ZA ILI PROTIV VLASTI

Ponekad se nosim idejom da je oduvek postojala samo jedna filozofija. Radi se o afirmaciji života. Sve ostalo se svodi na dekadenciju. Dekadencija je u službi vlasti, nauke, mita, istine generalno. Dekadencija je doba totalne kritike, zapravo, jedno prilično depresivno i pesimističko mišljenje, ali mišljenje kojim se koristi vlast kako bi opstala. Jer šta je cilj vlasti. Produžiti se i trajati. A traje samo ono što je afirmativno. Sa druge strane, vlast je izrazito negativna, stvara podele, sukobe, ratove. Kako nesto sto je negativno može opstati. Jedini način da negativno opstane jeste da se produži putem modela. To znaci zaposeći one afirmativne snage u čoveku i preoblikovati ih u nešto krajnje negativno. To je suština vlasti. Na taj način vlast produžuje vlastito telo. Ono što opstaje u vremenu je telo vlasti i sve to zahvaljujući dekadenciji mišljenja. Evo na poklon moje tri pesme, neka one kažu više od reči: Treba mi vreme Sutra ću već biti mrtav Kasno je večeras za reči Ostao sam sam na granici Ne pokušavaj da me ubediš U nemoguće Ludnice i zatvori su nastali zbog nas Da nas sputaju i spreče Da nam potkrešu krila Kao sunce Ikaru I jednom kad se probudimo Na onom drugom svetu Sa hrpom metaka u stomaku Krlju obliveni i leprljivi Poput sperme I tada ćemo biti na Samom dnu Bez obzira što smo ponekad Umirali kao isposnici Mi smo greške prirode Začeti na ulici Kao psi U besu i divljoj strasti I tamo ćemo i umreti Na ulici Umirali smo po parkovima Gde smo otpadali noćima I svoju promašenost Menjali za jutra U telima smo nosili Stogodišnju samoću prolaznika Osuđenih na smrt bez prijatelja Znali smo da je ljubav Jeftin inventar I da je U nedostatku bolje reči Možemo menjati za tišinu Nedeljnog obroka Nalazili su nas mrtve Sa prosutim mozgovima Ali ni jedna Forenzičarska analiza Nije ustanovila Koliko je samo snova Nepovratno izgubljeno Rasprskavanjem Jednog delića Neuronskih ćelija Ne znaš ti za naše strahove Niti znaš za naša iskušenja Nismo mi uvek tražili hrista Ili verovali u vlastita raspeća Noći su nas zaticale snene Jutra su nas budila iz bluda Imali smo snage za povratke I odlazili smo da se više Nikada ne vratimo Među sobom Delili smo hranu Krv i spermu Umirali smo kao muve Mladi Zeleni Na iskonu snage I ponovo se rađali U drugim ljudima I njihovim rukama Spremni za nova iskušenja I nove poduhvate Umrećemo umoreni Sa modricama Svuda po telu Naše snove Će počistiti Jutanji komunalci I pomešati ga Sa ostalim smećem Grad će izgubiti aromu trgova U kojima se vreva mase Mešala sa užarenošću Košnica Osvanuće žičano jutro Nebo će dobiti bodljikave predznake Podzemne hodnike će zameniti Pijani praznici I proslave novih godina Umrećemo mladi i nezreli Uhvaćeni u sopstvenoj gluposti Jednog dana Pretpostavljam Naša glupost će ponovo isplivati A žičani oblaci će nestati Kao snovi od sapunice Biće kasno da shvatite Da sanjate na kratko Stari ste i umorni Dok smo mi drimeri Sanjari Naši snovi su dogotrajni Jednog dana Nauka će uznapredovati Znaćemo zasto nosimo Određeno odelo ili biramo Neko prijateljstvo Tada ću znati da moj alkoholizam I nije bio moj izbor Kao što ni izvesne Ruke usne suze Nisam birao Danas još verujem Da sam ja taj koji je Izabrao I da sam te stvari voleo Ma šta kome to značilo Snovi će umreti Ulica će opusteti Ali hoćemo li se Više ikad sresti U večnosti Beda će progovoriti Umrećemo mladi Plavi bogovi će slaviti Prerano Naša mladost će se vratiti Iznova da jebe boga U šupak Do večnosti