PAD KUĆE UŠER (ODLOMAK IZ KNJIGE "NA TRAGU SNOVA")

a) Uvod Pripovetka Edgara Alana Poa Pad kuće Ušer je veoma lep prikaz košmarnog pejzaža. A šta drugo očekivati od Poa? – umetnika koji je umro na pločniku, udavljen sopstvenom bluvotinom – tzv. "ukletog pesnika". To je pisac koji je i u životu prolazio kroz košmare, kojega su košmari opsedali i koji nije mogao odoleti da ne piše o njima: precizan i odmeren stil naučnika, a iznutra ponor, bujica i vrtlog. To je Edgar Alan Po. Po vokaciji pesnik i pripovedač istovremeno – živeo je vlastiti ponor, o njemu pisao i od njega umro. Nešto od svega toga nazire se i u tragičnoj pripoveci Pad kuće Ušer. Ovo je priča o propasti, a ko o tome može znati više od pesnika – neke od najlepših Poovih pesama su upravo posvećene tom pitanju! U čemu je tajna košmarnog pejzaža? Kakav smisao ima propast za konstituciju košmara? I koji je krajnji domet Poovog pripovedanja? To su samo neka od pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo u ovom tekstu. Pripovetka počinje sasvim jednostavno, prikazom nekakvog košmarnog pejzaža. Košmarni pejzaž se ne odnosi samo na spoljašnji izgled kuće, nego i na unutrašnju atmosferu koja u njoj vlada (porodična istorija Ušerovih). Pisac je – tu nema sumnje – u potpunosti izjednačio dva tematska aspekta priče i pokušao je da ih razmatra kao zaseban problem. Stoga, smisao reči "pad" – u naslovu pripovetke – treba razumeti na simbolički način: to nije samo povest koja govori o degeneraciji porodične loze ili ludilu pojedinca (opsesija halucinacijama). To je isto tako ispovest čoveka opsedanog košmarima – a košmarnu sredinu uvek prati neka predstava o propasti (degeneracija pojedinca i porodične loze). Na samom početku pripovedač nagoveštava da je propadanje Ušerove porodice u velikoj meri uslovljeno degeneracijom porodičnog stabla, što je posledica dugogodišnje prakse sklapanja brakova na liniji direktnog krvnog srodstva, a sve sa ciljem da se očuva porodično imanje. Na taj način se dva nivou naracije povezuju u jedan, a degeneraciju porodične loze prati i intimna propast glavnog junaka: Roderika Ušera. Svoj prvi utisak, koji se odnosi na grotesnu građevinu Ušerovih, pripovedač upoređuje sa iskustvom pušača opijuma, kada ovaj iz dubokog sna ponovo izlazi na svetlost dana. Poput pušača opijuma i pripovedač je iznenađen svojim trenutnim raspoloženjem. Ono je pomalo bacilo senku na ranija druženja sa Ušerom i ukazalo na duboki jaz između nekadašnjih i sadašnjih životnih okolnosti njegovog prijatelja. Na osnovu toga pripovedač je iznenada stekao uvid u njegovu duboku propast. Prvi utisak nije delovao obeshrabrujuće na pripovedača i ovaj se odlučuje da sa prijateljem provede nekoliko nedelja u njegovom domu, ubeđen da će za to vreme uspeti da ga uteši i pomogne mu u savladavanju teškoća – koje su – prema pripovedačevim nazorima – bile, očigledno, psihološkog porekla. b) Pojam košmara Tu nailazimo na prve znake košmarne situacije. Ona upućuje na duboki jaz između prošlosti i sadašnjosti glavnog junaka, gde druga izgleda kao značajan pad u odnosu na prvu. U prethodnom poglavlju smo videli da se alkoholizam konstituiše na osnovu doživljaja propadanja, a što se manifestuje i kao umanjena sposobnost sanjanja – raniji doživljaji se na nov način proizvode u sadašnjosti. Sadašnje iskustvo postaje tesno povezano sa događajima iz ranijeg perioda, ali se sada i raniji događaji interpretiraju u sadašnjosti i kao iskustvo propadanja. Zbog toga može da se kaže da je doživljaj propasti konstitutivan za neko košmarno iskustvo. Pod uticajem ovog doživljaja činjenice iz prošlosti bivaju raspoređene na nov način ili su, čak, ponovo proizvedene u odnosu na prvobitne okolnosti i događaje. Košmar tako obavlja i neku stvaralačku aktivnost – on kombinuje doživljaje iz ranijeg iskustva da bi stvorio košmarnu predstavu u sadašnjem trenutku. Razlog zbog kojeg nastaje košmar je u bliskoj vezi sa iskustvom trenutne propasti i osvrtom na neku davnu situaciju u prošlosti. Ta "davna prošlost" – u kojoj se sedimentiraju samo najlepši životni trenuci – nikada nije postojala kao takva i ona se naknadno obrazuje pod udarom trenutne propasti. Iz toga razloga je doživljaj propadanja veoma značajan u održavanju nekog košmarnog stanja. Ipak, ni taj osećaj ne postoji sam po sebi, nego se i on proizvodi kao košmar i kroz košmar. To znači da košmar funkcioni na način da kombinuje elemente "davne prošlosti" sa trenutnim "iskustvom propadanja". Ipak, ni jedan od ovih elemenata ne postoji sam po sebi, niti obrazuje neku datost. Košmar stoga ne može biti neka predstava o stvarnosti, već, naprotiv, neka aktivnost kojom se sama stvarnost kao takva proizvodi, na osnovu konstitucije "davne prošlosti" i "iskustva propadanja". Na osnovu ovih elemenata – koji isto tako nisu dati nego se obrazuju u međusobnom odnosu – mi dolazimo na ideju o košmaru kao o skupu predstava, ili preciznije, iskaza. Dakle, košmari se proizvode i kao iskazi, ali u osnovi te aktivnosti mora da deluje neka sposobnost sanjanja. U ovom slučaju se sposobnost sanjanja slabi do stupnja kada ona i ne počne da stvara košmare. A videli smo da kašmari i nastaju kao aktivnosti kojima se "davna prošlost" i "iskustvo propadanja" iznova kombinuju, kako bi proizveli neko košmarno iskustvo – opsesiju propašću i evociranje sećanja na neku "davnu" situaciju iz prošlosti. c) Nastavak pripovetke O propasti kuće Ušerovih obaveštava nas i sam pripovedač kada naglašava da se oko kuće i imanja širi neka atmosfera svojstvena samo Ušerovima, neko "kužno i tajanstveno isparenje" koje se može uzeti i kao nagoveštaj skore propasti glavnog junaka. I sam pogled na kuću Ušerovih dovoljan je da se shvati neminovnost propasti. Ova vekovima stara zgrada izgleda tako kao da je u njene oronule temelje ugrađena i istorija cele jedne porodice. Na taj način kuća postaje i porodični simbol i ona sama predstavlja košmar – strah od dugovečnosti opsednut sopstvenim propadanjem. I sama kuća tako postaje simbol za porodični košmar, koji je toliko mnogo puta sanjan, vekovima, unazad. I ne samo da je kuća urasla u neki porodični košmar, nego je i glavni junak pripovetke upravo otelotvorenje tog košmara. Da je to tačno, najbolje nam pokazuje činjenica da Ušer pati od neke nasledne nervne bolesti (njegovom telu odgovara samo određena vrsta tkanine i hrane, njegove oči podnose samo slabe zrake sunca, on može da sluša muziku samo na žičanim istrumentima). Ova nasledna boljka biva pojačana nedavnim tragičnim događajem. Za vreme pripovedačevog boravka u Ušerovog kući je preminula njegova sestra, koja je isto tako bolovala od nasledne bolesti. Iz predostrožnosti i zbog čudnih okolnosti pod kojima je Lejdi Madelim umrla, a o čemu nas pripovedač ne obaveštava, Ušer se odlučuje da zadrži njen leš u "mnogobrojnim udubljenima u zidovima zgrade", u roku od dve nedelje. Iako iznenađen ovakvom čudnom odlukom pripovedač ipak izlazi u susret prijateljevom zahtevu i pomaže mu, pri izvršavanju određenih ritualnih radnji. Na taj način je Ušer ostao poslednji potomak svoje porodice. To je kod njega još dodatno pojačalo nervnu razdražljivost. On svoj život počinje da doživljava kao sudbinski udes od kojeg ne može pobeći. Pretskazanje skore propasti je više nego očigledno i Ušer je i sam toga svestan. Ušer nastavlja da živi porodičnu propast kao iskustvo sopstvenog propadanja. Na taj način on prihvata porodični košmar kao vlastito životno iskustvo. Njegova rezignacija je najviše dolazila do izražaja u njegovim umetničkim delima (slikarskim radovima i muzičkim baladama). Poseban utisak na našeg pripovedača ostavlja balada, koju glavni junak izvodi na gitari. Njen smisao je sledeći: postojalo je neko kraljevstvo, ono je živelo u harmoniji i sreći, sve dok iznenadna epidemija kuge nije to prekinula. Otada ono više nema mira i spokoja, a njegove zidine su naselila bizarna stvorenja (spodobe). Ovom baladom Ušer daje jasno do znanja da je svestan sopstvene propasti i činjenice da njegova smrt označava propadanje porodične loze. Na to verovatno misli Ušer dok peva svoju baladu – i on je nekad uživao sreću, a danas skončava u poslednjim trzajima nervnog rastrojstva. Druga stvar, koja je isto tako veoma uzbudila Ušera, bila je smrt njegove sestre. I to ne iz razloga što je u pitanju gubitak bliskog rođaka i voljenog bića, već i zbog toga što je ova smrt u njegovoj svesti stvorila neku bizarnu predstavu: on je verovao da je njegova sestra živa sahranjena. Lejdi Madelin i Ušer su bili blizanci. To je samo jedan od pokazatelja njihove duboke biološke srodnosti. Osećanje da je sestra živa sahranjena za Ušera postaje njegova najveća opsesija. Stoga ne treba da nas iznenadi krajnji zaplet pripovetke, u kojem njegova opsesija i dolazi po njega, dok naš pripovedač uspeva da se spase, istina, spletom čudnih okolnosti. Smrt poslednjeg potomka Ušerovih je simbolički predstavljena urušavanje kuće, u sablasno-olujnoj noći. Košmarne sablasti, koje su danima potresale Ušerovo spokojstvo – odatle potiče i njegova pojačana nervna razdraženost – konačno su uspele u nameri da unište i poslednjeg potomka Ušerovih. d) Zaključak I u ovom slučaju logika košmara je više nego očigledna. Opčinjen sopstvenim sablastima Ušer pada kao njihova poslednja žrtva. Njegove sablasti su došle po njega. Stoga, možemo zaključiti da se Ušerov košmar obrazuje kroz predstavu o gubitku voljenog bića (sestre). Predstava o gubitku ponovo evocira uspomene na "period sreće". Na taj način Ušer nastavlja da individualnu tragediju (sopstvenu i smrt sestre) doživljana kao neko koletivno iskustvo (degeneracija porodične loze). To nam govori da Ušer nastavlja da živi porodični košmar, a da ovaj nastaje kao posledica osećanja krivice. Naravno, postavlja se pitanje prema kome Ušer oseća krivicu? To nije krivica samo prema porodici nego i prema sopstvenom staležu. U tom smislu možemo reći da je svaki košmar društveno uslovljen i da nastaje kao posledica društvenog investiranja. Ušer zapravo živi jedan aristokratski košmar, koji je ovaj stalež neprestano sanjao tokom dugih vekova svoje istorijske dominacije. Održati porodičnu lozu i očuvati potomstvo – to je imperativ koji se postavlja pred aristokratiju. Odatle proizilazi i njen najveći košmar – predstava o gubitku potomstva i gašenju porodične loze. Ovaj košmar će buržoazija preuzeti od aristokratije – ali nasleđe iskazano u čistoti krvi – sada postaje briga za telo (lična higijena) i biološki kapital koji odatle proizilazi. Stoga Ušer još uvek sanja aristokratski košmar i kod njega se težnja za opstankom porodičnog imanja povezuje sa očuvanjem porodične loze (čistota krvi). Na taj način Poova pripovetka otkriva samo naličje poretka suverene vlasti. I ne traba se čuditi da ova pripovetka nastaje u samo predvečerje transformacije suverene moći u biomoć. Budući da čistota krvi postaje neophodan uslov mogućnosti sklapanja aristokratskih brakova – i upravo da bi ispunio ovaj san – Ušer mora da proživi i njegovu drugu krajnost: košmar o porodičnoj i staleškoj degeneraciji. U ovom trenutku još uvek ne možemo govoriti o nastanku modernog rasizma. Za razliku od aristokratkog sna o čistoti krvi, moderni rasizam kombinuje i dostignuća moderne nauke, a pre svih biologije i genetike, i na taj način stvara san o čistoti rase (genetski čistom potomstvu). Videli smo već ranije – u prvom delu ove knjige – da san o čistoti rase (rasizam nacističkog tipa) danas sve više uzima oblike biopolitike i da se odvija – ne više u polju eugenike – već, kao pokušaj da se izoluju faktori rizika, na nivou genetike i pitanju eutanazije. Tako, konačno, dolazimo do odgovora na sledeće pitanje: šta povezuje Poa i košmare? U trenutku kada dolazi do smene suverene i biomoći, Po na svestlost dana iznosi istinu o aristokratskom košmaru. Pored toga, on čini i mnogo više i otkriva logiku košmara. Pokazati kako neki košmar radi – kako stavlja u pogon porodične aparate i uređaje – to je pravi smisao Poovog pripovedanja. To međutim nije i njegova završna reč. Po je otkrio suštinu alkoholičarskog ili fordističkog košmara. Ostaje nam još da vidimo suštinu narkomanskog ili postfordističkog košmara. O njihovoj razlici biće više reči u nekom od narednih poglavlja. Sada nam predstoji analiza jedinog i istinskog tvorca narkomanskog, odnosno, posfordističkog košmara: Vilijama Barouza.