KRATKI KOMENTAR O NOVOM FILMU RAJKA GRLIĆA II

Dve su značajne stvari u ovoj seriji: prva se tiče vidljivosti jedne društvene elite, a druga govori o nemogućnosti da se napreduje u javnoj službi na osnovu vlastitog zalaganja, naročito ako potičete iz redova radničke klase. Šta to konkretno znači? Elaboraciju ovog problema ćemo započeti drugim pitanjem, a potom ćemo se vratiti na izlaganje prvog, budući da nas ono vraća i na samu temu ovog teksta, a to je Grlićev film Svemu dođe kraj. Dakle, radi se o tome da je deci iz radničke klase uskraćen napredak u javnoj službi iz nekoliko razloga: prvi i osnovni razlog tiče se potrebe održavanja klasnog društva. Da bi neko klasno društvo moglo da opstane neopodno da se u javne službe regrutuju predstavnici srednje klase. U socijalističkom društvu srednja klasa je stvarana od predstavnika viših radničkih slojeva i nižih rukovodećih kadrova. Na taj način nastaje jedan upravljački (državni) aparat spreman da odgovori izazovima klasnog društva. Prevashodno on treba da brani rukovodeće kadrove od napada radničke klase. U socijalizmu je deo odlučivanja pripadao i predstavnicima radničke klase, a rukovodioci preduzeća su svakodnevno dolazili u dodir sa predstavnicima radnika. To je stvaralo izvesnu nelagodu među rukovodećim kadrom, budući da su oni u svakom trenutku mogli biti kritikovani od strane radničke klase, a što se neretno i dešavalo. Stoga je ne samo u državnoj službi nego i u preduzeću bilo potrebno stvoriti jedan birokratizovan aparat koji će činiti nekakvu opoziciju i barijeru radničkoj klasi. Vremenom ovi birokratski slojevi počinju da se reprodukuju sami od sebe, kako u preduzeću, tako još više u državnoj službi, budući da imperativi neoliberalnog kapitalizma od 1990-ih i kasnije sve više insistiraju na privatizaciji javne svojine. Kako je značaj socijalizma opadao tako je i potreba za ovim birokratskim slojem bivala sve manja, što je naravno smanjivalo mogućnost napredovanja iz nižih u više staleže. Ne treba napominjati da svaki stalež sa sobom nosi i izvestan socijalni kapital, poznanstva i prijateljske veze, koje vremenom postaju od presudnog značaja prilikom izbora i napretka u javnoj službi. Naravno, bitan elemenat jeste i obrazovanje, koje postaje dostupnije srednjoj i višoj klasi nego radničkim i seljačkim slojevima, naročito nakon uvođenja tržišnog principa na državne univerzitete i razvoja privatnih univerziteta. To je razlog zašto je deci iz radničke klase bilo mnogo teže da rade i napreduju u javnoj službi jer je pritisak dolazio sa više strana: sa jedne strane, veći ekonomski pritisak (skupo obrazovanje), a sa druge, nedostatak socijalnog kapitala (prijateljstvo i društvene veze). Druga stvar se tiče socijalne vidljivosti jedne rukovodeće elite, kojoj je takođe stalo da zadrži svoj dominantan položaj u društvu. Međutim, u doba socijalizma ta politička elita je bila vrlo heterogena i dolazila je iz različitih društvenih sektora (politike, privrede, organizacije proizvodnje i sl.), a što znači da je bila različito ideološki profilisana. Istini za volju, rukovodeća elita u bivšoj Jugoslaviji, ne samo da je tražila veću slobodu odlučivanja, nego se zalagala i za neki oblik izolacije od radnog koletiva, kako ne bi bila direktno na udaru kritike radničke klase. Međutim, to nije bilo moguće sprovesti bez ograničavanja i ukidanja radničkih prava i to prvenstveno u sferi odlučivanja. Stoga se sve više radilo na podeli kolektivne odgovornosti, sa jedne strane, i ukidanju prava odlučivanja radnika u bitnim pitanjima koja se tiču organizacije preduzeća, sa druge. Da bi se to postiglo bilo je neophodno ukinuti socijalizam. To nije bilo moguće sprovesti bez jasne ideološke homogenosti upravljačke klase, a do nje se najlakše dolazilo putem nasilja: rat je neizbežno poslužio tom cilju. Sa jedne strane, nacionalizam je obavljao funkciju ideološke homogenizacije, a ratne okolnosti su od ljudi zahtevale da biraju stranu. Ne treba naglašavati da je poželjno biti na pravoj strani, jer u ratu se „gube glave“ i obično „ko nije sa nama, taj je protiv nas“. Ta atmosfera stvaranja političkog neprijatelja za svakog ko nije bio za nacionalizam, rukovodeću elitu je profilisala u određenom smeru i nužno je vodila njenoj ideološkoj homogenizaciji. Pored toga, rat je takođe bio prilika za brojne berzanske špekulacije, a koje u tome bio sposobniji od nekakve upravljačke elite kojoj su ratne okolnosti poslužile kao paravan za enormno bogaćenje. Da bi se podnele posledice rata, Hrvatska je dobrim delom bila primorana na privaticiju, a što je još više doprinelo socijalnom raslojavanju i zloupotrebi državne imovine. Na taj način je stvarana jedna nova politička i ekonomska elita, ideološki vrlo homogena, koja više nikom nije polagala računa. Nesumljivo da je u njoj bilo i ljudi iz kriminalnog miljea, budući da je svima jasno da ratne okolnosti zahtevaju ljude stručne u tom poslu (ubice i krvnike, pre svega), a ne humanitarce, kulturne i zdravstvene radnike, iako je i takvih bilo, ali naravno, u značajnoj manjini. Eto koju je cenu bilo potrebno platiti da bi se obrazovala jedna homogena politička i ekonomska elita, a sa današnjeg stanovišta njena simbioza i deluje kao prava balkanska porodica, a oni se ne drže slučajno zajedno jer je nesumljivo da i jesu saučesnici u užasnom društvenom zločinu. Najgore od svega jeste to što je rat iza sebe ostavio jednu stravičnu pustoš, u socijalnom, političkom i svakom drugom smislu – ne samo da su trajno zavađena dva velika naroda na ovim prostorima – nego je u potpunosti devastirano socijalno okruženje, a ljudi dovedeni na rub preživljavanja. U takvim okolnostima opstaje radnička klasa u Hrvatskoj, u regionu nije ništa bolja situacija, izmanipulisana, obespravljena i zastrašena brigom za vlastiti život. To je takođe tema Grlićevog filma. Ipak, čini se da njegov odgovor i nije zadovoljavajući. Savez između dojučerašnjih saradnika vlasti i radničke klase nije se pokazao kao najbolje rešenje. A to su kompromisi koji se i nama u Srbiji danas predlažu. Pre svega, reč je o jednom socijalnom monstrumu, nekakvoj nakaradnoj pojavi koja je isuviše ideološki heterogena i klasno nedefinisana, da bi postigla bilo šta drugo osim terorizma. Ne treba ponavljati da mi danas živimo u društvu gde je svako od nas potencijalni terorista. Terorista nije niko drugi nego usamljeni pojedinac koji ništa stvarno u svom životu ne može da promeni, osim što će oterati u smrt sebe i još nekoliko ljudi. Radi se zapravo o samoubici, ali o samoubici koji i u smrti potvrđuje svoju potrebu za društvom – što znači da je njegova smrt uvek simboličkog karaktera i nosi nekakvu poruku. Dakle, terorista nije običan samoubica, i tu vidimo sličnost između terorizma i religije, terorista je ipak nekakva vrsta žrtve, u svakom smislu reči, to je žrtva koju pojedinac kao takav podnosi da bi preneo nekakvu političku poruku. Otuda terorizam dolazi kao nekakav nulti stepen politike i to u vreme kada se govori o krizi legitimacije ili čak o totalnoj depolitizaciji. Nema sumlje da je Grlićev film odličan presek trenutnog društvenog stanja u Hrvatskoj, a mnogi bi rekli i mnogo šire u regionu, ali isto tako ne treba zaboraviti da je on isto tako ilustativan prikaz jedne nemoći radničke klase da se organizovano bori radi zaštite klasnih interesa, stupajući u privremene saveze u kojima su oni uvek najveći gubitnici. Ipak, treba razlikovati terorizam prikazan u Grlićevom filmu od terorizma koji se nedavno desio u osnovnoj školi u Srbiji (Ribnikar), budući da je ovde reč o dve različite vrste poruke. Ne treba zaboraviti da je u prvom slučaju reč o elitnoj školi, dakle, počinilac, bez ozbira što je reč o maloletnom licu, jeste predstavnik društvene elite u Srbiji – što nam govori da domaće elite još uvek nose oružje kao simboličan čin društvene dominacije, pri čemu on nije bio samouk, nego je poput profesionalaca usavšavao gađanje u registrovanim streljanama, dakle, uz odobrenje, ne samo svojih roditelja, nego i osoblja koja vode takva udruženja. Ovde se ne radi samo o nekakvom propustu našeg društva, nego i o istini domaćih elita koja je konačno izašla na videlo, a reč je o bahatim i samoljubivim pojedincima koji smatraju da su iznad države i zakona, zbog čega državu i doživljavaju kao produžetak vlastitog porodičnog okruženja, kao nekakvu „bratiju“ u kojoj važe samo njihovi interni dogovori, a koji se često sklapaju skriveni iza očiju javnosti. Terorizam tog dečaka je možda njega i neke druge mlade ljude sprečio da izrastu u osobu kakvu srećemo u Grlićevom filmu, osobu koja je spremna da hiljade i hiljade ljudi unusreći, a da pritom, ne samo ne bude osuđena za svoj zločin nego, naprotiv, čak bude nagrađena. Naravno, nije mi namera da veličam stravičan zločin koji se desio u „Ribnikaru“, nego da ukažem na situaciju kojoj prisustvujemo gotovo svakodnevno, a radi se o tome da su milioni života uništeni u poslednjih tridesetak godina, ne samo u građansko ratu 1990-ih, nego i u periodu tzv. tranzicije, divlje privatizacije i masovnog gubitka posla, a da zato ne da niko nije odgovarao nego su čak mnogi vinovnici dobili benefite i pozamašnu imovinsku korist, koja se takođe meri u milionima (dolara). Ovde se ne radi samo o tome da su pojedinci kršili zakon, poneki doista i jesu, nego da su igrali po pravilima koja i su sami bili u stanju legalizovati, a što znači da ne postoji zakon koji ih može osuditi, iako je društva devastacija nenadoknadiva. U nedostatku legalnih puteva u borbi protiv društvene patologije Grlićev film pribegava nasilju, terorizmu, i to sa jasnim ciljem da prenese političku poruku. A ona glasi: svemu dođe kraj. Na ovaj ili onaj način. Na nama je da to što pre shvatimo. KRAJ