek će bio-vlast prekinuti sa tom praksom.