UMORAN

Elem, umoran od svega, od sadasnje situacija, od televizije, a najviše od pisanja, mada generalno više gotovo i da ne pišem. Nemam vremena, jer ljudi negde misle da se inspiracija pronalazi u samom sebi i u okolini o kojoj se piše a ja sam umoran, najviše od ponavljanja, jer se sve svodi na jednu istu stvar. Ali kako prevoditi ljudima: u govnima smo, i nema sumnje da ćemo se pre ili kasnije ugušiti u njima. Nema tu šta kome da se priča ili objašnjava. Mislim da je ljudima isuviše jasno o čemu se radi. Jedini komentar je zapravo: nemam komentara. Totalna apatija. Mada, za Grke, apatija je imala mnogo dublje značenje, naročito za stoicizam u doba helenizma, to je znacilo nekakav otpor strastima, odnosno, biti gospodar nad strastima i generalno vladati i dominirati nad stvarima koje ne zavise od nas, jer nas se i ne tiču, a sa druge strane voditi računa o stvarima koje nas se tiču, kako je to svojevremeno Epiktet izrazio. Ali na stranu sa tim, za nas je apatija postala ravna depresiji, konstatnoj depresiji i zasićenju svih stvaralačkih potencijala, zapravo o jednom sveopštem osećanju mrtvila, koji generalno opseda ljude prezasićene uživanjima, a šta smo mi danas nego upravo takvi ljudi. Nema opravdanja, preterivanje, to je ono što nas definiše za razliku od Grka i njihovog Ništa suviše, o čemu pričamo. Ali danas, ništa suviše zviči onako srednjelinijski, kao zauzimanje nekakve srednje pozicije, zapravo, jedine bezbedne, ni za ni protiv, zapravo, jedan oportuni stav koji više ne vodi nigde. Naravno o tome je reč ovde i o tome se radi. Generalno, mi smo inače oportunisti, bez obzira da ulazimo ili ne u nekakvu polemiku, bez obzira da se družimo sa ljudima ili ne bez obzira da li ganjamo neka lična umetnička ludila ili šta znam već nekakav nju ejdž ili šta već. Ali nije stvar u tome. Radi se da smo najviše umorni od stvari koje nas se ne tiču, a koje neko prolongira kao da su naše, radi se o tome da postajemo umorni bez razloga, jer smo osuđeni na preživljavanje, što znači da nekom naš život donosi višak slobodnog vremena, ali nisam siguran da ćemo više takve upoznati, jer tu su filmovi, koji takve prestavljaju kao nekakve kretene, najgore vrste ili šta već, da mi se i to sve već gadi, ali valjda je stvar u tome da se nama srednjoj i radničkoj klasi, skroz zgadi život na visokoj nozi, kao one Opasne veze ili sta već...ali radi se o tome da nam se zivot definitivno zgadi, tako da i propadanje zivota posmatramo kao nekakvi nepristrasni posmatrači a ne kao akteri kojima je stalo do svega toga, prirode, zemlje, atmosfere ili čega već, efekta staklene bašte, topljenja glečera na polovili ili čega već...ali je stvar u tome da se to nas ne tiče, kao što nas se odavno ne tiče ni politika, ni ekonomija, ni zdravstvo, niti išta odakle smo proterani, svi smo neka vrsta izbeglica ili bolje reći autsajdera, upravo sada, kada više u sistemu nema ni autsajdera, jer svi su neopozivi deo sistema i svi su na neki način uključeni, od toga mi se naročito povraća... zato i kažem, ako neko pita gde sam... UMORAN DO DALJNJEG I BEZ KOMENTARA, JER ČEMU KOMENTARI DANAS, bar za sada...