O STUDENSTKIM PROTESTIMA II

Prošlo je više od mesec dana od početka studentskih protesta, odnosno, od tzv. blokade univerziteta i čini se da su konačno postale jasne namere studenata. Reč je o tome da se uspostavi pravna država. Nije li postojala banalnija poruka od ove: studenti se bore za uspostavljanje pravne države. Ne želim da ulazim u to šta takva ideja treba da znači, ali jedna stvar je sada potpuno očigledna: studenti se protiv države bore iz sfere civilnog društva. A kakav status ima ovo civilno društvo? Čini se da niko nije iznenađen zašto je NVO-sektor na strani studenata? Oni se bore za istu stvar, odnosno, oni nastupaju zajedno u sferi civilnog društva. A kakav je status civilno društvo dobilo u doba neoliberalizma? Treba li ponavljati da je tamo civilno društvo iznad države, iznad u smislu da ono predstavlja mehanizam za kontrolu rada državnih organa i to sa zahtevom za efikasnu zaštitu ljudskih prava. Dakle, u doba neoliberalnog kapitalizma civilni sektur igra ulogu kontrolnog mehanizma i on treba da obezbedi efikasnu zaštitu ljudskih prava, kao i neometan rad pravne države i vladavine prava u celini, a što u prevodu znači: civilni sektor, naročito u periodu tranzicije, ima zadatak da ukine sve elemente socijalne zaštite unutar države i da principe tržišta (odnosno, pravilo deregulacije tj. princip ponude i tražnje) nametne kao relevatne čak i po pitanju rada državnih organa ili kako to danas liberalima više odgovara da zovu radom institucija (pri čemu se ovde misli samo na pravni pojam, ne i sociološki). Dakle, reč je o jednoj prilično podmukloj podvali neoliberalnog kapitalizma koji zaštitu ljudskih prava (pri čemu se ovde misli samo na lična, politička i ekonomska ljudska prava, ali ne i na socijalna, porodična i dr.) koristi kao izgovor za ukidanje socijalne zaštite u državi, pri čemu državu svodi na javni servis, u smislu pravne, ali ne i socijalne brige. To pokazuje i odnos koji studetski pokret ima prema prema poginulim u velikoj nesreći na železničkoj stanici u Novom Sadu, a to je taj formalni pristup u smislu „traženja pravde putem institucija“, pri čemu se zaboralja da takva pravda ima smisla samo živim ljudima i to sa ciljem da nas ubedi u „efikasan rad institucija“ a što za liberale i predstavlja pojam pravne države ili vladavine prava. Dakle, ponovo se vraćamo na pitanje kontrole države od strane civilnog društva, kontrole koja neoliberalnom kapitalizmu treba da obezbedi „nezavisno sudstvo“ – koje onda treba da preuzme dobrim delu i funkciju civilnog društvo. Naravno, sve je to lepo zamišljeno u teoriji, ali tu naravno postoje brojni problemi. Jedan je i taj koji postavlja pitanje statusa „civilnog društva“. Dakle, ako je civilno društvo iznad države, tj. ukoliko ono treba da predstavlja kontrolni mehanizam države – a državu je moguće kontrolisati samo sa nekakve više instance, onda se postavlja pitanje odakle dolazi ta „viša instanca“ i kakav ona ima status? Jasno je da ona može da dođe samo „spolja“ i kao intervencije neke druge države, a poznato je ko danas izigrava „svetskog policajca“ i ko zaštitu ljudskih prava koristi kao izgovor za vojne i druge intervencije na „autonomne i suverene države“. Dakle, reč je o jednoj perfidnoj zameni teza. Elem, zašto NVO i studenti danas deluju u sferi civilnog društva. Radi se o tome da je uticaj NVO-a izuzetno oslabio i to upravo delovanjem države koja je odlučila da stvara paralelne NVO-e upravo sa ciljem da obuzdaju NVO-e koji se finansiraju spolja, odnosno, iz sfere civilnog društva. Odnosno, država je koristila razne načine da finansijski podrži ove paralelne NVO-e (uglavnom desničarskog usmerenja: zaštita porodice, moralnog poretka i sl.), koji su samo produžena ruka političke stranke na vlasti, i na taj način je uspevala dve stvari: uspevala je finansijski da podrži partijske istomiljenike, i sa druge, da obuzda rad NVO sektora koji se kritički odnosio prema državi. A onda se pojavio problem sa fakultetima. Ključ ovog problema leži u činjenici da je vlast u Srbiji bila odlučila da dozvoli rad i stranim univerzitetima. Gledano iz jednog određenog ugla to je potpuna i krajnja liberalizacija tržišta, jer ukoliko postoje državni i privatni univerziteti, zašto onda ne bi i strani univerziteti imali pravo da osnivaju svoje departmane u Srbiji. Jasno je da su državni univeziteti i pristali na podelu kolača sa privatnim univerzitetima, kojih je generalno malo u Srbiji i rezervisani su za nekakvu društvenu elitu (velike školarine), ali ulazak stranih univerziteta bi u potpunosti uništio državne univerzitete, budući da i sada najkvalitetniji studenti uglavnom upisuju strane fakultete (takvih nema puno, jer i to zahteva velika novčana ulaganja i dobre stipendije, a to je opet dostupno samo društvenoj eliti), ali delovanje stranih fakulteta pod istim ekonomskim uslovima u Srbiji bi definitivno značio potpuno rasipanje najkvalitetnijeg studentskog kadra, što bi neminovno vodilo potpunom ukidanju državnih univeziteta. Istina, privremeno bi državi to moglo da ide u prilog, jer bi to omogućilo još manje izdatke za kulturu iz budžeta, a istovremeno bi deo studenata ostajao u Srbiji, dok bi oni najkvalitetniji sigurno imali direktan prodor u svet – ali bi takva politika na duži rok sigurno uništilo državne univerzitete. I ne samo to: nije to nikakva izrazita pamet naše vlasti, reč je verovatno o dubljim promenama unutar sistema obrazovanja i to na svetskom nivou, čini se da se bolonska reforma pokazala samo kao privremena metoda unutar razgradnje nacionalnog univerziteta, a čiji je cilj bio u tome da dovede o liberalizacije znanja i smanjenja akademskih kriterijuma, što je u mnogome vodilo stvaranju tipičnog i specijalizovanog univerzitetskog profesora, koji barata nekakvim opštim mestima, a kojeg će u dogledno vreme zameniti veštačka inteligencija. To znači da univerzitet ostaje još samo za one najkvalitetlnije u svakom smislu, dakle, za stvaranje nekakve nove kulturne elite koja će biti dostupna samo najprestižnijim univezitetima, a oni će do njih dolaziti još po povoljnijim tržišnim uslovima nego ranije, budući da će širenje elitnih univeziteta na nacionalna tržista to i omogućiti. Kao i u svakoj banani-državi, tako će i nama ti eksperimenti biti dostupniji nego drugima, jer gde prvo očekivati da krenu te promene osim na poluperiferiji svetskog sistema, a mi tu i pripadamo. Dakle, kada sve ovo imamo u vidu jasno je zašto NVO, studenti i univerzitetski profesori deluju skupa, ali je problem što se o tome ne govori javno, nego se u vatru bacaju „studenti“ kao nekakvi žrtveni jarci, koji svojim profesorima treba da obezbede redovne plate i da „prežive“ na univezitetu u narednih dvadeset godina. Naravno da liberalna svest, niti ima znanja, niti ima hrabrosti da jasno stane u zaštitu „političkih interesa studenata“, ko drugi treba da jasno definiše te interese od istih tih profesora koji su tu da podučavaju studente, a ne da im, kao nekakve babe, „čuvaju leđa“. Najgore od svega jeste sto ne postoje nikakvi radikalni zahtevi, ali se zato primenjuju prilično radikalne i što ne reći, levičarske metode (nisu liberali primenili plenume na univezitetu, kao što nisu ni izmislili blokade), ali su još jednom pokazali kako revolucionarne strategije, po ko zna koji put, mogu biti izigrane od sistema i istih tih liberala, koji su načelno protiv njih, ali se ne libe da ih koristi kada to služi njihovim interesima. Stoga ne treba imati iluzija povodom ovih protesta, ništa bitno se ovde neće promeniti, osim možda promena vlasti, u ovo drugu mogućnost je još teže poverovati, budući da je opozicija mnogo heterogenija od same vlasti, ali čuda se dešavaju i ne treba ih isključiti. Jedno je međutim sigurno, studentski protesti nisu ništa drugo nego pobuna srednje klase u Srbiji, ona je već dugo nezadovoljna stanjem ljudskih prava (prevashodno ličnih, političkih i ekonomskih) i radom državnih institucija, ali moglo bi se reći da su možda najnezadovoljniji NVO-i jer su svesni da neprijateljska atmosfera veoma loše utiče na finansijska sredstva koja oni dobijaju spolja, sa druge strane, vlast izuzetno dobro saradjuje sa „stranim faktorom“ da je potreba za „civilnim sektorom“ postala pomalo i upitna. Sve u svemu to jeste pobuna nezadoljnika srednje klase – koji su oduvek umišljali da su i najbolji deo ovog društva zbog čega su za sebe uzimali društvene povlastice – i teško da će ova stvar stati, jer ovde nije samo reč o nekakvim kratkoročnim problemima, nego o procesima koji na dugi rok mogu u potpunosti da izmene naše društvo. Reč je o ozbiljnim i strukturalnim problemima na koji, ne samo da sistem nema rešenje, nego ga nemaju ni oni koji ustaju protiv istog tog sistema. Zbog toga studenti i reaguju poput male dece, a njihovi zahtevi su često protivurečni: sa jedne strane, oni se koriste radikalnim metodama (blokade fakulteta, puteva, institucija, a u nagoveštaju je i generalni štraj – ali u ime čega?), a sa druge, nisu spremni da menjaju društvo, nego da osiguraju „efikasan rad institucija“, odnosno primena u praksi pravne države i vladavine prava. Da nije smešno, bilo bi žalosno. Ali, ovo je Srbija, ništa nas više ne može iznenaditi.