O STUDENTSKIM PROTESTIMA

Nedavno su počeli studenski protesti blokadom fakulteta. Studenti su istakli nekoliko zahteva, ali se čini da ni ovi zahtevi nemaju generalno veze sa studentima: osim možda dva zahteva, onog koji se tiče finansiranja fakulteta od 20% i pronalaženje batinaša koji su tukli studente FDU-a tokom mirnog protesta. Ostali zahtevi se tiču otvaranja dokumentacije koja se tiče renoviranja železničke stanice u Novom Sadu, a što je za posledicu imalo urušavanje nadstrešnice koja je usmrtila 15 ljudi, kao i priznavanje odgovornosti za sve krivce u lancu odgovornosti – od predsednice Narodne skupštine do predsednika vlade, verovatno i predsednika republike. Ne treba govoriti o tome da je reč o jednom izuzetno ambicioznom političkom projektu, koji za posledicu ima rušenje vlade, ako ne i predsednika republike, ali se ne vidi jasno kakav dobitak studenti imaju od svega toga. Najveći dobitak zasigurno ima opozicija Srbije, ali ni ovde nije jasno kakav je njihov konkretan dobitak, jer je očigledno da masovnost protesta nije izrazito velika, najavom spajanja i drugih strajkača (srednjoškolaca, poljoprivrednika, advokata, prosvetnih radnika itd.) i učešćem NVO organizacija i Proglasa, masovnost bi mogla da raste, ali nisam siguran da je to dovoljno da se dobiju izbori. Jedno je sigurno: SNS neće sam sići sa vlasti, ali čak da se i to dogodi u Srbiji ne postoji nikakva zamena koja bi mogla da konkuriše SNS-u. Opozicija to nije u stanju jer je ona toliko heterogena i ne može da se dogovori ni oko jednog političkog pitanja a da se odmah ne podeli, bilo da je reč o izlasku na izbore, problemima na Kosovu, uvođenju sankcija Rusiji i sl. Jedino što ujedinjuje sadašnju opoziciju jeste mržnja prema Vučiću, a ta mržnja traje već 12 godina, a čini se da ta mržnja pokreće i studente. Ali da li je to dovoljno da se nešto menja u Srbiji. Sa druge strane, SNS se priprema za veliku izložbu (Ekspo 2027) i oko nje gradi nekakvu priču o modernističkoj Srbiji i to upravo onoj koja ne sme da stane, a što je opet povezano i sa projektom koji su započeli liberali i demokrate još u vreme Zorana Đinđića. Čini se da Vučić ima podršku i na Istoku (Rusija i Kina) i na Zapadu (Francuska, Nemačka i SAD), pri čemu se njegova spoljna politika čini mnogo fleksibilnijom od sadašnje opozicije, koja je podeljena i oko toga pitanja, a tu je načito reč o projektu Jadar, a koji je vezan za ekploataciju litijuma, protiv čega opozicija kategorički ustaje – što donekle govori i o njenoj neiskrenosti, jer nemoguće da opozicija bude protiv svega što Vučić radi, jer mnoge stvari su odobrene od strane zapadnih zvaničnika i američke ambasade, a nisam siguran da u opoziciji ima autoriteta koji bi se bezuslovno suprostavili zapadnom uticaju, moguće da bi bili čak i radikalniji u ispunjavanju zahteva zapadnih zemalja – reč je o ljudima koji su se već potvrdili kao prozapadno orjentisani, da nije sasvim jasno kakav bi otpor oni mogli učiniti, osim što bi zasigurno uveli sankcije Rusiji – pri čemu bi možda u dobroj meri stopirali poslove sa Kinezima, ili bi bar postavili nove uslove, a što znači da bi cene radava drastično skočile. Međutim, ne treba zaboraviti da je SNS došao na vlast u krizno doba, nakon velike ekonomske krize (2008) usledile su poplave (2014), zatim je došla korona (2020-21), potom energetska kriza i rat u Ukrajini (2022), a na sve to Srbija ekonomski i ne stoji toliko loše, BDP se i dalje nalazi u plusu, to nije neki veliki rast, on jedva da pokriva kamatno zaduženje Srbije, ali opet moglo je i mnogo gore da bude, posebno zato što se izgrađuje infrastruktura. Naravno, inflacija skače i to je bilo za očekivati, jer čim jača planska privreda i državni intervencionizam nužno dolazi do inflacije. Nesumljivo da se u studentima generalno skupilo dosta besa i taj bes je najviše usmeren prema predsedniku republike, ali je isto tako istina da se Vučić dosta dobro nosi sa svim tim događajima, naročito ako se uzmu komentari opozicije da je reč o diktatoru i autokrati, nasilja koja gledamo na beogradskim ulicama zaista su zanemarljiva u odnosu na ono što smo mogli da vidimo u zapadnim zemljama. Osim toga, vlast u Srbiji je stabilnija nego što je slučaj sa Nemačkom, Francuskom ili Engleskom, u kojoj vlade padaju na pola mandata ili čak i ranije. Ali da li je Vučić zaista autokrata? Ljudi zaboravljaju da je Vučić u politici preko trideset godina. Za razliku od Đinđića, koji nije znao šta ga čeka kada Srbija krene u privatizaciju i tranziciju, a narodu je mnogo toga obećavao ukoliko se zemlja otvori stranim uticajima, Vučić je veoma dobro znao šta ga čeka kada je sa Nikolićem osnivao SNS, i imao je poprilično razrađen plan kojim putem Srbija može da ide. Ne može se reći da su okolnosti išle na ruku Vučićevoj vlasti, naprotiv, od 2012. godine, kada je SNS zvanično došao na vlast situacija i na Zapada i na Istoku se pogoršala, a nakon zastoja privrede tokom pandemije Korone, usledila je energetska kriza i rat u Ukrajini. Istina, Vučić se ugledao na desničarske režime poput Orbanovog u Mađarskoj ili Erdogana u Turskoj, koji su za uzor opet imali Putina u Rusiji, a što je značilo nekoliko stvari: potrebno je ojačati državnu upravu (partijskim kadriranjem), uspostaviti kontrolu medija (tabloidizacijom vesti) i krupnog kapitala (saradnja sa stranim bankama i firmama iz Kine, Turske, Emirata i sl.). Za razliku od liberala, koji su privatizacijom slabili privredu, Vučić se koristio iskustvom Poljske i nekih drugih država koje su radile na subvencionisanju proizvodnje i dovođenju stranih filmi, a što je podrazumevalo stvaranju povoljnog poslovnog ambijenta, a to uključuje učešće jeftine radne snage, liberalnije ekološko zakonodavstvo, izgradnju infrastrukture i sl. Zbog toga je prvo morao da menja zakon o radu, uveo je jedan od najrepresivnijih zakona u tom trenutku, a potom je polako počeo da dovodi firme iz inostranstva, u početku iz Emirata i Turske, a kasnije i iz Kine. Izgradio je nacionalnu avio kompaniju koju je na upravljanje poverio Francuzima i postepeno počeo da dovodi strane kompanije iz Nemačke, uglavnom je reč o prljavoj tehnologiji koja ne prolazi u EU. To je u prvi plan postavilo pitanje ekološkog zagađenja, zajedno sa jeftinom električnom strujom koja se dobijala uz pomoć sagorevanja mazuta u termoelektranama – što je sve više počela da osuđuje opozicija i zbog čega je vlast napravila zaokret po pitanju čistih tehnologija, uključujući i projekat Jadan, kao i izgradnju nuklearne elektrane i projekta beogradskog metroa (sve same lepe želje projektovane u budućnost), a posebno je to došlo do izražanja u poslednje vreme, nakon odluke EU da uvede ekološku taksu na proizvode koji ulaze na tržiše EU a nastali su upotrebom prljavih tehnologija. Pored ekoloških problema Vučićevu vlast počinje da potresa i nasilje na ulicama (masakr u Malom Orašju) i u institucijama (višestruko ubistvo u OOŠ „Vladislav Ribnikar“), a kao inicijalni okidač nedavnih studenstkih protesta jeste smrt petnaestoro ljudi u Novom Sadu, na koje se srušila nadstrešnica na železničkoj stanici, u po bela dana, dok su čekali gradski autobus. A kao što je poznato, odgovor opozicije u Srbiji jeste da je za sve to odgovorna korumpirana i autoritarna Vučićeva vlast. Očigledno da je partokratska struktura vlasti morala negde da da svoj danak, ali je neozbiljno očekivati da će sa Vučićevim padom iznenada zavladati demokratija. Korupcija nije od juče u Srbiji, kao što i autoritarna vlast nije slučajna, nego je ovde pravo pitanje sledeće: zašto nije moguća demokratija u Srbiji. Treba reći da je korupcija svuda prisutna, ima je i u EU, možda manje nego u Srbiji, ali postoji, kao što postoje i drugi problemi. Ali to ne olakšava stvari. Pravo je pitanje šta će se u Srbiji promeniti odlaskom SNS-a sa vlasti? Odgovor je: verovatno ništa. Novo bi bilo samo to da će mlade ljude zapljusnuti novi talas razočaranja, ali to je nužno, naročito ukoliko se imaju velika očekivanja od političke klike, bilo da je ona na vlasti ili u opoziciji. To će verovatno dovesti do nove političke apatije, a ona uvek pogoduje nekom autokratskom režimu. Jedno je činjenica: na prostorima bivše Jugoslavije uvek će u većini biti nacionalisti, populisti, autokrate. I to će se ponavljati sve dok ovaj prostor ostane rascepkan na nekoliko banana državica. Jedini način da se to promeni jeste da se ljudi počnu povezivati na regionalnom nivou i stvarati većinu od onih manjinskih delova koji teže progresivnosti i emancipaciji. U osnovi to će slabiti nacionaliste, jer oni ne mogu zajedno – njihova snaga i masovnost proizilazi iz rascepkanosti ovog prostora, a ujedinjene manjinske i emancipatorske politike moći će da im konkuriše tek na jednom globalnom planu. Otuda nema drugog recepta, do: levičari svih balkanskih zemalja ujedinite se. Samo tako će se nešto bitno i značajno promeniti. Naravno, potrebno je raditi na nekakvoj čvrstoj organizaciji zasnovanoj na demokratskim vrednostima. Drugačije ne ide, niti može ići. Ali, to je projekat koji ostaje za budućnost. Bojim se da ga neki od nas definitivno neće doživeti.