HOBSOV "LEVIJATAN"

Suštinska uloga po pitanju određenja suverene vlasti, pored Makijavelija, pripada i Hobsu. U Levijatanu on polazi od pretpostavke prirodnog stanja, koje je ''stanje rata sviju protiv svih''. Istovremeno, ono je izraz prirodne jednakosti. Hobs to opravdava tako što tvrdi da je u prirodnom stanju i najslabiji u mogućnosti da, bilo udruživanjem bilo različitim spletkama, ubije najjačeg. Prirodno stanje je stanje anarhije, tj. stanje odsustva bilo kakve suverene vlasti. Shodno tome ne postoje zakoni, niti kakva druga pravila koja bi određivala ponašanja pojedinaca. Svako ima pravo na sve, ali mu istovremeno preti opasnost od svih. Prirodno stanje je permanentno stanje rata, ''čovek je čoveku vuk'' kako to kaže znamenita Hobsova formulacija. Budući da u prirodnom stanju svako polaže pravo na sve, uključujući svojinu, slobodu i život drugog, u isto vreme je svako primoran da strahuje za isto: «Gde nema zajedničke vlasti, tu nema prava. Gde nema prava, tu nema nepravde. Sila i prevara su u ratu dve osnovne vrline. Pravda i nepravda ne spadaju u osobine ni tela ni duha.» Kako ne postoje druga ograničenja, osim želje da se zadovolje osnovni prirodni nagoni, u prirodnom stanju svako drugog nužno doživljava kao pretnju. Zato je strah od smrti jedan od primarnih pokretača da se izađe iz prirodnog stanja. Osim straha od smrti kao povod za izlazak iz prirodnog stanja on još navodi: želju za stvarima koje život čine udobnijim i nadu da radinošću može da ih zadobije. Prirodno stanje je stanje rata, stanje u kojem je drugi uvek pretnja po život. Permanentno stanje nesigurnosti uvodi u igru strah od smrti tako da život u svakom trenutku može biti oduzet, a što zapravo i iziskuje da on bude zaštićen društvenim ugovorom. U prirodnom stanju ne postoje nikakva prava, svako polaže pravo na sve, pa samim tim ne postoje ni elementarna prava koja će kasnije biti povod sklapanja društvenog ugovora. Pošto prirodno stanje nije pravno stanje, nego je stanje sile i bezvlašća, razloge za sklapanje društvenog ugovora treba tražiti u strahu od smrti kao povodu za utvrđivanje elementarnih prirodnih prava. Strah od smrti je prvi korak na putu ka uspostavljanju univerzalnih prava koja nazivamo prirodnim pravima. Budući da u prirodnom stanju svi strahuju za vlastiti život, što im opet daje povoda da posegnu za životom drugog, otuda proizilazi, da prvi razlog izlaska iz prirodnog stanja jeste univerzalan zahtev za oslobađanjem straha od smrti. Osloboditi se straha od smrti znači postulirati neka osnovna prirodna prava sa čijim će važenjem biti međusobno saglasni svi. Tako nastaju osnovna prirodna prava, a ona više ne pripadaju prirodnom stanju, nego je njihova konstitucija jedan od neophodnih uslova izlaska iz njega: «Prirodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus naturale, jeste sloboda što je svaki čovek ima da se sopstvenim moćima služi onako kako sam želi za održavanje sopstvene prirode, što će reći sopstvenog života, pa stoga i sloboda da čini sve ono što po svom rasuđivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu». Iz prirodnog prava proizilazi univerzalan prirodni zakon koji glasi: «Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život najbolje mogao da se održi». Kao što se može videti, prirodan zakon sledi iz prirodnog prava i dok prirodno pravo daje slobodu individualnoj volji, slobodu da čini ili ne čini ono što se smatra značajnim za održavanje sopstvenog života, prirodan zakon je propis koji zabranjuje da se čini bilo šta što bi dovelo u pitanje život drugog čoveka. U tome se ogleda Hobsov pravni pozitivizam, po kome pravo ne može da važi ukoliko ne postoji u obliku zakona, a zakon uvek za podlogu mora da ima neku vlast koja ga donosi i koja reguliše njegovo važenje. Zakon se izvodi na osnovu prava (slobode svakog da raspolaže vlastitim životom), ali u obliku propisa kojim se garantuje zabrana oduzimanja života kao i sredstava za njegovo održavanje. Prirodno pravo predstavlja ovlašćenje, dok prirodan zakon čini obavezu. Samo ukoliko može da se postavi na ravan zakona, samo ukoliko može da postane obavezujuće za svakoga, samo utoliko prirodno pravo može da bude izvor prava. To znači da nije dovoljno da ono bude samo univerzalno ovlašćenje (svako može da raspolaže svojim životom), već ono mora postati i univerzalan zakon (niko ne sme drugom oduzimati život). Pravo, da bi važilo, mora biti propisano, a zakon upravo jeste način da se ono propiše. Tako se subjektivnom momentu (maksimi) pridodaje objektivni (propis), kako bi prirodno pravo imalo obavezujuću vrednost. Pravo važi samo ukoliko je propisano, tj. ukoliko postoji u obliku zakona (norme). Bez tog normativnog momenta pravo ne može biti obavezujuće. To je trenutak u kome se rađa moderna vlast. Nešto obavezuje samo ukoliko je propisano, tj. ukoliko je normom određeno kao pravilo ponašanja. To je ono što suštinski, za Hobsa, čini razliku prirodnog i društvenog stanja. Prirodno stanje je stanje bezakonja i sile, društveno stanje je stanje pravila i normi. Da bi izbegli svakodnevnu pretnju smrti, ljudi se odlučuju da, na osnovu razuma, ustanove određena prirodna prava koja će važiti za sve potpisnike društvenog ugovora. Zato Hobs izvodi drugi prirodni zakon: «da je čovek spreman, ako su i drugi isto tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti ovo pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugima ljudima protiv sebe prizna.» Samo ukoliko su i drugi spremni da se odreknu prava na sve stvari, što znači da pristaju da iz stanja opšte nesigurnosti izađu u stanje relativne sigurnosti, iz stanja bez ikakve garancije po život, slobodu i svojinu pojedinca u stanje u kojem se ona uspostavlja, tek pod tim uslovima je moguće govoriti o prelasku iz prirodnog u društveno stanje. Pa ipak, to još nije dovoljan uslov. Zašto? Čak i da se svi saglase u tome da odustaju od apsolutnih prava (prava na sve stvari) u korist relativnih (prava na život, slobodu i svojinu), to još ne znači da će društveni ugovor biti poštovan. Nije dovoljno samo odustati od apsolutnih prava, nego je neophodno i relativna prava preneti na treće lice koje će biti u stanju da garantuje njihovo poštovanje. Zašto je neophodno treće lice? Kao što se ranije videlo pravo može da važi samo ukoliko postane zakon. A da bi zakon mogao da se poštuje iza njega mora postojati određena instanca spemna da primeni silu da ne bi došlo do zloupotreba od strane pojedinaca, potpisnika društvenog ugovora. Silu može da primeni samo neka suverena vlast koja će biti u stanju da raspolaže voljama svih, kao jednom voljom: «Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju.» Mnoštvo volja mora svoju konkretizaciju da dobije u jednoj volji, volji suverena, koja će garantovati poštovanje društvenog ugovora. Država se pojavljuje kao garant prirodnih prava u volji suverena koji ima apsolutnu vlast. Pretpostavka apsolutnosti je bitna zato što jedino ona omogućava efikasno pretvaranje prirodnih prava u zakone, čime se stvaraju uslovi da se odredbe društvenog ugovora poštuju, jer ukoliko dođe do zloupotreba država mora da interveniše kako bi zaštitila odredbe ugovora. Ona je to u stanju samo ukoliko je apsolutna i suverena vlast, što znači jedina i najviša, što je uslov da može da donosi zakone koji će važiti jednako za sve na teritoriji cele zemlje. Samo ukoliko je apsolutna (ukoliko nije ograničena nijednom drugom vlašću) i suverena (najviša vlast) ona je samo tada u mogućnosti da ispoštuje odredbe društvenog ugovora. Vlast može da ispuni uslove koji se pred nju postavljaju samo onda kada je u stanju da efikasno odgovori na dva zadatka. Prvi zadatak se odnosi na spoljašnju, dok se drugi tiče unutrašnje zaštite. Društveno stanje nastaje sklapanjem društvenog ugovora. Uslovi društvenog ugovora podrazumevaju da postoje određena prirodna prava koja se prenose na treće lice. Treće lice se obavezuje da omogući unutrašnju i spoljašnju sigurnost podanika. Spoljašnju sigurnost remete spoljašnji neprijatelji, dok unutrašnju sigurnost može poremetiti samo kršenje zakona. Budući da je zaštita prirodnih prava razlog izlaska iz prirodnog stanja, građansko stanje nastaje kao sporazum upravo radi zaštite tih prava. A efikasnu zaštitu je moguće ostvariti samo ukoliko se ustanovi apsolutna i suverena vlast koja će, sa jedne strane, kažnjavati one koji ne poštuju zakone, a sa druge, zaštititi podanike od spoljašnjeg neprijatelja. Međutim, postavlja se pitanje zašto nije moguće ograničiti vlast nego je neophodno da ona ostane apsolutna? Jedan od razloga zašto se kroz istoriju Hobs često kritikovao kao zagovornik apsolutizma, a u novije vreme i totalitarizma, bio je i taj što je prava podanika sveo na minimum, dok je nadležnosti suverena apsolutizovao do neviđenih granica. Ipak, ako se pažljivije sagledaju Hobsovi razlozi, ni njegove konsekvence neće biti zanemarljive. Ukoliko se polazi od prirodnog stanja, a prirodno stanje je stanje rata sviju protiv svih, stanje mira može nastati samo ukoliko svi pristanu da se odreknu apsolutnih prava (prava na sve stvari), i ograniče ih na relativna prava (pravo na život, slobodu i svojinu). Ali budući da se u trenutku sklapanja društvenog ugovora iskazuje volja svih, prema Hobsu, ova opšta volja mora biti preneta na treće lice koje se pojavljuje kao garant da će se odredbe ugovora poštovati. Ali, u tom trenutku nastaje problem. Zašto bi se više verovalo nekom trećem, nego ugovaračima? Prigovor pristrasnosti ovde ne važi, budući da svi ugovarači imaju jednakog interesa da zaštite svoja prava i da zahtevaju da se odredbe ugovora poštuju. Dakle, zašto je neophodno da treće lice bude garant ugovora, a ne neko ugovorno telo putem kojega bi bila iskazana opšta volja za poštovanje odredaba sporazuma? Tako se pokazuje da iz Hobsove predstave o prirodnom stanju ne proizilazi nužno predstava o apsolutnom suverenu. Hobs je mogao povući i druge konsekvence. Zašto to nije učinio? Da li je dovoljno ukazati na ''društvenu krizu'' vremena, na ''uticaj verskog i građanskog meteža'' u kojem se ''raspalo ustavno i crkveno uređenje dinastije Tjudor,'' ili je neophodno učiniti dodatan napor kako bi se opravdali njegovi razlozi? Moglo bi se, poput Štrausa, tvrditi da je preuzimanje epikurejskog učenja u mnogome uticalo na koncepciju Levijatana, pogotovo onaj deo koji se odnosi na nepoverenje u moć razuma, nasuprot čega proizilazi afirmacija sile, kao što bi se, isto tako, moglo pokazati da je orijentacija na prirodno-matematičku metodu vodila Hobsa pokušaju da sudove o politici izvodi iz prirode, a kako prirodi ne prethodi ništa drugo nego golo samoodržanje, tako ni prirodnom stanju ne može da prethodi ništa drugo do gola sila. Volin ističe da je prema Hobsovoj koncepciji izlazak iz prirodnog stanja moguć jedino zahvaljujući predstavi o apsolutnom suverenu, budući da je u društvenom stanju neophodno pretpostaviti ''velikog tumača'' zakona koji će polisemiju jezika svesti na monosemiju, tako neophodnu za nastanak i održavanje društva. Činjenica da jezik poseduje više značenja, sporazumevanje, a samim ti i društveno stanje, ne bi bili mogući ukoliko ne bi postojao neko ko bi mnoštvo značenja sveo na jedno i njega zakonski regulisao: «Dajući suverenu apsolutnu zakonodavnu vlast, oni [podanici, M. D.] su stvorili Velikog tumača suverenog gospodara opšteg značenja, jedan ''javni razum''. Preko pravila upisanih u građanski zakon, suveren donosi odluke o značenju prava i dužnosti, o razlici između ''mog'' i ''tvog''; ukratko on u politici uspostavlja jedan objektivan ''moralni svet''.» Međutim, kao što se već ranije videlo da je za poštovanje prava neophodno da ono bude propisano, a da pored toga zakoni još uvek zahtevaju zaštitu putem prinude koju je moguće obezbediti samo silom koja se nalazi u rukama nekog trećeg lica, možda bi se onda Hobsovi razlozi mogli pronaći i u uverenju toga vremena da je jedino u suverenovoj ličnosti moguće, putem gole sile, povezati atome prirodnog stanja u društveno telo kao u jednu celinu. Možda će tada biti jasnije zašto je, kod Hobsa, konstitucija društvenog ugovora zavisila od mogućnosti da se prirodna prava prenesu na treće lice, tj. na monarhovu ličnost, ako se ima u vidu da je, u njegovo vreme, jedino moć suverena garantovala efikasnu zaštitu podanika, jer je jedino ona raspolagala monopolom za primenu sile. I upravo je iz toga proizišla jedna od osnovnih obaveza suverena da pruži efikasnu zaštitu, a ukoliko on to ne bi bio u stanju, sve obaveze podanika prema njemu bi prestale: «Treba razumeti da obaveza podanika prema suverenu traje samo dotle dok traje moć kojom je on u stanju da ih štiti, i ne duže». Tako nalazimo da se društveni ugovor raskida ukoliko suveren više nije u stanju da omogući adekvatnu zaštitu svojim podanicima. Prirodna prava je moguće očuvati samo tako što će se izreći putem zakona, tj. ukoliko postanu zakon. Međutim, sada se može videti da je jedan od neophodnih uslova društvenog ugovora postojanje ličnosti koja je u mogućnosti da putem sile garantuje materijalnu sigurnost. A ona je to u stanju samo ukoliko je apsolutna (ukoliko nije ograničena od strane neke druge vlasti) i suverena (najviša vlast). Kao što svako pravo da bi važilo mora postati zakon, tako i svaki zakon da bi se poštovao mora biti propisan od strane apsolutne i suverene vlasti, koja stoga jedina polaže pravo na monopol za primenu sile. Društveno stanje nastaje nasuprot prirodnom stanju i kao takvo uvek nosi opasnosti ponovnog pada u prirodno stanje. Društveno stanje je iznuđeno stanje, to nije stanje koje savršeno odgovara ljudskoj prirodi: kada bi čovek mogao da bira on bi uvek ostao u prirodnom stanju, ali budući da ga strah od smrti goni da se odrekne prirodnog stanja nesigurnosti u korist relativnog stanja sigurnosti u državi, on isto tako mora da se odrekne mogućnosti da preispita odluke suverena jer je to jedan od uslova koji ga štiti od ponovnog pada u prirodno stanje. Suverenove odluke niti su uvek ispravne, niti su uvek poželjne, to isto važi za zakone koje donosi i za vlast koju vrši, ali su uvek bolje nego povratak u prirodno stanje. Država za Hobsa predstavlja nužno zlo, ona je neophodna ljudima ukoliko žele mir i sigurnost, a to im može obezbediti samo apsolutna i suverena vlast. Ukoliko država raspolaže monopolom za primenu sile, utoliko je ona u stanju da obezbedi mir, a mir i sigurnost su osnovne vrednosti građanskog stanja. Naravno, država zadržava mogućnost da odlučuje o slobodi, svojini i životima svojih podanika, ali i pored toga, Hobs je ubeđen da je to još uvek manje zlo, nego prirodno stanje, u kojem svako polaže pravo na sve stvari. Ne govore li ove poslednje tvrdnje u prilog onih teoretičara koji kritikuju totalitarizam u Hobsovom učenju? Da bi se razumeo savremeni totalitarizam neophodno je razlikovati suverenu od bio-vlasti. Suverena vlast se sprovodi nad telima podanika koja su podložna rasipanju i trošenju, u čemu se ogleda njihova raskoš i bogastvo. Suverena vlast je u stanju da dodeli život samo zato što je ona uvek u mogućnosti da ga oduzme. Raspolažući pravom oduzimanja života, ona u isto vreme raspolaže pravom njegovog dodeljivanja. Eto zašto smrt postaje povlašteno mesto iskazivanja suverene vlasti, budući da se pravo dodeljivanja izvodi na osnovu prava oduzimanja života. Pravo da se drugom oduzme život, tj. dodeli smrt, jeste ono na čemu se zasniva suverena vlast. Zato se ona vrši putem primene gole sile, raspolažući pravom da pošalje u smrt svakog ko joj se pokorava/ne pokorava. To je jedan od razloga zašto se suverena vlast sprovodi nad telima koja obeležavaju jednu teritoriju kao suvereno i apsolutno mesto vlasti. Iz tog razloga, naspram prirodnog tela suverena, traba razlikovati i njegovo političko telo. O tome Kantorovic kaže: «Kralj u sebi ima dva tela, tj. jedno fizičko i jedno političko telo. Njegovo fizičko telo, razmatrano po sebi, jeste smrtno telo, podložno svim slabostima koje mogu iskrsnuti prirodno ili nesrećom, nemoćno na detinstvo i starost, i na slične teškoće koje stižu fizička tela drugih vrsta. Ali njegovo političko telo je telo koje ne može biti viđeno ni dodirnuto, obrazujući političko društvo i vladu, osnovano je za rukovođenje narodom i upravljanjem javnim dobrom, i to telo je potpuno lišeno detinstva, starosti, i svih drugih prirodnih nemoći i grešaka, kojemu je izloženo fizičko telo, i iz tog razloga, ono što čini Kralj i njegovo političko telo ne može biti onesposobljeno ili poništeno zbog nekih nesposobnosti njegovog fizičkog tela.» Političko telo suverena je mesto vlasti koja u sebe obuhvata tela podanika nad kojima se sprovodi. Eto zašto suverena vlast može u potpunosti da raspolaže telima svojih podanika, i zašto u potpunosti zadržava pravo da odlučuje o njihovim slobodama, svojinama i životima. Dokle god granicu suverene vlasti čini život, dokle god ona njime raspolaže, sve dotle ona zadržava pravo da odlučuje o smrti. Uobičajena predstava da pravo odlučivanja o životu imenuje vlast koja se vrši nad životom kao nad predmetom svoje egzekucije, pokazuje se ovde pogrešnom. Suverenova vlast se ne vrši nad životom, da je tako, ona bi morala priznati život za neotuđivo pravo. Umesto toga, ona odlučuje o smrti. Sa druge strane, bio-vlast jeste ta koja za predmet svoga staranja uzima život, i koja iz njega pokušava da izvuče što je moguće više energije, koja ne nalazi tela opsednuta bogatstvom i raskoši, već tela koja proizvode. Hobs još uvek nije znao za tu vlast. Ipak, njegov pogled nije daleko od njenog nadolaska. Prikazujući prirodno stanje kao stanje rata, on je istovremeno težio za tim da se ustanovi stanje mira, dok bi nesigurnost ratnog stanja bila zamenjena relativnom sigurnošću društvenog ugovora. Tako dolazimo do jednog paradoksa. Zagovarajući apsolutnu vlast, Hobs je nesvesno radio na njenom ograničavanju, a pridodajući suverenovom telu tela podanika, on je uspeo da uspostavi granicu između vlasti i života. Tek će se sa Lokom desiti odlučujući prevrat u ustanovljavanju moderne vlasti, a granica između života i vlasti će nestati. Pod izgovorom da vlast treba ograničiti, Lok će raditi na njenom proširivanju. U trenutku kada nestane granica između vlasti i života, tek u tom trenutku će se pojaviti bio-vlast. A ona, za razliku od suverene vlasti, neće više odlučivati o smrti, smrt će postati njena granica, nego o životu. U tom trenutku se konstituiše i pojedinac kao ulog političkih borbi. Ništa manje, to je trenutak javljanja moderne subjektivnosti.