OD BLOKADE DO DEBLOKADE I PRIVATIZACIJE UNIVERZITETA

Bilo bi nekako pošteno da ono o čemu smo govorili gotovo cele godine, da time i zaključimo ovogodišnji ciklus pisanja, a to su (studentski) protesti (blokade). Elem, gotovo da više nikom nije potrebna elaboratica ovog problema, neki bi to nazvali i istorijom bolesti. I kao uvek, ono što su neki dočekali kao izuzetno osveženje političkog života u Srbiji, pretvorilo se u totalnu katastrofu. A da stvar bude gora u tome su učestvovali najmudriji ljudi u Srbiji, ili bi bar trebalo da važe za najmudrije, budući da je reč o studentima i univerzitetskim profesorima, a ne bi pogrešili ako bi ih nazvali i nekakvom kulturnom elitom, reč je o jednoj širokoj društvenoj podršci koja je dolazi od glumaca, akademika, novinar, advokata, sudija, srednjoškolskih i univerzitetskih profesora, NVO aktivista i dr. Šta to zapravo pokazuje? Da društveni krem Srbije i dalje nije svestan i ni izbliza ne poznaje „društvene uslove“ u kojima se ovde živi. I to ne treba da nas iznenađuje, budući da je vrlo moguće da je reč o jednoj potpuno otuđenoj društvenoj grupi, koja živi u jednom zatvorenom društvenom okruženju, smatrajući sebe centrom sveta, čak i kad žive na jednoj poluperiferiji svetskog kapitalizma, ali šta za to mari. Da stvar bude gora, blokade su počele veoma radikalnim društvenim metodama, i po svemu se moglo pretpostaviti da iza njih stoje levo orjentisana politička skupina. Ali, treba li da se govori o našim NVO levim aktivistima, koji deluju poprilično dugo a da nemaju nikakve, ili gotovo nikakve kontakta sa radničkim sindikatima ili generalno radničkom klasom, a pritom im to ne pravi problem da se i dalje nazivaju levičarskim aktivistima. Svojevremeno sam pisao o toj vezi između univezitetskih profesora i NVO aktivizma, a da tada nisam znao kakav uticaj sa svoje strane mogu da vrše velike američke korporacije poput NED-a (Nacionalni fond za demokratiju) i USAID-a (Agencija SAD-a za međunarodni razvoj). Sad kada su ove organizacije izašle iz senke, pošto je američki predsednik neke od njih pogasio, postala je jasna veza između njihovog načina finansiranja i narativa domaćin NVO, veza koja nije uopšte zanemarljiva, jer je izgleda reč o izuzetno visokim novčanim iznosima, koje su ove organizacije godinama primale za plasiranje tzv. „antidržavnog narativa“, ali i za stvaranje jedne mreže NVO aktivizma, ali generalno i civilnog društva, koje je odavalo utisan nezavisnog delovanja – budući da se odvijalo na relaciji „nezavisni mediji“ (N1 i Nova S, nedeljnici poput NIN-a, Pečat-a i sl.) civilno društvo (NVO aktivisti) – a zapravo je bilo sredstvo za uticaj tzv. „meke moći“ SAD-a, na ovim našim prostorima. U trenutku, kada je izbila blokada fakulteta, ništa od ovoga gotovo da nije bilo poznato, niti se nazirala ikakva logička veza, a bilo kakav pokašaj uspostavljanja takve veze smatrao bi se tendencionom insinuacijom ili čak teorijom zavere. Danas nam je manje više jasno da ne samo da postoji relacije između nazovi „nezavisnih medija“ i NVO sektora, nego je ta mreža mnogo šira i uključuje kako univerzitetske i srednjoškolske profesore tako i predstavnike javnih funkcija (sudije, tužioce itd.). Reč je kako o srednjem i visokom obrazovanju tako i o sudskoj vlasti koja bi po nekoj demokratskoj logici trebalo da bude nezavisna i samostalna od zakonodavne i izvršne vlasti, a zapravo je instruirana da deluje po diktatu stranih obaveštajnih službi. Sad, ako uzmemo u obzir, da je upravo SAD u jednom trenutku – u toku rata u Avganistanu – kontrolisao ne samo puteve nafte, nego i trase droge, možemo da zamislimo kakva je bila funkcija američke „meke moći“ u nekim „spornim procesima“ oko ovog pitanja. Naravno, tu treba uključiti i druga pitanja koja se tiču ratnih zločina, borbe protiv terorizma i sl. Danas nas ne iznenađuje zašto su blokade imale tako znažan odjek i zašto se na početku država nije baš snašla, iako se od prvog dana tvrdilo da se radi o nekakvoj „obojenoj revoluciji“. Danas nas manje iznenađuje zašto su se demonstranti pozivali na Ustav, a da su ga kršili na svakom koraku, niti zašto su koristili radikalne levičarske medote da bi odbranili relativno „mlake“ liberalne stavove. Naravno, da su bili u protivurečnosti – na kraju krajeva – sve je bila šminka i poza, stoga nas i čudi, da mi, koji toliko dugo već prisustvujemo raznim „TV rijalitijima“ nismo uspeli da prepoznamo i jedan takav koji se odvijao nama pred očima i koji je postao deo naših svakodnevnih života. Ali, u pravu je ona izreka: možeš koliko hoćeš, ali ne i dokle hoćeš. Neko je na kraju na sve to morao da stavi tačku. Ne iznenađuje da danas blokadere gledamo sasvim drugim očima, ne samo da više nema nikakvog divljenja, nego oni u nama još samo bude prezir i bes, jer ono u šta su pretvorili gradske ulice nije ništa drugo nego nasumične blokade koje sprovode „pijane i nadrogirane nakaze“ koje trče okolo i obaraju kontejnere, iskaljujući bes nad političkim protivnicima (uništavanje prostorija vladajuće stranke, kućne posete lokalnih funkcionera i režimskih novinara i sl.) i svim drugima koji se na slažu sa njima. A u šta su pretvoreni fakulteti koji su i dalje u blokadi, mada se formalno nastava odvija na daljinu. Fakulteti su postali mesta za skvot i privatne žurke blokadera, obskrveni gomilom nepotrebnih namirnica, praznih boca votke i golih dušeka za spavanje. Ali, izgleda da jednu stvar nisu shvatili ni studenti u blokadi, ni njihovi profesori. Nakon 2000. godine smo bili svedoci da su mnoga preduzeća bila namerno uništavana kako bi gotovo u bescenje bila rasprodana. Ne čeka li slična sudbina i fakultete? Nije li ova blokada zapravo „dozvoljena“ od strane vlasti – pod izgovorom da se čuva autonomija univerziteta – kako bi se urušeni univerzitet lakše i brže rasprodao? A što je najgore, u toj podloj raboti učestvuju oni koji sebe s pravom nazivaju i najobrazovanijim delom Srbije! Posle ovih, gotovo osam meseci, nefunkcionisanja fakulteta, mnogo će lakše i jednostavnije „proći“ zamisao vlasti da privatizuje univerzitet, nego što bi to mogli sprovesti u delo da su fakulteti bili u funkcionalnom stanju. Eto odgovora o čemu pregovaraju još uvek rektor i premijer: a moguće da je od početka to i bio neki igrokaz na kraju kojeg vlast treba da se pojavi kao spasilac. Svakako, mislite o tome?