FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 9

Ipak, dalek je put bio od filozofije politike do nauke o politici (politikologije). Nakon Aristotela u političkoj filozofiji se ništa bitno ne dešava sve do Makijavelija. Naravno, bilo je tu i tamo nekih tekstova koji aludiraju na političku filozofiju: Avgustinova knjiga O državi božjoj, Boetijeva Rasprava o dobrovoljnom ropstvu, Tomina Država itd. Ali, sve to skupa je malo promenilo razumevanje politike, od antičkog vremena do pojave Makijavelijevog Vladaoca. U čemu je posebnost ove knjige? Mnogi su pisali priručnike vladarima, ali ni jedan priručnik nije tako odjeknuo u javnosti kao Makijavelijev Vladalac. Čak i Makijavelija Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija pala je potpuno u senu Vladaoca. Brojne teze su se ređale o Makijaveliju i sve skupa stvarale su i nekakvu političku sliku o njemu kao o makijavelisti, ogorčenom nacionalisti, latentnom republikancu, ali i političkom realisti (Lefor 2003). To je razlog zašto je danas teško reći gotovo nešto novo o Makijaveliju. Svi ti govori o „modernom konceptu politike“, o „realizmu u politici“ i o „makijavelizmu“ („cilj opravdava sredstvo“) stvorili su jedan mit o Makijaveliju kao o misliocu koji proteruje moral iz modernog političkog života. Za razliku od antičkih uzora, koji su politiku smeštali unutar dobrobiti zajednice (princip „pravednosti“, „opšteg dobra“ itd.), Makijaveli polazi od koncepta politike koji za cilj ima osvajanje vlasti. I čak se ne postavlja pitanje sredstava, vladaru su sva sredstva na raspolaganju: od prevara i intriga, do zavera, laži i ubistava. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je svoj koncept Makijaveli preuzeo od vladara svog doba (realizam u politici), kao niti da ga je pronašao u političkoj praksi poznog Rima. U oba slučaja je reč o mehanizmu vladavine koji proteruje etiku iz političkog života. Pravo pitanje je zašto je Makijaveli opravdao takav koncept politike? Mnogi interpretatori Makijavelijevog dela se tu dvoume: nacionalisti i monarhisti su verovali da je Makijaveli to učinio iz nacionalnih obzira (ujedinjenja Italije), dok su republikanci i demokrate u Makijaveliju videli latentnog republikanca (koristi vladara kao sredstvo emacipacije naroda). U svakom slučaju reč je o nekakvom iznuđenom gestu i ustupku koji se čini radi ostvarenja višeg cilja: rešenje nacionalnog pitanja, pobede demokratskih vrednosti itd. Nikom naravno nije palo na pamet – možda zato što to i ne pada tek tako na pamet – da je ovde reč o jednom novom konceptu upravljanja i vladanja populacijom (Fuko, 2005). Na tom biopolitičkom nivuo Makijavelijeva zamisao dobija sasvim drugačije značenje: politika je umeće upravljanja. Na taj način se polje politike širi na druge oblasti ljudskog delovanja. Tako sve postaje predmet politike: od ekonomije i biznisa do rekreacije i zabave. U antičko doba politika je u službi dobrobiti zajednice. Ljudima se upravlja u cilju nekakvog „opšteg blagostanja“. Otuda bliskost etike i politike, budući da onaj koji je u stanju da upravlja samim sobom najbolje će upravljati i drugima. Ono što je problematično – kada je u pitanju sopstvo – jesu strasti. Da bi upravljao sobom čovek prvo treba da ovlada strastima, odnosno, treba da postane njihov gospodar. Utoliko jačanje sopstva nužno vodi i emancipaciji od strasti. Biti slobodan od strasti za Grke je predstavljalo vrhunac slobode. Sa druge strane, moderni pojedinac se rađa slobodan i to sa unapred zagarantovanim pravima: na život, slobodu, privatnu svojinu itd. Suština vlasti i jeste u tome da se upravlja životom pojedinca i to od njegovog rođenja do smrti. To je ono što se obično naziva vlast nad životom (Fuko 1983). Problem upravljanja postaje interesantan vlasti u trenutku kada i sama vlast počinje da shvata život, svojinu i slobodu kao neoutuđiva prava pojedinca. Tek ukoliko su zagarantovani putem prava, život, svojina, sloboda itd., mogu postati predmet vlasti i staranja. Utoliko vlast postaje produktivna, budući da ona sama iznalazi nove mehanizme kontrole populacije, kako bi osigurala ova primarna prava. Politika na taj način postaje oblik staranja za drugog. To je razlog zašto danas sve može biti politika: od vođenja sportskog kluba, do medicinske brige za stare osobe. Ipak, moderan pojam politike kao upravljanja u mnogome je izgubio dosta od antičkog pojma politike kao brige za dobrobit zajednice. Čini se da bi se moderan pojam upravljanja mogao nazvati i policijom. Svrha policije je održavanje postojećeg stanja. Vlast koja upravlja populacijom u cilju održavanja nekakvih prirodnih prava i nije ništa drugo nego policija. Radi se o tome da moderni pojam upravljanja politiku svodi na policiju. I to jeste zaista veliki problem. Nije suštinski problem u tome što modernom pojmu politike nedostaje etika, nego što se moderna politika svodi na upravljanje i policiju u širem smislu. Krajnji domet takvog shvatanja politike jeste država. Prema Hobsu, država se rađa iz vanrednog stanja, i uvek preti da ponovo padne u vanredno stanje. Otuda je potrebno da ona istovremeno garantuje prava pojedinaca, ali i da sama može da ih dovede u pitanje. Ono čega je svestan Hobs – a čega neće biti njegovi sledbenici i kritičari, poput Loka npr. – jeste to da država mora neprestano da krši uslove društvenog ugovora kako bi što efikasnije radila na njegovom očuvanju. To znači da država ukoliko želi da zaštiti prava nekog pojedinca mora istovremeno da prekrši prava drugog pojedinca i to pod pretpostavkom da je ovaj poslednji neko ko i sam krši odredbe društvenog ugovora. Da bi država mogla da osigura mere zaštite ona istovremeno mora da razvije i mehanizme društvene kontrole, i upravo tu leži razlog zašto je Hobs državu nazvao imenom biblijskog morskog čudovišta (Levijatan). Utoliko se čini da Hobs donekle žali za slobodom koju su pojedinci imali u prirodnom stanju, budući da tamo poslednji mehanizam odbrane protiv države jeste upotreba gole sile. U trenutku kada država raskida društveni ugovor sa pojedincem – bez obzira da li je on prekršio društveni ugovor ili ne – ovaj ima pravo da se od države brani golom silom – budući da je to jedino pravo koje mu preostaje u prirodnom stanju i kojeg ga ni sama država ne može lišiti. Tako pojedinac ostaje sam protiv države u trenutku kada ga ona lišava društvenog ugovora, a da se više ne postavlja pitanje prava jer to je odnos dve sile koje se bore za prevlast. Moderna država se tako rađa iz vanrednog stanja i ponovo preti da padne u vanredno stanje. Otuda je prikriveni ili stvarni rat pretpostavka moderne politike, odnosno, policije u širem smislu reči. Otuda suština policije jeste u pacifikaciji otvorenih ili prikrivenih sukoba u državi (društvu). Ova pacifikacija znači izmišljanje mehanizama za pretvaranje otvorenih u prikrivene sukobe i njihovu stabilizaciju. U osnovi bilo da se rat vodi na relaciji: seljaci-plemićka aristokratija (oko statusa javnog zemljišta), proleterijat-buržoazija (oko vlasništva nad sredstvima za proizvodnju), prekarijat-poslovna i politička elita (oko podele gradskog prostora, prava na rad itd.) i sl., uvek je reč o tome da se otvoreni sukob pretvori u prikriveni i da se on pacifikuje. Država kao sredstvo prinude ili represivni mehanizam ima zadatak da otvorene društvene sukube pretvara u latentne i da ih postepeno pacifikuju. To je smisao države kao policije, odnosno, njena svrha upravljanja populacijom. To znači da politika izvire iz rata, odnosno, da je ona uvek belističkog karaktera, za razliku od policije koja potiče od mira i koja teži pacifikaciji. Prema toj pretpostavci politika se uvek zasniva na nekakvom političkom neprijatelju, dok policija ne poznaje koncept neprijatelja, u osnovi to bi se moglo nazvati politikama prijateljstva. (Derida, 2002) Reč je o tome da se nekakav strani i nepoznati element uvek asimiluje u skadu sa određenim društvenim telom. Stranac ukoliko ostaje stranac uvek može da se pojavi kao neprijatelj (ludak, terorista, seksualni predator i sl.). Sa druge strane, ukoliko se ova stranost asimiluje on je neko prepoznat u političkom sistemu kao otac-majka, brat-sestra, sugrađanin-ka i sl. Imperijalni sistem je uvek pacifističkog karaktera i on proteruje neprijatelja na rubove sistema: u antičko doba su neprijatelji proterivani u područja sa ekstremnim klimatskim uslovima (na planine, u pustinje, u polarne oblasti itd.). Reč je najšćešće o nomadima koji su ugrožavali pogranične delove Rimskog carstva. Sa druge strane, unutar političkog prostora otvoreni sukobi se pretvaraju u latetne sukobe i potom pacifikuju (sukobi patricija i plebejaca, robova i robovlasnika i sl.). Verski ratovi tokom srednjeg veka su eskalirali u otvorene sukobe upravo usled nedostatka velikih imperijalnih tela na Zapadu, a ove ratove su uglavnom kontrolisale bankarske porodice primorskih gradova Italije, čijim se propadanjem tek stvaraju uslovi za nastanak nacionalnih imperija (Francuske, Španije, Engleske itd.). Slična stvar se dešava i u doba reformacije u Nemačkoj, gde nedostatak policijskih mehanizama dovodi do otvorenih sukoba između seljaka i zemljišne aristokratije (problem prisvajanja javnog zemljišta). Ovaj problem biva rešen tek intervencijom imperijalnih sila (tridesetogodišnji rat), kada se otvoreni politički sukobi pretvaraju u latentne i polako pacifikuju. Tako je i propadanje francuske imperije kulminiralo građanskim ratom, u početku su predstavnici Trećeg staleža ustali protiv aristokratske elite (plemstva i sveštenstva), ali se ubrzo taj sukob preneo i na međusobna trvenja unutra Trećeg staleža, između onih najsiromašnijih, radnika i sitnih zanatlija, tzv. sankilota, koji su uživali podršku Robespjera, i sa druge, predstavnika bankara i visoke buržoazije, oličenog u ličnosti Dantona. Pacifikaciju je Francuska revolucija doživljava tek pod Napoleonom, koji stiteći interese krupne buržoazije revoluciju počinje da izvozi na istok, ulazeći u konflikt sa imperijalnim silama starog poretka (Pruskom, Austrougarskom i Rusijom). Ali generalno, ceo XIX vek će proteći u tom pokušaju da se latentni rat između radničke klase i buržoazije pacifikuje, u jednom trenutku pacifikacija će dati rezulatate (kontrarevolucija pod Meternikom, državni udar Luja Bonaparte u Francuskoj) dok će u drugom voditi otvorenim ratnim sukobima (Pariska komuna). Krah imperijalnih sila tokom Prvog svetskog rata u Rusiji je doveo do otvorenog sukoba i građanskog rata, a što je za posledicu imalo pobedu radničke klase i stvaranje jedinstvene proleterske države (SSSR-a). Ipak, nade u emancipaciju nisu bile dugog veka. Ispostavilo se da je reč o novom talasu pacifikacije koji se odvijao na tri fronta: u SAD je usvojen fordistički način proizvodnje i sproveden je Nju dil, U Nemačkoj i Italiji fašisti dolaze na vlast, a cilj im je integracija radničke klase unutar homegenog nacionalnog tela, dok je pod Staljinom radnička klasa postala deo disciplinaranog totalitarnog mehanizma. U slučaja totalitarnih pokreta neprijatelj je proteran u koncentracioni i radni logor (Aušvic, Gulag), dok je sukub između radnika i buržoazije pacifikovan intregracijom radničke klase unutar disciplinarnog mehanizma totalitarne države. Ipak, imperijalne ambicije fašističke nemačke dovele su do novog globalnog sukoba, a plan je bio da se Evropa i ceo svet stave pod ingerenciju nacističkih snaga. Taj megalomanski zahvat je kulminirao porazom Nemačke i njenom podelom, dok se sukob sada preneo i na dojučerašnje saveznike (SAD i SSSR) i to u obliku Hladnog rata. Međutim, kako se ispostavilo kasnije, Hladni rat je bio paravan za novu imperijalnu podelu sveta, što je značilo da su u oba bloka delovale slične policijske metode za pacifikaciju sukoba, a svaka strana je otvorene sukobe rešavala vlastitim sredstvima na raspolaganju. Sovjetski prostor uticaja je bio podložniji otvorenim sukobima, oni su se prvo pojavili u Mađarskoj (1956), Čehoslovačkoj (1969), Poljskoj (1981), da bi kulminirali ratom u Avganistanu (1979 – 1989), a koji je donekle bio uvod u raspad ovog sistema. Američko polje uticaja je takođe imalo svoja zarišta, a ona su kulminirala u studentskim pokretima 1969. U Americi je tome prethodio pokret za ljudska prava (1955 – 1968), pojava kontrakulture (hipi pokret, 1967) i pacifistički pokret (protiv Rata u Vijetnamu, od 1955. do 1975). U tom pogledu prelomnu ulogu su imali atentati na predsednika države i vođe pokreta za ljudska prava: na Kenedija (1963), Malkoma Iksa (1965) i Martina Lutera Kinga (1968). Kao svojevresna sinteza minulih događaja studentski pokret je poslužio kao inicijalna kapisla za nove sukobe sa establišmentom širom sveta. Zahtevi mladih su bili različiti od zemlje do zemlje i od kontinenta do kontinenta, u nekim zemljama su studenti imali podršku radničkog pokreta (Italija, Francuska, Latinska Amerika) dok je u drugim ona izostala (Zapadna Nemačka, Jugoslavija, SAD i dr.). Ono što je usledilo nakon ovih pokreta bilo je potpuna pacifikacija sistema: u početku, odgovor na pacifikaciju je značio jačanje radikalnih snaga (urbane gerile: RAF-a, Crvenih brigada, Crnih pantera i sl.) ali je ubrzo to dovelo to totalne kriminalizacije političkog prostora i pojave državnog terorizma (IRA, Mosad, Alkaida i sl.) nakon čega su ove grupe marginalizovane. Potrošački konzumerizam je doprineo tome da mladi bivaju integrisani u sistem još od najranijeg perioda, a uspom filmske, muzičke i informatičke industrije je tome dao i naročiti doprinos. (Markovac, 2017) Generacijski sukobi sada postaju sastavni deo filmova i televizijskih serija, kao što ni problemi odrastanja više nikog ne muče jer su ekranizovani u brojnim filmovima i TV serijama tako da ne prestaju da nas zabavljaju na bioskopskom platnu ili TV ekranu. Nagli napredak novih tehnologija (informacija i telekomunikacija) donosi brojne promene u ekonomskoj sferi društva: automatizacija proizvodnje, pojava autsorsinga, fenomen deindustrijalizacije i odbeglih fabrika, javno-privatna partnerstva i sl. Paralelno sa automatizacijom proizvodnje, deindustrijalizacijom i preseljenjem fabrika, teče i proces preoblikovanja fabričkog radnika u sitnog preduzetnika i to uz obimnu upotrebu autsorsinga, dok javne i komunalne službe sve više postaju deo javno-privatnog partnerstva. Tako smo svedoci nove privatizacije javnog prostora od strane krupnog kapitala koji koristi prednosti tržišta tamo gde mu to donosi profit, dok tamo gde on izostaje upravljanje prepušta državi. Sve to vodi novoj pacifikaciji latentnih sukoba, a koji nastaju kao neizbežan proizvod divlje privatizacije (kreditno zaduženje, deložacija, stres na poslu i sl.). Neoliberalne mere štednje, kreditno zaduženje i prelivanje zaposlenih iz proizvodnje u sektor usluga dovele su do sasvim novih poliitičkih okolnosti: dok broj fabričkih radnika stagnira, raste broj obespravljenih u uslužnim delatnostima i sitnom preduzetništvu. Reč je o ljudima koji su uglavnom prepušteni sami sebi, primorani da uzimaju kredite kako bi održavali potreban nivo proizvodnje i usluga, a istovremeno zavisni od velikih multinacionalnim kompanija, kojima prodaju svoje robe i usluge. Sa druge strane, nedostatak sindikalnih organizacija ili njihova neučinkovitost usled lojalnosti političkoj eliti predstavlja veliki problem kako za radnike u privatnom tako i za one u javnom sektoru. Sve to vodi depolitizaciji politike, odnosno, pacifikaciji unutrašjih sukoba i pretvaraju svega u nekakvu selfi kulturu, zavisnosti od slike koju o sebi stvaramo u javnosti i putem društvenih mreža, tzv. narcis kulturu. Tako ljudi iz sfera šou-biznisa i sveta rijalitija dobijaju priliku da se ogledaju i u političkoj areni, a njihov zaokret se uglavnom zbiva udesno. Sa druge strane, takva pozicija najviše odgovara liderima na desnici, koji kombinuju različite ideološke narative kako ti stvorili što više pristalica, ne bitno sa kog političkog spektra da dolaze. To je moguće jer ne postoji jaka sindikalna stuktura – budući da ne postoji ni jaka radnička klasa – a to pogoduje političkoj eliti koja koristi takvu situaciju da bi dodelila ustupke na raznim stranama: bilo da je reč o projektima od javnog značaja koji se dodeljuju političkim poslušnicima koji dolaze iz sektora usluga, obrazovanja, medija i informisanja, NGO sektor itd., bilo da je reč o subvencijama i drugim vidovima državne pomoći koji su takođe rezervisani za politički podobnu populaciju. Na taj način se klasno društvo razvodnjava, sukobi unutar proletera i buržoazije se minimalizuju, dok se podstiču sukobi između radnika (po pitanju visine nadnice i uslova rada), između radnika i sitnih preduzetnika, kao i između sitnih preduzetnika međusobno. Političke elite profitiraju na nepostojanju političkog saveza između radničke klase i malograđanskih slojeva. Pokušaj takvog saveza dolazi uglavnom od predstavnika srednje klase koji obnavljaju socijalističke i jugoslovenske vrednosti, kako bi ujedinili ovu razjedinjenu popolaciju, ali to su još uvek bledi pokušaji. Naravno, problem je u tom finansijskom momentu koji je od države na periferiji kapitala stvorio glavnog poslodavca, a koji finansira sve moguće poslove koji su u skladu sa njihovim trenutnim stranačkim interesima. S jedne strane, veliki odliv stanovništva u zemlje EU stvara mogućnosti za nova radna mesta u javnom sektoru, a ta mesta se uglavnom popunjavaju partijskim kadrovima koji sada postoju mehanizmi i poluge vlasti, bilo tako što se neposredno podređuju drugima ili iziskuju lojalnost drugih članova. Na taj način se uz pomoć države osigurava partijska lojalnost i istovremeno proizvodi nacionalna ideologija kao glavni mehanizam selekcije lojalnog partijskog kadra. O takvoj situaciji govorimo kada je ceo balkanski region u pitanju, a slična situacija je i sa pojedinim zemljama članicama EU, kao što su Mađarska, Poljska, Češka, Austrija itd. Načelo slobodne cirkulacije kapitala, ljudi i robe, kao glavno načelo EU, je u mnogome doprinelo tome da se stvori jedna velika imperija unutar koje će se slobodno razmenjivati kapital, sirovine i ljudski resursi. Istina, to predstavlja podizanje izvesnih standarda kada su u pitanju zaštita životne sredine i briga o ljudskim pravima, ali generalno to znači slobodu kapitala da kombinuje što isplativije elemente (jeftinu radnu snagu i prirodne resurse, blaže ekološko i radno zakonodavstvo i sl.) kako bi stvorio što veći višak vrednosti. Sa jedne strane, kombinuju se niska cena proizvodnje (dostupna zemljama novim članica EU i zemljama u statusu pridruživanja EU) i visoka cena kreativnog marketinga (markiranje i brendiranje proizvoda koje sprovode multinacionalne korporaciju stacionirane u vodećim gradovima EU: Londonu, Berlinu, Briselu, Parizu itd.). To znači dominaciju preduzetničkih špekulacija na svim nivoima proizvodnje, od neposrednog rada u fabrici (gde se koristi jeftina radna snaga i domaći resursi, a primenjuju mere automatizacije proizvodnje i autsorsinga) do prodaje robe: visoka tržišta zahtevaju i veći stepen kreativnog marktetinga, prilikom brendiranja i markiranja proizvoda, a na čemu svakodnevno rade timovi ljudi i to uz pomoć modernih tehnologija (osmišljavanje profila potrošača putem društvenih mreža, priligođavanje proizvoda individualnim potrebama korisnika, brendaža, marketing itd.). To zahteva ozbiljnu preduzetničku snalažljivost i sposobnost da se poslovi organizuju u nekoliko država: počev od toga da se sedišta firmi i poslovnih organizacija prijavljuju tamo gde su fiskalni nameti najmanji (tzv. fiskalni rajevi), do toga da se organizuje što jeftinija proizvodnja, ako je moguće čak i uz subvenciju države, pri čemu se prodaja odvija na najskupljim tržištima. Naravno, to bi bio nekakav poslovni ideal neoliberalnog kapitalizma koji nije uvek moguće ostvariti, stoga multinacionalne kompanije radije kombinuju neke od ovih prednosti kako bi ostvarile višak vrednosti, bilo da se on odvija u domenu proizvodnje, razmene, raspodele ili potrošnje. U domenu proizvodnje bira se jeftina radna snaga i prirodni resursi, blaže ekološko i radno zakonodavstvo, budući da svi ti momenti učestvuju u kreiranju tržišne cene robe. U domenu razmene kombinuju se tržišta sa niskom cenom proizvodnje i visokom cenom prodaje. Što se tiče potrošnje ona je odavno postala sastavni deo konzumerističke kulture, tako da je i sam proizvod kreiran da zadovolji samo privremene potrebe korisnika, dok se ne pojavi njegova naprednija verzija (laptopa, mobilnog telefona, automobila itd.) i upravo u tom domenu se i najviše ističe uticaj kreativnog marketinga koji na taj način drastično utiču na cenu proizvoda. Kada je u pitanju raspodela, ona čini sastavni deo svakog od ovih procesa, od čega najveći deo odlazi na profit i nova ulaganja, dok samo jedan deo sačinjavaju plate zaposlenih, od čega najveći deo toga odlazi poslovnom menadžmentu i kreativnom marketingu, a radnici dobijaju gotovo neznatan deo novca, u pojedinim zemljama u regionu on je čak jednak minimalnoj ceni rada. Da bi sve to bilo izvodljivo neophodno je da proizvodnim procesom posreduje država, ne samo kada su u pitanju fiskalni nameti, nego i kao garant da će posao biti obavljen u potpunosti. To je razlog zašto se automatizacija proizvodnje i deindustrijalizacija koriste kao mehanizmi ucenjivanja radničke klase na periferiji kapitala, krize se produkuju sa ciljem da bi se omogućila što jeftinija proizvodnja, a nedavna migrantska kriza je samo jedan od tih pokazatelja. Na periferiji kapital država ne samo da učestvuje u procesu proizvodnje, ona danas postaje glavni poslodavac, a cilj joj je upravo održavati što jeftinije uslove proizvodnje kako bi i sama postala interesantna za ulaganja stranog kapitala. Ali, kako o raspodeli državnog budžeta odlučuje politička elita tako se čini da njima budžet služi kao nekakva vrsta nadoknade za „što bolje uslove“ koje su obezbedili stranim investicijama, a što im se za uzvrat vraća u vidu poreza, koji u dobroj meri treba da posluži uskim partijskim interesima (partijskom zapošljavanju u javnim službama, upravljanje javnim preduzećima, finansiranju političke kampanje i ogromne vojske paritijskih apartčika tzv. botova itd.). Na taj način države na periferiji kapitala permanentno siromaše i propadaju, dok se vodeće države EU bogate i napreduju. Ali ne treba zaboraviti da ovde više nije reč o nekakvom nacionalnom planu, čak pogrešno bi bilo reči bogate države EU jer to nije do kraja tačno, zapravo reč je o regionima, ili čak pojedinim gradovima EU u kojima se kapital gomila i koji živi uglavnom od poslovnih transakcija i kreativne industrije, dok druge regije u istoj zemlji mogu da stagniraju i opadaju upravo iz istih razloga koji muče i zemlje na periferiji kapitala. Zapravo, problem je u tome što EU zaista treba shvatiti izvan nacionalnih okvira, iako funkcija države ovde nije zanemarliva, ali treba imati u vidu da ideologija neoliberalnog preduzetništva pretpostavlja konkurenciju, ne samo na nacionalnom nivou, nego i konkurenciju pojedinih gradova, pa i pojedinih lokalnih jedinica, tako da je uspeh jedne lokalne zajednice nepomirljiv sa uspehom drugih i često čak znači nazadovanje jedne na račun druge. To se dešava upravo iz toga razloga što je kapital poprimio nomadski karakter, što se on seli u potrazi za što jeftinijim uslovima proizvodnje, a samim tim su nacionalna obeležja prestala da igraju bilo kakvu ulogu, ali nisu državni mehanizmi i kolektivna mašinska tela, koja kapitalizam koristi upravo kao mehanizam vlastite kontrole i dominacije. Utoliko država danas predstavlja i najveću opasnost za emancipaciju čoveka, budući da upravo ona sprovodi najgore mere kontrole populacije i zagovara mehanizme što jeftinije industrijske proizvodnje. A cenu uvek neko na kraju plaća, bilo da je reč o zagađenosti životne sredine, bilo da se radi o prenaseljenosti planete ili nedostatku prirodnih resursa. Sve se to kao bumerang uvek vraća onima koji su najsiromašniji i najpotlačeniji. Najgore u svemu tome je što se toliko prirodno bogatstvo uludo protraćilo, a koje su vodeće evropske zemlje akumulirale vekovima, počev od osvajanja Novog sveta do kraha evropskog imperijalizma. Uvek je osnovni problem raspodela, i ako ona nije provedena na pravedan način, teško da se može govoriti o nekakvom novom miru u svetu. Umesto toga potrebno je provesti novu raspodelu, ovog puta na planetarnom nivou, ne radi se samo o tome da velike imperijalne zemlje danas plate nekakvu odštetu azijskim i afričkim narodima, reč je o tome da se svima da podjednaka šansa na dostojanstveni i pravedan život, a to jednostavno nije moguće u sadašnjim uslovima, i to nije pitanje nedostatka resursa, nego nedostatka volje da se izvrši ravnopravnija raspodela dobara na planetarnom nivou. Jer jedino tako možemo da govorimo o nekakvom opštem dobitku. U protivnom svi gubimo i samo je pitanje vremena kada ćemo razoriti planetu. Naravno, da se ne može očekivati da samo radnici na periferiji kapitala dignu svoj glas protiv eksploatacije, to ne samo da bi bilo protiv interesa krupnog kapitala, nego bi isto tako bilo i protiv interesa srednje klase velikih evropskih gradova koji i sami žive od poslova marketinga i kreativne industije, a koji su postali mogući samo usled izuzetno niske proizvodnje na periferiji kapitala. (Radenković, 2017) Čak i da su obe od ovih klasa ekploatisane, one nikako ne mogu da se bore za svoje interese a da jedna drugu međusobno ne sabotiraju. I to je problem. Svi treba da shvate da je sadašnje stanje na duži rok neodrživo i da treba nalaziti nove načine za opstanak i nove oblike borbe. Ovi novi oblici zahtevaju od svih da budu spremni na promenu, jer jedino tako mogu doprineti sebi i drugima. Problem je naravno kako se izboriti sa svim tim razlikama, a da pritom nemamo nikakvu garanciju, čak da nam se nekad čini da je trenutno stanje, bez ozbira koliko ono nepodnošljivo bilo, bolje od onoga za šta se konkretno zalažemo. Ali to je samo privid, pre svega, potreban je rizik, jer bez rizika teško da će iko biti na dobitku, prosto, lanci se moraju pokidati, niko drugi to neće uraditi u naše ime. To je potrebno znati kako bi se znalo u kom smeru i delovati. Borba se nastavlja i u izmenjenim okolnostima, ona je čak nužna ako želimo nekakvu promenu postojećeg. KRAJ