O STUDENSTKIM PROTESTIMA III

Sinoćno gostovanje Rektora Beogradskog univerziteta na Insajder TV-u je bacilo novo svetlo na dosadašnje studentske proteste. Rektor je ukazao na to da već neko vreme postoji nerazumevanje sa vlastima, a što je kulminiralo pokušajem vlade da progura izmene zakona o visokom obrazovanju, koje je uključivalo i dolazak stranih univeziteta i to uz određenu subvenciju države, što je za rektora navodno bio i glavni kamen spoticanja sa vlastima. Istina, predlog izmene zakona je povučen iz skupštinske procedure, ali čini se da je to bio i inicijalni okidač za dalje događaja koji su usledili, a to je bila blokada univerziteta. Rektor je izjavio da je kolegijum prorektora sazvao 7 do 10 dana nakon blokade, što deloju doista zakasnela odluka u trenutku kada se na univezitetu dešavaju ozbiljna kršenja zakona. Sada postoje jasna i neprestana pohvala studenata. Međutim, ne treba imati iluzija da su studenti stihijski, alarmirani nedavnim tragičnim događajim krenuli u blokade. Verujem da su blokade od ranije razmatrane kao sredstvo borbe protiv sadašnje vlasti, verovatno su u igri i bila neka kadrovska rešenja, bilo kako bilo očigledno da je neko u opoziciji odlučio da pravi veoma široki front za borbu protiv vlasti, a studenti su u tome bili prethodnica. Ranije su neki studenti već pokušali samoinicijativno da provode blokade, ali se to pokazalo kao promašaj, budući da nije to nije naišlo na veći odziv studenata, sve do nedavne nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu. Moguće da su to bile i pripreme za stvari koje će uslediti, jer priznajem, nije mi bilo jasno zašto se na TV N1 potencira priča o studentskim protestima kao nekakvoj prethodnici za potencijalni bunt naroda i smenu vlasti – to je bio recept za demokratske promene 2000-ih – zašto bi to i sada morao biti slučaj, a onda sam na kraju shvatio: to je bilo pripremanje javnog mnjenja za događaja koji će uslediti, a to su studentske blokade. Nesumljivo da postoji veoma jasan konsenzus među kulturnom elitom o tome da su neophodne društvene promene i to pokazuje jasna sprega događaja koja u prvi plan stavlja studentske proteste, koje zatim povezuje sa nezadovoljstvom i štrajkom prosvetnih radnika, da bi na kraju otkrila i pravog organizatora ovih događaja, a to je verovatno kulturna elita okupljena oko Proglasa. Jasno je da su univerzitetske ustanove načinile ozbiljne propuste prilikom studentskih blokada. Jasno je i to zašto su studenti izašli sa svojim zahtevima. Sada nije teško shvatiti zašto postoje brojne protivurečnosti među studentima, od tvrdnje da se bore za bolje društvo, do toga da to bolje društvo predstavljaju pravna država i vladavina prava, i zašto oni neprestano ponavljaju „ispunite nam zahteve“. Interesantno je da čim je malo veći skup zahtevi studenata se radikalizuju i oni onda traže odlazak sa vlasti Vučića, kao i njegovu krivičnu odgovornost, pri čemu, čim se stvari malo slegnu oni ponavljaju da se ne obraćaju vlastima nego institucijama koje treba da rade svoj posao. U tome se i sastoji ta perfidna igra. Istina postoje zahtevi i za departokratizacijom društva, ali verujem da to nisu stvarne namere organizatora ovih protesta. Često sam i iznova ponavljao da ne treba prevideti jednu stvar: priča o partijskom zapošljavanju previđa jednu bitnu stvar, a to je da poslove u javnom sektoru, a prevashodno u kulturnoj sferi, ne zauzimaju ljudi prema partijskoj liniji, ima i toga, ali čini se da je ona sekundarnog karaktera, nego je reč o jednoj kulturno eliti koja na taj način čuva svoj društveni status i to tako što koristi svoje predosti, a to je bolje oprazovanje, socijalni i kulturni kapital da bi očuvala i društvenu dominaciju. Reč je o slobodnim profesijama, advokatima, lekarima, univerzitetskim i srednjoškolskim profesorima, ali i novinarima, glumcima, akademskim umetnicima i sl. Istina je da oni čine manjinu u ovom društvu, ali je njihov uticaj značajan upravo zato što oni dolaze u dodir sa ljudima na visokim položajima, a svoja poznanstva i veze koriste za poboljšavanje sopstvenog socijalnog položaja kao i socijalnog položaja svoje porodice, razume se. To nema toliko veze sa partijskom strukturom društva, ali ima sa socijalnim i kulturnim kapitalom koji ove kulturne elite poseduju, a što njima omogućava da održavaju i uvećavaju svoj društveni status, bez obzira koja stranka da se nalazi na vlasti. O značaju kulturne elite za održavanje kapitalizma, ne samo kod nas nego i u svetu, ja sam već pisao u knjizi Modeli ili iskustva. Da je ova tvrdnja tačna dovoljno je samo da pogledate kakva je društvena pokretljivost među ovom kulturnom elitom i shvatićete da je ona veoma niska, ali ona nije niska samo ovde, nego i među nižim društvenim slojevima (uključujući tu radnike i seljake), što govori o tome da smo mi u potpunosti klasno podeljeno društvo. Treba još naglasiti da ova društvena elita ne učestvuje samo u poslovima sa državom, ona je isto tako jaka u nevladinom sektoru, gde je slabiji uticaj politički partija, ali je i dalje društvena prokretljivost jako niska, što u prevodu znači da ova kultura elita reprodukuje sebe i svoje društvene pozicije zahvaljujući svom društvenom statusu (socijalni i kulturni kapital). Danas upravo imamo situaciju pobune te i takve društvene elite, a svoje saveznike ona traži među sitnom buržoazijom (poljoprivrednicima, taksistima, vlasnicima kafica, cvećara, prodavnica i sl.). Otuda taj nazovi generalni štrajk ne uključuje jedino one koji jedini imaju kapaciteta da ga provedu, a to su radnici. Zašto su radnici i penzioneri izuzeti iz ove priče? Verovatno zbog toga što postoji veoma jasno izražen klasni antagonizam između radnika i ove kulturne elite. Ne samo da radnici više nisu spremni da podržavaju kapitaliste i njihove glasnogovornike među kulturnom elitom u nekakvim kozmetičkim promenama, nego ni kulturna elita nije spremna da prihate radnike jer ih verovatna smatra odgovornom za održavanje Vučićeve vlasti. To je razloz zašto sam ranije jednom prilikom tvrdio da će promene u Srbiji doći od mladih – budući da jedino oni mogu ponovo da prigrle ideologiju liberala i ne znajući da će na kraju od istih biti prevareni. A to će mlade generacije ponovo dovesti do političke apatije i izborne apstinencije, a tu priliku će iskoristiti novi (stari) autoritarni režimi, na čelu sa Vučićem ili čak bez njega. Stoga ne treba imati zabluda prilikom studentskih protesta, oni neće biti masovniji nego što jesu, jer je očigledno da u njima učestvuje određena populacija, ona je danas u Novom Sadu, sutra u Nišu, a prekosutra u Beogradu (kada ona izlazi na izbore u proseku nema više od 20 posto glasova liberala, ko god da je popularan trenutno u opoziciji: Djilas, Sava Manojlović, Ponoš i sl.) to je deo jedne urbane priče koju najviše podreva kulturna elita, a koju će najskuplje platiti studenti i obični građani, koji su odavno izgubili iluziju da politika igra išta bitno u ovoj kolonijalnoj situaciji, gde umesto svojih političkih predstavnika biramo kolonijalne namesnike.