IZAZOVI DEMOKRATIJE U SRBIJI

Ovih dana sam pratio intervju sa jednim od predstavnika opozicije, Pavlom Grbovićem, i čini se da je ovaj bio više nego rečit. Elem, Grbović, kao predstavnik Pokreta slobodnih građana (u daljem tekstu PSG – nije li čudno da ova skraćenica budi više asocijaciju na nekakav elitni fudbalski klub, nego na političku partiju, a čak ni to nije slučajno, što samo govori o nepostojanju elementarne inventivnosti kada je politička scena Srbije u pitanju, ne samo u opoziciji, nego i na vlasti), u ideološkom smislu se ubraja u beskompromisne zagovornike evropskih integracija, pri čemu je ovom pokretu ideološki najbliža partija LDP-a, partija koja je tokom svog političkog delovanja zastupala krajnje radikalnu poziciju: zalagala se za samostalnost Kosova, za priznavanje genocida u Srebrenici i za odlučan prekid sa kineskim i ruskim uticajim na ovim prostorima. Ako se podsetimo govora koji je Grbović održao pre nekoliko meseci u Evropskom parlamentu – baš u vreme kada je Kurti držao sličan govor u Savetu bezbednosti – očigledno je da se njihovi politički stavovi u mnogome poklapaju, ne samo po pitanju uloge Srba u ratovima u Bosni i na Kosovu, nego istovremeno i kad je reč o osudi sadašnje vlasti u Srbiji. Poređenje sa LDP nije uopšte slučajno, budući da je reč o jednoj partiji koja je u potpunosti ostala bez glasačkog tela – budući da njeni ideološki stavovi nikako nisu odgovarali većinskom političkom raspoloženju u Srbiji, te stoga iznenađuje da je danas i dalje neko spreman da zastupa tako radikalne stavove, a da pritom u Srbiji ne trpi i ozbiljne političke posledice. Ovaj intervju je bio interesantan iz jednog razloga, a to se jasno videlo kada je novinar Grbovića upitao kakvo bi pitanje postavio Zoranu Đinđiću da je on još uvek živ, jer je iz Grbovićevog odgovora postalo jasno da on ne samo nema predstavu kakva bi Srbija trebalo da izgleda dan nakon Vučića odlaska sa vlasti, nego njemu nije čak jasno putanja kojom bi Srbija trebalo da se kreće u dužem periodu nakon što bi opozicija došla na vlast, osim što postoji gotovo idolopoloničko poverenje u EU, a pri čemu se zaboravlja da utacaj EU ovde slabi i iz razloga jer ona danas ima ozbiljnih političkih i ekonomskih problem od kojih ovde možemo navesti samo neke: ne samo da postoje obziljni društveni problemi koji se prelivaju i na ulice velikih gradova EU, poput Pariza, Brisela i Berlina, nego isto tako proces proširenja je nemoguće nastaviti dok se ne izmeni način glasanja, a koji će podrazumevati da će izvesne zemlje članice imati prednost u odlučivanju, jer ovako dolazimo u situaciju da eventualno novopridošle članice (poput zemalja tkv. Zapadnog Balkana) u dogovoru sa drugim zemljama (poput Mađarske, Poljske ili Slovačke) preglasaju zemlje velike petorke (Nemačku, Francusku, Italiju, Španiju i Belgiju) – mada postoji scenario u kom bi se moglo očekivati da Španija i Italija, uključujući i Grčku, budu na drugoj strani – što nikako nije u interesu Nemačke i Francuske, dve značajne snage od čijeg političkog raspoloženja zavisi i celokupni opstanak EU. Činjenica da Grbović u nedavnom intervjuu ovo uošte ne pominje, može samo da znači da će Srbija nakon Vučića i dalje bivati na spisku zemalja za pridruživanje EU, zemalja poput Crne Gore i Severne Makedonije, koje su učinili veoma značajne ustupke EU, naročito kad je reč o ovoj drugoj, a da nikakve boljitke od toga nisu videli, osim lepih obećanja. Evro skepticizam nije porastao samo u Srbiji, generalno, nakon epidemije Korone i rata u Ukrajini, evropske perspektive su značajno oslabile i u vodećim zemljama EU, uključujući tu Nemačku i Francusku (dve najdominatnije političke partije u ovim zemljama su direktno suprotstavljene zvaničnoj politici EU). Istina, ove partije, mahom desno orjentisane, još uvek nemaju koalicionog potencijala, ali ova situacija neodoljivo podseća na stanje u Srbiji u doba vladavine demokrata (nakon 2000ih godina) – kada su Radikali (SRS) osvajali i po 30% ukupnih glasova, a da nisu imali partnera sa kojim bi mogli obrazovati vlast. Ne treba se čuditi, ako se u dogledno vreme nešto slično ponovi u Francuskoj i Nemačkoj. Sa druge strane, opozicija u Srbiji neprestano veliča politički prevrat koji se dogodio 5. oktobra. 2000. godine, ne vodeći računo o tome koliko se stanje u Srbiji drastično izmenilo od tada. Često se zaboravlja da su mnogi učesnici 5. oktobra i dalje na vlasti, kao i to da su nekadašnji pobornici petooktobarskih ideja danas zauzeli suprotnu stranu, budući da su u velikoj meri razočarani posledicama petooktobarskih promena. O svemu tome bi jedna ozbiljna politička opozicija morala da vodi računa, a ne da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo u proteklih 25 godina. Naravno, politička situacije Srbije nije uopšte na zavidnom nivou, budući da je potresaju nemiri na ulicama (koji polako slabe), ali ekonomski rizici (usled energetske krize) se značajno uvećavaju i to će verovatno imati odjeka i na društvenom planu. Pre svega, odluka Srbije da prihvata formalno članstvo u EU, a „ispod žita“ sarađuje sa Kinezima i Rusima na okupiranju tržišta EU, nije uopšte naivna ideja, naravno da EU neće u tom pogledu sedeti skrštenih ruku, i verujem da će se po tom pitanju osetiti drastične posledice u naredne dve godine. Osim toga, Srbija ima ozbiljnih problema i na institucionalnom planu, očigledno je da je potrebno sprovesti reformu kako univerziteta tako i državne uprave, a reč je o procesima koji su dugoročnog karaktera. Sve to govori da se Srbija nalazi pred ozbiljnim izazovima kako u geopolitičkom smislu, tako i još više u administrativnom i upravnom. Nisam siguran da bi opozicija bila u stanju da se uhvati u koštac sa svim tim problemima, naročito što ona nema ne samo rezervni plan u slučaju da nije moguće pobediti Vučića na izborima, nego ni jasnu perpektivu šta uraditi nakon što se osvoji vlast. A ne iznenađuje nas da je plan sličan kao i posle Petog oktobra, jer očigledno da se u glavama opozicije od tada još ništa bitno nije promenilo, a to znači bezuslovno okretanje EU – sličan scenario koji smo već gledali kada su u pitanju Crna Gora i Makedonija, a da nije bilo nikakvog naročitog napretka, osim administrativnih i birokratskih procedura – i rizik da kroz deset godina ponovo na vlast dođe neko sličan Vučiću. Naravno, perpektive Srbije, u globalnom smislu reči, bi tada bile mnogo pogubnije, jer je sasvim jasno da danas EU Srbiju, kao i celokupni Balkan, koristi samo kao jeftino tržište (kako radne snage, tako i resursa), a sve ostalo je u drugom planu, i nesumljivo da će još dugo biti tako. Međutim, plan da se Srbija iskoristi kao sredstvo za prodor kineske robe na evropsko i američko tržište, čini se takođe ograničenog obima. Međutim, sve je i dalje u našim rukama, ali nam je vreme ograničeno. Ako napravimo analogiju sa fudbalskom utakmicom, ne treba podsećati kakav će ishod na kraju svega toga biti. Ipak, nama ostaje da se nadamo najboljem, iako je tačno da „nada umire poslednja“.