TELO DESPOTA - ISEČAK IZ KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA

Proučavajući despotizam Monteskje je ustanovio da je to vlast koja kod svojih podanika izaziva osećanje straha i bespomoćnosti. O sablasti despotizma tokom XVIII veka pišao je i Grorišar. Evo šta on o tome kaže: »Od kraja XVII veka i u toku celog XVIII veka Evropu je opsedala jedna sablast – sablast despotizma« (Grorišar 1988, 7). O kakvoj je sablasti ovde reč? Činilo se da su zastupnici monarhije i njeni protivnici podjednako strepeli od upotrebe ove reči. Prvi su u despotizmu videli opasnost od sveopšteg izjednačavanja, dok su drugi njega shvatali u smislu vlasti koja prema svojim podanicima postupa kao prema robovima. Despotizam je bila jednako omrznuta reč u oba politička tabora. I dok je Monteskje insistirao na drugom značenju reči, dotle ga je Volter podsećao na njeno izvorno (antičko) značenje, u smislu gospodara u kući, domaćina (Ibid., 9). Ali, nesumnjivo da su svi o despotizmu mislili kao o političkom uređenju karakterističnom za velike azijske tvorevine u Turskoj, Mongolskom carstu, Persiji, Kini itd. Početkom 1970-ih godina Delez i Gatari su pojam despotske mašine upravo vezali za fenomen osnivanja državnog aparata kojim su se odlikovale primitivne imperije Istoka (Delez i Gatari 1992). Mi problemu despotizma takođe prilazimo kao nasledniku velikim azijskim imperija, ali ga posmatramo i u odnosu na apsolutnu suverenost. Dakako, u pitanju su dva tipa suverenosti kod kojih centralno mesto zauzima problem uživanja. Videli smo ranije da je Monteskje razlikovao monarhiju i despotiju zavisno od strasti koju je svaki od ovih politički sistema bio u stanju da proizvede kod svojih podanika. Naša namera je u tome da odemo korak dalje i pokažemo na koji način svaka od ovih suverenosti stvara uživanje kod svojih podanika: u slučaju despotske suverenosti radi se o tome da je užitak proizveden kroz zabranu da se uživa, dok se u slučaju apsolutne suverenosti užitak proizvodi kao prezentacija raskoši. Budući da je o drugom momentu bilo više reči u prethodnom poglavlju, ostaje nam da se u nastavku teksta usredsredimo na zabranu uživanja i despotsku mašinu. Kako izgleda despotovo telo? S koje strane mu se može prići? Čime prvo započeti? To su samo neka od pitanja o kojima će biti reči u ovom poglavlju. Jedna od smernica koja nam se prva nameće, a što nikako ne znači i da je najbitnija, jeste ona na koju nam je pažnju skrenuo Grorišar. Grorišar je uverenja da se despotska suverenost najbolje može razumeti ukoliko se sagleda i shvati struktura saraja? A šta je saraj kao takav? Saraj je palata u kojoj se despot nalazi okružen svojim slugama. U čemu se saraj razlikuje od kraljevog dvora? Ranije smo videli da je suština dvora bila u tome da prezentuje raskoš. Na svakom koraku je bilo bitno pokazati bogatstvo, budući da je ono išlo skupa s aristokratskim poreklom. Kralj je na dvoru bio samo prvi među jednakima i ako se najviše isticao u raskoši to je samo zato da bi drugima dao primer da ga slede u tome. Saraj je nešto sasvim različito od toga, on je mesto sultanovog najintimnijeg uživanja. Naravno, uživa se i na dvoru, ali suština ovog uživanja i jeste u tome da i drugi u njemu učestvuju. Uživanje na dvoru je oblik spektakla, to je pozornica sirom otvorena pogledima drugih, ne samo dvorske aristokratije nego i običnog naroda. Suština dvorskog spektakla i jeste u tome da se kralj predstavi na vrhuncu snage i moći, a monarhija u blještavom sjaju i dugovečnosti. Sasvim drugačije stvari izgledaju u saraju gde je sve podređeno uživanju despota. Suština ovog uživanja jeste u tome da je ono intenzivnije što je skrivenije od pogleda drugih. Pristup saraju je strogo zabranjen, a naročito od mesta gde počinje despotovo uživanje. Međutim, saraj nije neko usamljeno mesto, tamo je despot neprestano okružen svojim slugama (ženama, decom, evnusima, slepcima, mutavcima, patuljcima itd.), a svaki od slugu je obeležen telesnim nedostatkom, bilo da je u pitanju slepilo, patuljast rast, polna nemoć itd. Telesni nedostatak uglavnom nastaje nasilnim putem (oslepljivanjem, odstranjivanjem polnih organa itd), despot da bi dao prvo mora da oduzme, i to nigde nije očiglednije nego kod evnuha, kojima se najviše oduzima (polna moć) ali im se istovremeno iskazuje i najveća počast (oni su čuvari harema i važe za najozloglašenije ljude u celom saraju). Pitanje okrutnosti je jedno od značajnijih pitanja despotske suverenosti, pa ćemo se na njemu jedno vreme i zadržati. Kakav je smisao okrutnosti u despotizmu? Ono što se prvo nameće jeste da je smisao okrutnosti da kod podanika proizvede strah. Što despot okrutnije postupa prema svojim podanicima time ga se oni više plaše. Ovo zdravorazumsko zaključivanje ne mora uvek biti u pravu, budući da ono previđa jednu bitnu odliku despotske suverenosti. Apsolutizam takođe ne preza od nasilja, dobro su poznati spektakularni prizori u vreme javnih mučenja, ali njihov cilj nije samo u tome da zaplaše narod, nego i da iznova legitimišu kraljevu vlast (Fuko 1997). Ipak, čini se da despot mnogo više od samog apsolutnog monarha ulazi u tela svojih podanika. Šta nam to želi reći? Ne može se biti u despotovoj službi ukoliko iskonski niste obeleženi nasiljem, bilo da je u pitanju oslepljivanje, kastracija, rano odvajanje dece od njihovih roditelja itd. Nadaleko je čuveno da su sultanovi najelitiniji ratni odredi, tzv. janjičari, stvarani od dece koja potiču iz siromašnih hrišćanskih porodica, ona su nasilno odvajana od roditelja i prema njima se veoma strogo postupalo od najranijih dana upravo s ciljem da bi jednog dana bili disciplinovani vojnici lojalni sultanu. Nešto slično se zbiva i sa slugama u saraju (ženama, decom, evnusima, slepcima, kepecima itd.), niko od njih nije poreklom iz dotične zemlje i svako od njih je nasilno stavljen u službu sultanu. Ipak, ono što zbunjuje jeste da svako od njih obavlja svoju službu na najsavesniji način. Na koji način se to može objasniti? Čini se da strah nije dovoljno opravdanje za vernost koju sluge pokazuju prema sultanu. Često se ističe da snaga despotske vlasti leži u nemoći koju ona proizvodi kod svojih podanika. O kakvoj se nemoći ovde radi? Naravno, reč je o fizičkoj nemoći budući da zasluge mogu da se dobiju samo po cenu telesnog deformiteta (slepoće, gluvosti, patuljastosti, polne nemoći itd.). Ipak, izgleda da je društvena kompenzacija mnogo veća od telesne boli koje sultanove sluge moraju podneti. Radi se o tome da sluge potiču uglavnom iz najnižih staleža (mnogi se i ne sećaju svoga porekla budući da su još u ranom detinjstvu odvojeni od svojih roditelja) i za njih je ogroman uspeh kada se nađu u sultanovoj službi. Na taj način despot čini čast pojedincima, upravo time što im dodeljuje službu (iako ne postoji nikakav naročiti kriterijum za tako nešto osim njegove samovolje), ali s druge strane on zahteva i potpunu lojalnost od njih. Zbog toga je najveća čast služiti despota i istovremeno najveći greh je izdati ga. Smisao nasilja u despotskoj mašini jeste u tome da mašine-proteze veže za vlastito telo. Despot je taj koji uzima višak dobara, ljudi, kapitala itd. U tom smislu se despotska mašina ne rezlikuje puno od apsolutne suverenosti. Ipak, različit je mehanizam koji u njoj deluje. Despot uzima i dodeljuje najčešće bez ikakvih kriterijuma. I to ne treba uopšte da nas iznenadi. Despotizam je i moguć samo kao vlast koja neprestano bdi nad svojim podanicima. Pritom, naravno ne radi se ni o kakvom panoptičkom mehanizmu kakav će izumeti pozni apsolutizam, nego o jednostavnoj činjenici da je despotizam prepun uhoda, ne samo onih koje organizuje despot nego i onih koje se njemu same preporučuju i koje na svakom koraku prepoznaju zaveru. Nije isključeno da se despot i sam preruši u neku od uhoda i da lično ispituje raspoloženja naroda. To znači da je pogled despota stalno prisutan i to najviše onda kada se neko najmanje nada. U tome despotizam ima sličnosti s panoptikonom: iluzija da ih neko posmatra konstantno je prisutna u glavama podanika, a u tome i jeste pravi cilj despotske mašine. Stvoriti iluziju da uvek neko posmatra kako bi se u svakom trenutku oslabio i najmanji otpor. Odatle sledi doboka pomirenost s postojećim i vera u sudbinu. U tom smislu despotizam je mnogo totalitarniji od apsolutizma. Ukoliko bi nasilje imalo neku zakonitost, odluke vlasti bi se mogle proračunati. Suština despotske vlasti i jeste u tome da se s njom ne mogu praviti nikakve kalkulacije. Ona ne bira koga će kazniti i kada, a odatle njena sličnost s usudom koji je isto tako nepredvidljiv. Paradoks je u tome da je položaj despota mnogo nesigurniji od statusa apsolutnog monarha, iako je despotizam mnogo stabilniji politički poredak nego monarhija. Monarhije često slabe dinastički sukobi i borbe oko prestola, upravo zbog toga kralj se trudi da zadobije poštovanje naroda, dok je u despotijama obrnuto, despot veoma lako dolazi na vlast ali je u isto vreme i teško održava, budući da je on bezličan kao i ceo mehanizam vlasti. Despotizam se odražava kao poverenje u jedan slepi mehanizam pokoravanja označitelju. Ni religija ni vojska ne doprinose toliko stabilnosti despotizma koliko to čini inertnost naroda i njihova nezainteresovanost za tajnu postojanja: »Despotska država je pozornica na kojoj se jedan za drugim pojavljuju razni glumci da bi na njoj igrali uvek iste uloge statista u jednom zasvagda napisanom komadu koji se ponovo igra u nedogled« (Ibid.). Taj duboki pesimizam prema sveopštem biću i jeste jedna od osnovnih odlika despotske mašine. Nasilje je sastavni deo despotizma i uz pomoć njega se postaje delom despotovog tela, tela koje može da uživa samo ukoliko permanentno u sebi drobi druga tela. Uživanje koje proizvodi despotska mašina je prazno uživanje, to je uživanje u beskonačnom sakaćenju. Zbog toga je despot okružen osakaćenim kreaturama, one su njegovi psi čuvari ali i njegovi dželati. Ono što se u despotu slavi jeste prazna funkcija pokornosti označitelju, despot ne istrajava ni kao veski simbol ni kao ratni vojskovađa, on čak nije ni vladar u pravom smislu reči, budući da je njegova funkcija reprezentativna i da je u njegovo ime obavlja vezir. Od vezira se očekuje da u potpunosti sledi volju despota, a najveća čast koju on može da učini sultanu jeste da umre za njega: »Najviši carski dostojanstvenici priznaju da za njih vrhunac sreće i najvišu čast predstavlja to da umru po naređenju svoga gospodara ili od njegove ruke« (Ibid., 85). Šta onda jeste despot i kakva je njegova funkcija? Despot je neko ko zapoveda uživanje. Ali on može da zapoveda uživanje samo ukoliko ga zabranjuje. Ne radi se ovde o tome da uživanje slabi sopstvo, što je bio slučaj s antičkom disciplinskom mašinom, nego je cilj uživanja u tome da održi nultu funkciju pokoravanja. Zabranjujući drugima da uživaju (oslepljivanjem, uškopljavanjem itd.) despot se i sam pokorava uživanju. Uživanje za njega igra ulogu nultog spepena pokornosti. Na taj način funkcioniše despotska mašina: uskraćujući uživanje ona izaziva pokoravanje užitku. Despot je neko ko brani uživanje, a istovremeno celokupni mehanizam pokoravanja je izgrađen tako da služi njegovom uživanju. Zbog toga je slika saraja i najadekvatniji prikaz rada despotske mašine. To je mašina koja konstantno kvari druge mašine i istovremeno telo koje ulazi u druga tela s ciljem da ih zdrobi i uništi. Kao permanentna deformacija tela despotizam nije ništa drugo nego čista funkcija pokoravanja. To samo otkriva da pokoravanje i uživanje spadaju skupa i da na nultom nivou uživanja otkrivamo i čistu funkciju pokoravanja. Zbog toga se neće pogrešiti ako se kaže da upravo despot "predstavlja prvog zatočenika u dvorcu" (Ibid., 93) i da upravo on i jeste čista funkcija pokoravanja. Utoliko je despot naličje sveštenika (asketskog ideala) koji u pokornosti pronalazi uživanje, dok despot u samom uživanju pronalazi pokoravanje. Sad nam je jasno zašto su u primitivnim imperijama ove funkcije bile povezane ili čak ujedinjene u ličnosti vladara prvosveštenika. Uživanje kao takvo je proizvod tela, a dok je tela biće i pokoravanja. Istina, despotska mašina probija u druga tela, izobličuje ih i uništava, ali samo da bi u njima otkrila značenje vlastitog tela: nultu funkciju pokoravanja. Despotska mašina ne samo da uništava tela, nego uništava i onu proizvodnu instancu na osnovu koje su ona moguća, a ono što ostaje jeste tačka u kojoj su užitak i pokoravanje izjedanačeni (ujedinjeni). Despotovo telo na nov način otkriva smrt kao takvu. U pitanju je velika smrt, ona s kojom prestaju svi životni procesi. Samo ukoliko iznova kroz uživanje proizvodi veliku smrt despotizam je u stanju da se beskonačno održava a da se ništa stvarno ne promeni. Svojevremeno je Tojnbi ovaj fenomen nazvao zamrznutim (kristalizovanim) civilizacijama. Stvar je u tome da svako telo na kraju otkrije veliku smrt, a jedini način da se održi jeste da je u beskonačno ponavlja (simulira). Despotska mašina se tako pokazuje i kao telo i kao barijera svakoj telesnosti. O korpuskulaciji je bilo reči u uvodnom delu ovog teksta kao o precesu koji iznova razbija tela u telu. Korpuskulacija je u potpunosti suprotna despotovom telu i ona je proces koji iznova razbija tela u telu da bi u njima oslobodila proizvodne instance, odnosno, mašine-proteze. Ono što stoji kao barijera velikoj smrti jeste mala smrt: velika smrt nije ništa drugo nego oslobađanje modela čija je funkcija u tome da održavaju postojeće telo, dok mala smrt deluje tako da iznutra razbija tela i oslobađa iskustva, a iskustva su ta koja menjaju nas i druge. Opozicija između modela i iskustva i nije prava, budući da modeli nisu ništa drugo nego kristalizovana iskustva, iskustva opsednuta propadanjem (velikom smrti). Modeli su pokušaj da se ono divlje i neponovljivo ponovo uhvati u neku shemu i formulu. Modeli služe tome da se iskustva iznutra isprazne i formilišu u obliku postulata (pravilnosti). Dominacija modela jeste vladavina jedne aksiomatike, a upravo o tome će biti reči kao o kapitalističkoj mašini: proizvodnja iskaza s ciljem da se proizvede subjektivacije. O svemu tome je bilo više reči kada smo razmatrali Fukoa i pojam modernih dispozitiva vlasti. Ipak, sve to se u apsolutizmu pojavilo samo na nivou nagoveštaja da bi zaživelo tek u kapitalističkoj mašini. O nivoima aksiomatike i dominaciji modela će biti više reči u narednim poglavljima. Ovde treba još reći da despotska mašina, kao mašina užitka-pokoravanja, nije ništa drugo nego jedna primitivna aksiomatika gde nasilje ima funkciju subjektivacije. Ali ovde modeli još uvek ne funkcionišu u obliku unutrašnosti, niti se iskazi pojavljuju u obliku sopstva, nego plivaju na poleđini despotovog tela. Aksiomatika ovde funkcioniše na nivou fizičkog tela, a samo telo postaje nosilac iskaza (znakova). To je razlog zašto despot kao telo istovremeno funkcioniše i kao čista aksiomatika, jer na nivou organskog (fizičkog) tela on već jeste čista funkcija podređivanja-uživanja. Kapitalizam će otići korak dalje i oslobađajući aksiomatiku nasilja on će je vezati za unutrašnjost sopsta (interiorizaciju). Zbog toga će vrednosti poput rada, života i jezika zadobiti centralnu ulogu u kapitalističkoj mašini, a oko njih će se organizovati iskazi čiji će cilj biti u tome da proizvedu vlast koja za predmet staranja više ne uzima smrt, nego život.