MLADOST KAO PROBLEM EVROPSKE KINEMATOGRAFIJE III

b) estetizacija zabranjenog uživanja Postoji mnogo filmova koji tematizuju zabranjen užitak kao problem mlade generacije. Ono što ovde dolazi do izražaja jesu generacijski sukobi, supkulturne osobenosti, identitetske politike itd. U ovom tekstu nas posebno zanima problem druge generacije imigranata, koji u velikim evropskim gradovima sve više zauzimaju status građanina drugog reda. Zapravo, mladi se u takvim sredinama nalaze u položaju prinudnog izbora između dominatnog kulturnog koda zemlje domaćina i nasleđenih kulturnih obrazaca vlastite manjinske kulture. Oba koda su jednako živa i podjednako učestvuju u stvaranju kulturnog identiteta mladog imigranta. Budući da se često radi o dve dijametralno suprotne kulture, sukobi u samoj ličnosti su mnogo složeniji i mnogo više uznemiravaju pojedinca nego kada bi postojao samo jedan kulturni obrazac. To mogu biti porodični sukobi (suprotnosti tradicionalne i moderne porodice), ali i rasni (suprotnosti različitih kulturnih modela). Formiranje kulturnih identiteta u novim društveno-ekonomskim uslovima jeste ozbiljan problem mladih imigranata i oni sve teže uspevaju da se izbore sa njim, budući da u neoliberalizmu oni bivaju prepušteni sami sebi, bez ikakve podrške u porodici ili društvu, koji su, najčešće, glavni generatori tih problema. Zbog toga mladi sve više pribegavaju vršnjačkim grupama, što nije uvek dobro rešenje, jer se time problemi ne rešavaju nego se samo odlažu na stranu. Pravi uzroci problema ostaju nerešeni, ali oni ne prestaju da opterećuju mlade ljude, koji izlaz traže sve češće u potrošačkoj kulturi i zabranjenom uživanju. Dobar primer za to su filmovi Fatiha Akina. Bilo da se radi o nekoj prijateljskoj grupi (Kratko i slatko, 1998), koja usled kriminogenog okruženja, potrage za dobrim provodom (droga, seks i alkohol) i brzom zaradom (trgovina narkoticima i sitni kriminal itd.), upada u mnoštvo problema koje ne uspeva drugačije da reši nego ličnim obračunom, po cenu gubitka prijatelja ili vlastitog života, ili da je reč o pojedincu, koji je u stanju da proneveri poverenje svojih najbližih zarad lične promocije (Solino, 2002) ili kockarskog poroka (Kuhinja soula, 2010), filmovi Fatiha Akina pokazuju nesposobnost i nezrelost mladih ljudi da se izbore sa problemima koji nastaju kao posledica nesklada između dominatnih kulturnih obrazaca zemlje domaćina i manjinskih kulturnih politika. Taj dvojni identitet mladih – od kojih ni jedan nije u stanju da ispuni njihova očekivanja – ostavlja im prostor za povlačenje u konzumerizam i uživanje. To vodi razvoju identititskih politika koje se suprotstavljaju dominantnim kulturnim obrascima (većinskim i manjinskim kulturnim kodovima). Ali za razliku od filmova novog talasa, koji su mladoj generaciji pokušali da ponude određeni životni stil, identitetske politike filma-sveta se baziraju na jednoj sferi zabranjenog uživanja (homoseksualnost, upotreba droge, sitno prestupništvo itd.), koju i samo društvo ostavlja mladima u zamenu za njihovu političku neangažovanost. Ali da se mladi najbolje ne snalaze ni u sferi zabranjenog uživanja pokazuje film Glavom kroz zid (1998). Ovde je reč o jednom mladiću grčkog porekla Ariu (Aleks Dimitriades), koji živi sa roditeljima u Melburnu, inače, grčkim doseljenicima, levičarima i bivšim političkim aktivistima. Film prati mladića u njegovim uobičajenim aktivnostima, od porodičnih okupljanjima uz tradicionalnu grčku muziku, do burnih noćnih izlazaka sa rođacima u lokalnoj folkoteci i opuštanja uz alkohol i droge. Ari se nalazi u sukobu sa ocem, koji je oličenje tradicionalnih vrednosti fordističkog radnika, a njegov pokušaj bekstva od tradicionalnog kulturnog koda se manifestuje i kao zabranjeni užitak (homoseksualnost i narkomanija). U središtu ovog filma je generacijski sukob sina i oca, od kojih je prvi predstavnik mlade generacije imigranata nezadovoljne sopstvenim položajem u društvu ali i nespremne na promenu, dok je drugi predstavnik starije generacije imigranata koja je doživela poraz radničke klase (poraz radničkih i studentskih protesta). I dok otac još samo imaginarno nastavlja da vodi izgubljenu bitku radničke klase – često i do kasno u noć u lokalnom bifeu – dotle sin prolazi kroz niz homoseksualnih i narkomanskih iskustava, kako bi u sebi ugušio nezadovoljstvo sopstvenim položajem u društvu. Pogrešićemo ukoliko pomislimo da se u filmu radi o potiskivanju homoseksualnosti od strane dominatnog kulturnog modela, naprotiv, homoseksualnost kao i narkomanija su manifestacije nekontrolisanog pražnjena nezadovoljstva koje nastaje kao posledica ličnih frustracija. Ali frustracije na ličnom planu nisu ništa drugo nego slike društvenih odnosa i odraz nemoći mladih da promene vlastiti položaj u društvu. Da je to tako saznajemo iz nekoliko scena u filmu. Najznačajnija scena je ona u policijskoj stanici, kada policija sprovodi torturu nad Arijem i njegovim rođakom transvestitom (Džoni – Paul Kapsis), gde se policajci prema Džoniju odnose kao prema tradicionalnoj ženskoj ulozi (vređaju ga i fizički zlostavljaju) – što pokazuje da nasleđeni kulturni seksizam i dominatna heteroseksualna matrica igraju presudnu ulogu i u percepciji osoba homoseksualne orjentacije. Odatle saznajemo da Ari nije spreman na solidarnost sa Džonijem, niti je svestan političkih implikacija Džonijevog transvestizma, ali isto tako nije spreman da se bori ni za vlastitu homoseksulanost. Sličnu situaciju imamo i u narednoj sceni u filmu kada Ari ponižava Šona (Žulijan Gardner), trenutak pošto mu ovaj prizna da je zaljubljen u njega. Ostajući potpuno nag na stepeništu (usamljen i prezren od svih), Ari shvata da može da uživa samo u napadu neobuzdanog besa i prezira prema sebi samom. Na taj način zabranjeno uživanje postaje čin interiorizacije, dok identifikacija sa užitkom nema za cilj ništa drugo nego da opravda postojeću heteroseksualnu društvenu matricu i nasleđe dominantnog kulturnog koda u celini. Tek u činu uživanja Ari ponovo jeste dobar i lojalan građanin, pošten i cenjen sin. Prolazeće kroz različite stadiju delirijuma, od pijanstva do narakotičke ekstaze, on ulazi u homoseksualni užitak samo sa namerom da bi se oslobodio nepodnošljivog prezira koji oseća prema dominantnim kulturnim klišeima (uvodne scene filma su za to možda najbolji primer). Ali on ne pronalazi neki politički prostor u kom može da artikuliše svoje nezadovoljstvo, nego pod naletom negativnog naboja beži u uživanje, koje mu donosi trenutno smirenje i samo privremeno rasterećene. Ali problemi ostaju i kao bumerang se iznova vraćaju sve dok pod naletom i najjačeg uzbuđenje ne proizvedu ludilo ili smrt. Stoga nas i ne iznenađuje da u nastupu jednog od njegovih delirijuma i završava ovaj film. U filmu Ćuti, ćuti devojko parodira se situacija nastala iz sukoba manjinskog i većinskog kulturnog koda. Generacijski sukob i kulturne razlike čine okosnicu ovog filma. Mladi imigranti su ovde prikazani kao zbunjeni i često nedorasli društvenim očekivanjima, a u pokušaju da steknu društvenu afirmaciju često upadaju u niz neprijatnih situacija sa kojima ne znaju kako da izađu na kraj (rad u kancelariji, pljačka banke, sporazumni brak itd.). Sa druge strane, ni stariji imigranti se ne snalaze najbolje u novoj sredini usled nepoznavanja jezika, tradicionalnog vaspitanja, autoritarnog pristupa itd. I dok njihovi roditelji neguju tradicionalne vrednosti islamske kulture, dotle se mladi imigranti nalaze u poziciji da moraju da biraju između kulturne asimilacije i marginalizacije. Život u stranoj sredini imigrantima omogućava bolji životni standard i veću slobodu nego u domovini, ali im sa druge stane nameće i vlastita pravila: upotreba stranog jezika, obavljanje slabije plaćenih poslova, radna etika itd. Mladi ljudi se tako nalaze u rascepu između dva raličita kulturna koda, od kojih ni jedan ne može da ispuni njihova očekivanja (ne žele da prihvate tradicionalne vrednosti, porodične autoritete, sporazumne brakove itd, ali isto tako ne mogu da se pomire sa činjenicom društvene marginalizacije i socijalnog isključivanja). Do kakvih posledica može da dovede slepo prihvatanje tradicionalnih vrednosti pokazuje nam i film Moj sin zaluđenik. Borba protiv društvenog isključivanja često može da vodi u drugu krajnost, u nasilje i fanatizam koji iznova reprodukuje društvenu nejednakost samo na novim osnovama (pol, rasa, vera itd.). Religijski fanatizam ne rešava postojeće probleme efikasnije nego dominatni kulturni kodovi, ali u periodu neoliberalizma on zadobija specifičnu društvenu funkciju: on organizuje ljudstvo u nove oblike nejednakosti i na osnovu tradicionalnih principa vrši disciplinovanje isključenih društvenih slojeva. Na taj način briga za populaciju iz javne sfere prelazi u privatnu sferu društva, a imperativi kontrole stanovništva se iz javnog sektora sve više pomeraju ka marginalizovanim društvenim grupama (NGO, verske, navijačke, gangsterske skupine itd.). A ovde mladi ispunjavaju nametnute kulturne klišee ili slede tradicionalne kulturne obrasce. Zaključak Sa filmom-sveta mit o mladosti je ušao u svoju završnu fazu. Tu i tamo još uvek se ponekad pojavi neki interesantan pokušaj da se ovaj mit ponovo oživi na platnu, tako je bilo i sa filmom Rang de Basanti, ali i tamo je mladost suviše razočaranja svetom i okolinom da bi ih istovremeno mogla menjati, a glavni pokretač njenih postupaka postaje nagon za samodestrukcijom. To samo pokazuje da prelezak iz estetičkog u politički prostor zahteva mnogo više napora nego što je mit o mladosti danas u stanju da ponudi kinematografiji. Čini se kao da je i mladost ostarila na filmskom platnu. Čak i kada pokušaju da se suprotstave fanatizmu i nasilju sistema, razočaranju u svet i život, čak i onda mladi ljudi ne mogu to da urade drugačije nego da ponove prethodno utvrđene obrasce i normative (gradska gerila, politička avangarda itd.), kao što junak iz filma Zbogom lenjine mora neprestano da ponavlja jednu te istu laž kako bi majku održao u životu, a u koju će na kraju i sam poverovati. Kao i svaki motiv tako je i mit o mladosti imao svoj ograničeni rok trajanja. U početku je to bio pokušaj da se od ovog mita napravi i politički projekat i da se od njega stvori svojevrsni stil života, ali vremenom je iz političke sfere sve više zauzimao estitički prostor i od stila života sve više postajao deo potrošačkog društva i gotovih životnih šema. Ali ovaj tekst nije nikakav lament nad prošlošću, pa ga ne treba tako ni shvatati, već pokušaj da se prođe kroz traumu sazrevanja, zrelolosti i starosti jednog mita, koji je nadahnuo mnoge generacije filmskih stvaralaca, što i dalje ne prestaje da čini. Bilo je potrebno pokazati da mit o mladosti, kao i svaki drugi diskurs, zahteva izvesnu društvenu snagu spremnu da ga iznova proizvede. Mit o mladosti je zapravo bio mit o slobodarskim vrednostima mlade generacije i o njihovom pokušaju da sebe shvate u svetu odraslih, ali da se u potpunosti ne podrede njihovim pravilima, nego da iznova kreiraju vlastita pravila i vlastiti životni stil. Naravno, kao svaki zahtev i ovaj je bilo teško ostvariti u svetu koji nije bio spreman na promenu, ili koji se menjao samo u skladu sa vlastitim pravilima. Stoga je mit o mladosti doživeo sudbinu mlade generacije, koja je iz političkog prostora sve više ulazila u sferu zabranjenog uživanja. Tek sada možemo konstatovati da je to bila zamka sistema i način da se sposobnost sanjanja na filmu oslabi. Rast životnog standarda i porast srednje klase u većem delu sveta doveli su i do relativne nezavisnosti generacije mladih. Od sada su oni sve više postajali konzumenti kulturnih proizvoda, a sve manje akteri političkih događaja. Preoblažaj mladalačke supkulture, od edija i rokera, do glemera, skinheda, pankera i rejvera, to više nego jasno potvrđuje. Ipak, s vremena na vreme, svaka od ovih mladalačkih supkultura znala je da pokaže i svoj prezir prema potrošačkom društvu. Upečatljiv primer za to su bili hipi, pank i rejv pokret (u domenu kulture ishrane , oblačenja itd.). Mit o mladosti prati ova supkulturna kretanja, paraleno sa nekim drugim društvenim promenama: pojava neoliberalizma i nastanak nove preduzetničke klase, propadanje radničke klase, porast imigranata itd. Neke od posledica ovih promene bile su i te da se problemi mladih iz sfere političkog delovanja sve više premeštaju u područje konzumerizma i zabranjenog uživanja. Tako društveni imperativi i domintni kulturni obrasci, bilo da su proizvod većinskih ili manjinskih kulturnih kodova, imaju sve više uticaja na generacije mladih, koje su često primorane da biraju između dva podjednako nefukcionalna društvena koda. Poenta ovog teksta je bila u tome da pokaže da je domen zabranjenog uživanja nedovoljan da ispuni očekivanja mlade generacije, koja i pored toga nije prestala da bude nosilac političkih promena, ali se prostor njenog delovanja drastično suzio. Potrebno je danas da mladi ponovo uđu u borbu sa institucijama, ali i sa onim vaninstitucionalnim grupama, koje su osnov društvenog isključivanja i političke marginalizacije. Ali to više nije problem mladih nego svih onih koji se nalaze izvan institucija i u vaninstitucionalnim skupovima, koji danas vrše disciplinovanje nepotrebne radne snage. Potrebno je ponovo ratovati na dva fronta, protiv institucija ali i protiv svih onih vanistitucionalih mehanizama koji proizvode nasilje i nova društvena isključivanja. U tome je smisao ovog teksta, a razvoj mita o mladosti nam je pomogao da to sada jasno artikulišemo. Bobra nije prestalo, samo su se okolnosti promenile. Bilo je potrebno ponovo skicirati okolnosti da bi i borba postala konkretnija. U tome je bio zadatak i smisao ovog teksta. KRAJ