NA TRAGU ISKUSTVA...MARKIZ DE SAD I ETIKA IZDAJNIKA...

I Figura markiza de Sada oduvek je izazivala oprečna mišljenja. Da li razloge za to treba tražiti u njegovom stilu pisanja ili, pre, u samoj materiji njegovih dela? Šta je to toliko provokativno u njegovom delu da je ono, dugo vremena skrivano od očiju javnosti, preko noći postalo popularna literatura. U čemu je harizma njegovog dela? Životna priča ovog znamenitog Markiza odudara, svojom neobičnošću, od mnogih njegovog doba. Zbog vlastite nesmotrenosti, brojnih i raznovrsnih orgija, pada u nemilost vladara, što ga postepeno odvodi u tamnicu (odakle, izuzimajući periode revolucionarnih godina, neće izaći 30 godina). U samoći tamnice, ambijent u kojem godinama stvara gotovo celokupno delo, nastaju čudni spisi u kojima se pripovedaju raznolike "bludne radnje" sa takvom žestinom i strašću za koju bi pristojan čovek rekao da potiču iz samog pakla. Nas, međutim, ma koliko bio interesantan, ne zanima markizov život. Zanimaju nas njegova dela. Šta je to što toliko pleni pažnjom u njima? Kako započeti raspravu a da, istovremeno, ostanemo nemi spram "pornografskog" u tom delu? Kako ne spomenuti "pornografiju" tog dela? Budući da nam se to čini kao uobičajen postupak, mi ćemo poći od naličja tog problema. Zato se pred nas i postavlja pitanje: zašto se toliko insistira na pornografskom u delu markiza de Sada? Zašto naglašavati ono što je manje više prisutno na svakoj stranici njegovog teksta? Zašto naglašavati ono što je već dovoljno naglašeno? Umesto toga treba poći od funkcije koju ta naglašenost igra u de Sadovom delu. Kakva je svrha njegove česte upotrebe? Šta nam ono želi reći? I kakve efekte odatle izvući? Dakle, to su pitanja od kojih treba krenuti u ovoj raspravi. II Markiz de Sad piše nadahnutim stilom. Njegovi tekstovi su puni strasti koju on prenosi na svoga čitaoca. Nije dovoljno samo da se služi protivargumentima, de Sad mora i da očara svoga sagovornika. A ko su sagovornici njegovih tekstova? Markiz de Sad se obraća čitaocima, u samoći svoje ćelije on traži sagovornika. Upravo iz toga razloga "bludni karakter" njegovog dela biva preterano naglašen. Smisao njegovih tekstova nije samo u tome da ubedi, već i da zavede čitaoca. Naravno, postavlja se pitanje sa kojom svrhom on to čini? Kakva je svrha pisati pornografiju u samoći tamnice? Kome se on obraća i sa kojom porukom? Kom čitaocu i kom sagovorniku markiz piše svoje delo? I da li su čitalac i sagovornik jedna te ista osoba? Pođimo, najpre, od čitaoca. Kome se obraća markiz de Sad i kome on piše? Prvi utisak koji se stiče dok se čitaju njegova dela jeste taj da se tamo uvek radi o nekom uvođenju u bludne radnje o kojima se pripoveda. Ko se tu uvodi? U pitanju je uvek neki lik (junak ili češće junakinja) putem kojeg se markiz de Sad obraća svome čitaocu. Zato pisanje kod njega ima formu uvoda. Glavni lik se uvodi, a preko njega i sam čitalac, u posvećene rituale paklenih orgija. U tom smislu markiz de Sad postupa krajnje prosvetiteljski. Poenta je da se čitalac (putem priče) oslobodi predrasuda. Predrasude se odnose na pitanja koja se tiču seksualnog vaspitanja. Ali ne treba prevideti da seksualno vaspitanje zauzima vodeću ulogu u njegovim delima upravo iz razloga što on smatra da ono bitno određuje život pojedinca. O dometu tog značaja, nešto više kaže Bataj: „[…] niko pre njega [misli se na de Sada – D. M.] nije uočio opšti mehanizam koji povezuje reflekse erekcije i ejakulacije sa kršenjem zakona”. Ukoliko se ima u vidu kakvu ulogu kršenje zabrana (transgresija, ili prestup) igra u Batajevom antropološkom sistemu, onda nam ovaj komentar govori nešto više i o samom de Sadovom shvatanju čoveka. A da prirodu čoveka treba tražiti u njegovoj seksualnosti, tj. u načinu na koji on investira svoju seksualnu energiju, među prvima je otkrio upravo de Sad. III Suverenost o kojoj Bataj piše kao o iskustvu prestupa (transgresije) zabrane i koju upravo pronalazi oličenu u delima markiza de Sada, istovremeno, naglašavajući da je ona tamo određena kao fiktivna, a ne stvarna suverenost, nije ništa drugo nego iskustvo koje čoveka, upravo u činu kršenja zabrane, upućuje na njegovu pravu prirodu. Bez obzira koliko Bataj to želeo, zločin kod de Sada ne otkriva nikakvu prestupničku prirodu čoveka nego, naprotiv, ukazuje na društveno poreklo njegovih prestupa. O kakvoj se društenosti radi? Na tragu Blanšoa Bataj insistira na samačkom karakteru Markizovoga dela, dela koje nastaje u samoći tamnice i koje kao takvo noši pečat te samoće. Takav stav mu služi kao odskočna daska da postavio sledeću tvrdnju: markiz de Sad je žrtva društva, a kao žrtva on mora da govori. Sa druge strane, upravo usamljenost omogućava de Sadu da dopre do iskustva prestupa, budući da ga ona stavlja u situaciju apsolutnog odsutva bilo kakve obaveze prema drugome. Iskustvo erotizma (a prema Bataju: „erotizam (je) potrvđivanje života čak i u smrti” ) suspenduje, na trenutak, moralne zabrane. Obaveze prama drugome nestaju. Na osnovu tog iskustva de Sad piše svoja dela. Tamo se preko zločina, kao oblika negacije drugoga, dolazi do vlastite negacije, a „u konačnoj negaciji sebe, padajući kao žrtva poplave zločina koju je sam izazvao, zločinac još uživa u pobedi koju zločin (…) slavi nad samim zločincem”. Iako Bataj smatra da „de Sadov suvereni čovek nema stvarnu suverenost, on je fiktivni lik, čiju moć ne ograničava nikakva obaveza”, on ipak dolazi na tvrdnju da „ [...] niko pre njega nije uočio opšti mehanizam koji povezuje reflekse erekcije i ejakulacije sa kršenjem zakona”. Isto tako bismo mogli reći da niko pre njega nije uočio opšti mehanizam koji seksualne nadražaje povezuje sa izvršavanjem zakona. U osnovi, ekonomija užitka je ista i ona funkcioniše na isti način, nezavisno od kršenja ili vršenja zakona. A da stvari tako stoje niko nam to bolje od markiza de Sada nije pokazao upravo onda kada je na rukovodećim mestima (na mestima sudija, sveštenika i dr.), raskrivao obične perverznjake. Kao što su u ime zakona prestupnike izvodili na gubilišta, ili su držali različite propovedi u ime Boga, istu tu seksualnu energijom su u privatnim odajama trošili na razna mučenja i šikaniranja, zverstva i ubistva. Ne treba prevideti da markiz de Sad ne piše samo u ime zločinaca, nego i u ime onih koji su žrtve zločina. A ko može biti veća žrtva od samih bludnika? Međutim, bitno je uvideti da zakon ekonomije užitka deluje u oba slučaja, bilo da se radi o izvršenju zakona ili njegovom kršenju. To je mnogo značajnija stvar koju nam otkrio znameniti markiz. III Vratimo se osnovnom pitanju: kome se obraća markiz de Sad? Ko je referent njegovih pripovedanja? U osnovi postaje dva referenta: u prvom slučaju, de Sad se obraća predstavnicima Starog režima, u drugom, predstavnicima Trećeg staleža. Markiz de Sad je prosvetitelj, građanski pisac, čovek koji svoju argumentaciju bazira na prirodi stvari. Ali, istovremeno, on je markiz, aristokrata, čovek čiji način života pripada skupa sa staleškim povlasticama Starog režima. Kako pomiriti ovaj neskrad u sebi? Budući da preuzima jezik buržuja (što znači da svoju ideologiju gradi na naturalizmu činjenica), a da istovremeno ostaje aristokrata, de Sad je primoran da približi dva, naizgled, nespojiva stanovišta. Ovo približavanje se događa upravo u pojmu prirode. O čemu se tu radi? Razvojem moderne političke teorije, napretkom naučnih istraživanja na polju fizičke teorije, kao i zaslugama prosvetitiljstva, stvara se građanska ideologija koja svoje glavno načelo pronalazi u pojmu prirode. Priroda tamo postaje osnov svakog pravo. Poenta je u tome da se na osnovu prirode ustanovi legitimitet političke vlasti. Moderne političke teorije koje nastaju na tom principu u sebe uključuju dva bitna elementa: pravo na samoodržanje i pravo na legitimnu primenu sile. Tek u periodu kasne renesanse ova prava se pripisuju monarhu, koji je na osnovu prava o samoodržanju vlasti (državni razlog ) zasnivao pravo na legitimnu upotrebu sile. I ne treba se čuditi da je upravo Hobs bio ključni akter značajnih dešavanja u modenoj političkoj teoriji. Da bi opravdao svoja građanska uveranja Hobs je bio primoran da prirodno pravo izvede iz egoističkih interesa pojedinaca. Pravo na samoodržanje, koje pripada svakom pojedincu na osnovu njegove prirode, Hobs povezuje sa pravom na legitimnu priminu sile. Tako se Država (Levijatan u Hobsovom smislu), uopšte ne slučajno, kod Hobsa pojavljuje kao legalni zaštitnih prvog i kao legitimni predstavnik drugog prava, upravo iz razloga što je ona i pre samog društvenog ugovora, u istorijskoj ličnosti monarha, već združivala ova prava. Za Hobsa se postavilo pitanje kako od monarha preuzeti ova prava i pripisati ih pojedincu. To je moguće samo ukoliko priznamo pojedincu pravo na samoodržanje. Upravo zato kod Hobsa pravo na samoodržanje izvire iz egoističke prirode pojedinca, koja se manifestuje u prirodnom stanja rata sviju protiv svih, a to pravo mu čak ni država ne može opravdano oduzeti, budući da u slučaju raskida društvenog ugovora (na primer: ubistva) pojedinac uvek zadržava mogućnost da brani sopstveni život. Eto zašto je prirodno stanje hipotetičko, ono nikada nije postojalo u realnosti, niti je imalo potrebu za postojanjem. Ono je neophodno kao retorički gest kojim se vrši prenos vlasništva, na osnovu kojeg prava suverena prelaze u vlast egoističkih pojedinaca. Već na početku moderne epohe, u samom središtu političkih promena u Engleskoj, Hobs je jasno prepoznao građenske zahteve za osvajanjem političke vlasti, kao i nasušnu potrebu buržoazije za teorijskim utemeljenje tih zahteva. Što je značaj monarha u Levijatanu i delje ostao znatan, treba pripisati pre istorijskim okolnostima u kojima je to delo nastalo, nego istorijskim zabludama samog autora. A da Hobs nije imao zabluda po pitanju Levijatana, u prilog tome najbolje svedoče periodi kapitalističkih kriza, kroz jednu takvu je i sam Hobs prošao (što je ostavilo veliki pečat na njegovom delu), u kojima suverenovo poreklo ove građanske tvorevine najviše dolazi do izražaja. Na Hobsovom tragu nastaju brojni pokušaji da se iznova propita uloga države kao i njen doprinos, ali sve više i njena ograničenja, po pitanju kontrole osnovnih ljudskih prava, što se u političkoj teoriji (često sa bitnim razlikama od Hobsa do Rusoa ) naziva teorijom društvenog ugovora. Zajednička pretpostavka mnoštva ovih teorija jeste u tome da se utvrdi izvestan korpus prirodnih prava koja svakom pojedincu moraju biti zagarantovana njegovim rođenjem. Da bi se shvatili razlozi koji pokreću diskusiju oko prirodnih prava, prethodno treba ispitati kakvu ulogu u tom pogledu igra koncept prirode. Sukob koji postoji između instance koja garantuje i druge, koja kontroliše pravilnu primenu prirodnih prava (duskusije se vode i oko pitanja da li ista instanca treba da obavlja obe funkcije), jeste isti onaj sukob koji se već manifestovao u obliku suprotstavljenosti na ravni suveren – pojedinac, odnosno, država – prirodna prava. Ovaj sukob se neprestano obnavlja u teoriji samo iz razloga što se osnovne pretpostavke učesnika ove diskusije ne dovode u pitanje. A dovesti u pitanje osnovne pretpostavke znači iznova ukazati na istorijskog neprijatelja modernih teorija društvenog ugovora. Glavni politički neprijatelj građanske ideologije iz perioda njenog konstituisanja jeste aristokratija. A glavni protivnik političke teorije društvenog ugovora jesu teorije monarhističkog suverena (teorije koje su zagovarale da celokupna vlast potiče od Boga, dok je monarh njegov legitimni zastupnik). Prosvetiteljstvo, kao projekat prirodne religije (deizam), upravo je imalo za zadatak da ospori pretpostavku božanskog porekla suverene vlasti, jer je na taj način dovodilo u pitanje i legitimnost Starom režima. Da bi potpuno uspelo u tome ono je moralo da iznađe univerzalne mahanizme merenja, kojima će se građanski sistem braniti od sopstvenih zloupotreba. Utvrditi osnovni korpus ljudskih prava znači načiniti takvu teoriju koja će samom evidencijom ljudskog razuma (prirodnom svetlošću – lumen naturale) dati za pravo prirodnim činjenicama. I nije čudno da je Kant princip prosvetiteljstva formulisao u vidu imperativa: Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim umom! Dakle, sposobnost upotrebe vlastitog uma jeste neka prirodna predispozicija za koju svako mora biti sposoban. Ona predstavlja univerzalno načelo koje svakom čoveku (bez obzira na rasu, pol, starost itd.) garantuje prirodnu jednakost, sa jedne strane, i slobodu, sa druge. Gotovo je sa povlasticama Starog režima, sloboda i jednakost moraju da se grade na vlastitoj odgovornosti. Svako je odgovoran pred sobom i drugima, jer ga javna upotreba uma na to obavezuje. Na osnovu pojma prirode, građanski stalež tako uspostvalja univerzalna načela važenja, koja treba da štite budući sistem od mogući zloupotreba. Pred prirodnim umom padaju sve povlastice Starog režima. Teorijski su tako stajale stvari, međutim, u praksi i nije sve išlo tako glatko. Tome se isprečila jedna prepreka: aristokratija? Kako su vekovi prolazili moć aristokratije je sve više slabila. Budući da im je kontroli izmicala ekonomska moć, oni su se trudili da očuvaju političku dominaciju. Jedini način da u tome uspeju bio je taj da ograniče mogućnost sticanja plemićkih titula. Međutim, kako je ekonomska moć aristokratije slabila, dok njena potreba za raskoši nije prestajala, jedini siguran oblik finansiranja aristokratije postaje prodaja onoga što je donosilo najveću vrednost u apsolutističkom sistemu, a to su bile same titule. Takvo je stanje bilo pred izbijanje Francuske revolucije. Aristokratiji više nije ostala nijedna sigurna tačka na koju je mogla da se osloni, a građanski stalež je to dobro znao da iskoristi. U tom trenutku je konačno trebalo preuzeti i političku vlast. V Markiz de Sad učestvuje u ratu između aristokratije i buržoazije. Ali, s obzirom da poreklom pripada prvoj, a obrazovanjem drugoj političkoj struji, on istovremeno vodi unutrašnji rat sa samim sobom. Preuzimajući jezik buržuja, on ne prestaje da bude aristokrata. I to je možda ono što ga je, unapred, osudilo na propast. Eto kome se obraća de Sad. Eto ko je čitalac njegovih dela, a istovremeno, vešti oponent. On piše u ime prosvetiteljstva, ali prosvetiteljstva kojeg treba prosvetiti. Iz toga razloga on podjednako prezire aristokratiju kao i buržoaziju. Njegova misao se kreće u radikalnom stavu spram ovih političkih strujanja. Treba ići do kraja, treba srušiti Boga, ali treba isto tako znati da sa njim padaju i stare povlastice. Međutim priroda, u čije ime piše markiz de Sad, nije prosvetiteljska. To je neka suverena priroda aristokratskog tipa, sklona raskoši i beskorisnom trošenju. Osnovna odlika takve prirode jeste beskorisno rasipanje energije. Upravo zato što je beskrajna, zato što je bogata, ona ne vodi računa o troškovima, ona ne brine za izdatke. Ona rasipa u beskraj, snagu, energiju, ljudstvo. U odnosu na takvu prirodu de Sad je pokušao da razvije izvesnu etiku. Takvu etiku možemo nazvati etikom izdajnika. Jedino izvesno u toj prirodnoj ekonomiji jeste izdaja. Izdati porodicu, pleme, stalež, kastu, državu i na kraju sebe. U toj ekonomiji izdaja je jedino sigurna upravo iz razloga što je ona najprolaznija, najnestalnija i najmanje pouzdana stvar na koju čovek može da se osloni. Na neki način izdaja zasniva: poverenje bez poverenja. Na taj paradoks nas je uputio de Sad: paradoks zasnivanja bez zasnovanosti. Markiz de Sad se obraća čitaocu. Njegov čitalac može biti svako, budući da posle Revolucije svako može da čita njegovo delo. Međutim, svoja dela i dalje izdaje u ilegali. Revolucionarni odbor ga je osudio zbog širenja bluda. Revolucija nije donela ništa novo. Nade u prosvetljenje su izneverene. Ali on nastavlja da piše i dorađuje svoja dela, iako izgleda da nade na uspeh gotovo i nema. Šta je poenta markizovih napora? Etika izdajnika ne može da zasnuje građanski moral. Ona ne može da zasnuje nikakav moral. Ona može još samo da ga potkopa. Upravo u tome leži opasnost njegovih napora. Markiz se igra sa vatrom, a vatra može svakoga da opeče. Iz toga razloga de Sad dovršava kantovski projekat. Etici kategoričkog imperativa se pridodaje etika izdajnika, etici zasnivanja, etika koja ne može ništa da zasnuje. Međutim, u kom smislu to još jeste etika? Istina, to možda više i nije etika, ukoliko pođemo od pretpostavke da etika zasniva neko moralno delanje. Kant svoju etiku izvodi iz kategoričkog imperativa. Kategorički imperativ je subjektivna maksima koja treba da ima neku objektivnu (opštu) vrednost. Ona treba da obaveže svoga primaoca na kategorički način (opšte i nužno). Samo ukoliko može da ispuni kriterijume opštosti i nužnosti, neka maksima treba da važi kao opšti zakon. Poenta Kantove etike je u tome da postavi neku opštu obavezu na nužan način. Ova obaveza povratno treba da uspostavi moralnu zajednicu (zajednicu izgrađenu na opštim načelima – opštem konsenzusu). Ali, kategorički imperativ ne uspeva da dospe do apsolutnog važenje (opšteg i nužnog u delanju), budući da svoju maksimu možemo da potvrdimo samo u društvu sličnih (zajednici inteligibilnih bića). Kategorički imperativ ne važi opšte i nužno nego samo pod pretpostavkom da prihvatamo uslove koje sami postavljamo. Dakle, on nikada ne može imati neku apsolutnu, nego samo relativnu vrednost, u odnosu na regulativnu funkcija uma (zajednicu inteligibilnih bića). Da bi stvar postala jasnija uzmimo primer samoubistva (Kantov primer). Ukoliko želimo da delujemo prema moralnom imperativu samoubistvo nije opravdan fenomen, budući da ne može postati uzornim ponašanjem u nekoj zajednici. Delanje prema kategoričkom imperativu je opravdano samo ukoliko stvara uzorno ponašanje koje svaki član zajednice može (ali i treba) da ponovi. Samoubistvo poništava takvo delanje. Ono poriče samo sebe. A upravo takav postupak preuzima de Sad i pokušava da ga radikalizuje. U tome je Bataj bio u pravu. Usamljenost tek omogućava etiku izdajnika. Primenjivati ovakvu etiku znači osuditi sebe na izgnanstvo (propast). Ne postoji zajednica koju može da zasnuje ovakva etika. I to su ljudi iz revolucionarnog komiteta vrlo brzo prepoznali. Ali, da li je to nedostatak de Sadovog dela? Značaj etike izdajnika možemo razumeti samo ukoliko shvatimo de Sadovu situaciju. A videli smo da je on bio čovek koji se borio na dva fronta. Sa jedne strane, bilo je neophodno potkopati Stari režim, dok je to zahtevalo da se, sa druge strane, dovede do krajnjih konsenkvenci prosvetiteljska logika. Upravo u tome cilju mu je adekvadno poslužila etika izdajnika. Bilo je neophodno, nekim veštim manevrom, izigrati obe struje. Insistirajući do kraja na etici izdajnika, de Sad je uspeo vešto da prikaže aristokrate kao bludnike, a buržuje kao seksualno neemancipovane (nemoćne). Emancipaciju jednih, zakrivala je tako brutalnost drugih. De Sadovi primeri su frapantni. On se nije libio da ih pokaže u njihovom najsurovijem obliku. Ali to je cena koju je morao i sam da plati. U osnovi, de Sad je tvorac jedne umetničke etike, etike koju mora da primenjuje svaki umetnik ukoliko želi da stvara umetnička dela. Ali, zbog toga mora da plati svoju cenu. Cena koju umetnik neprestano plaća jeste izgnanstvo iz zajednice. I možda je Platon bio prvi od filozofa koji je spoznao ovu razornu istinu umetnika upravo onda kada je predlagao da se umetnici, ovenčani lovorovim vencem, zauvek proteraju iz političke zajednice. Etika izdajnika ne daje utehu. Ona ne zasniva zajednicu. Ona iznova i neprestano ruši ono što stvara. Ona je kao "dete koje se igra kockicama". Zato projekat de Sada stoji na drugoj strani svakog zasnivanja. On se pojavljuje kao istina svakog utemeljenja. Ta istina je jednostavna: temelja nema i on uvek izostaje. A ima li nešto gore od takve tvrdnje? U tome je suština de Sadovog poraza. Etika koja je bila u stanju da ubije oba politička sagovornika, u stanju je da poništi i samog autora. Zato delo markiz de Sada i nastavlja da postoji i u vremenu ukidanja autorstva. I ono će još dugo tako postojati sve dok autorstvo ne dobije smisao lakuće stvaranja koju čini "dete dok se igra kockicama".