GEOPOLITIČKI IZAZOVI SRBIJE

Građanski protesti u Srbiji ulaze sada već u 8. mesec. Strategije vlasti i demonstranata su se menjale, ali glavni element građanskog protesta i dalje su blokade raskrsnica, a čime vlast nikako da se izbori. U početku je masovnost protesta rasla, ali se nakon 15. marta ona nalazi u opadanju, ali to još uvek ne znači da je opasnost od „obojene revolucije“ prošla – kako je to i sama vlast isticala. Očigledno je ovde reč o jednom strukturalnom problemu, budući da protesti traju izuzetno dugo i da im se kraj ne može još sagledati. To je razlog zašto je potrebno da se vratimo jedan korak unazad i da shvatimo kako je sve krenulo. Kada je SNS 2012. godine došao na vlast, očigledno da je ova stranka imala jasan politički cilj. Akcenat je bio postavljen na jačanje industrijskih kapaciteta i to prvenstvno intervencijom same države. Ne treba zaboraviti da SNS na vlast dolazi u jednom kriznom periodu: od 2008. godine se javlja SEK-a (Svetska ekonomska kriza), a koju prate opasnosti od poplava (2014), emigranstka kriza (2016-2017), kovid kriza (2019-2021), energetska kriza i Rat u Ukrajini (2021-2025). SNS preuzima vlast gotovo nakon bankrotstva demokratske vlasti, ali se postepeno ekonomska situacija stabilozovala u Srbiji, iako kažemo da je reč o jednom vrlo kriznom periodu svetske ekonomije. Elem, u čemu se ogledao uspeh SNS-a. Ono na čemu je vlast bazirala ekonomski rast bilo je: uvećanje proizvodnje i smanjenje nezaposlenosti. Da bi se to postiglo bilo je neophodno privući strane investicije, a što je zahtevalo mnogo veće učešće države u proizvodnom procesu (pre svega, subvencirajući proizvodnju), a zatim i investiranjem u infrastrukturu (autoputevi, bolnice, istraživački centri i sl.). Da bi se sproveo jedan takav ambiciozni projekat bilo je neophodno učvrstiti vlast, a što se postiglo autoritarnom medijskom politikom. Uticaj opozicije se neprestano slabio, kako kontrolom medijskog prostora, tako i usled sve brojnih podela unutar demokratskog bloka (DS i DSS-a), a što je u dobroj meri koristilo SNS-u, budući da je veliki broj kadrova naprosto promenio stranu i postao deo vlasti, bilo putem članstva u SNS-u, bilo kao deo široke koalicione delatnosti vladajuće stranke. Između ostalog, to je omogućilo SNS-u da dođe do profesionalnog kadra koji relativno dobro poznaje birokratske procedure EU, a što je bilo bitno za ekploataciju pristupnih fondova, odakle se najčešće finansiralo školstvo, zdravstvo, poljoprivreda i državna uprava. U početku je glavni problem vlasti bio veoma razvijen NVO sektor – odakle je dolazila i najznačajnija kritika – zbog čega je vlast u početku učestvovala u donacijama ovog sektora, ali je sve više težila izgradnji nekakvog „paralelnog“ NVO, zasnovanog na tradicionalnim i patriotskim vrednostima (zaštita porodičnih i nacionalnih vrednosti, stabilnosti države i sl.). U dogledno vreme to je uspelo da ubuzda kritičku oštricu opozicije, bilo da je ona dolazila od strane opozicionih partija, NVO sektora, ili alternativnog medijskog prostora (u početku, medijski uticaj N1, a kasnije i Nove S). Vlast se nije bavila nasleđenim državnim aparatom, ulaganja u školstvo su bila minimalna i uglavnom su se zasnivala na donacijama iz pristupnih evropskih fondova. U periodu nakon 2000. godine školstvo je često bilo potpomagano i materijalnim sredstvima stranih vlada (donacijama Nemačke, skandinavskih zemalja, čak i Kine), a ta praksa se nastavila i nakon dolaska SNS na vlast. Sve to se smatralo normalnim, budući da se Srbija nalazi u procesu pridruživanja EU, a što podrazumeva i jedan ravnopravan i partnerski odnos. Naravno, nije trebalo dugo vreme da se pokaže kako sve i nije baš tako bezazleno. Prvi nagoveštaj tako nečega bila je kovid kriza, kada se pokazalo da EU ne funkcioniše jedinstveno, a nedostatak vakcina je prioritet dao uglavnom razvijenim zemljama EU. Tada je postalo evidentno da već duži period EU deluje tako da u periodima krize razvijenim državama, poput Nemačke, Francuske i Španije zaleđe prave slabije razvijene država (poput Mađarske, Hrvatske i Slovenije), kao i pristupne članice (Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija i sl.). To se jasno moglo primetiti u doba migrantske krize, koja je prethodnila kovid krizi, ali se još uvek činila izolovanim slučajem. Možda bi sve ostalo na tome da se nakon kovid krize uticaj Kine u Evropi nije počeo naglo širiti, a paralelno sa tim se dešava još jedna velika energetska kriza (Rat u Ukrajini), koja je u mnogome podelila evropski politički prostor. Upravo tada se postavilo pitanje celovitosti evropskog političkog prostora, a kao odgovor na sve to usledila je neoficijalna obaveza uvođenja sankcija Ruskoj federaciji, sa čim je trebalo da se saglase ne samo članice EU, nego i zemlje u procesu pridruživanja. To je vlast u Srbiji stavilo u ozbiljan problem. Sa jedne strane, Srbija je koristila tradicionalno prijateljstvo sa Ruskom federacijom da bi dobila povoljni energetski aranžman (što je u mnogome omogućavalo povoljnije uslove za industrijsku proizvodnju), a sa druge strane, uticaj Kine je počeo rapidno da se širi, u početku u obliku povoljnih kreditnih zaduživanja (to je Srbiji omogućilo da raskine nepovoljne ugovore sa MMF-om), a potom i investicije u energetici (rudarstvo) i rad na infrastrukturi (brza železnica). Ne treba imati iluzije da je Kina zainteresovana za investiranje u Srbiju, budući da ona ima relativno povoljne trgovinske ugovore sa EU, a što Kini omogućava pristup evropskom tržištu po znatno povoljnijim uslovima (fleksibilnije ekološko zakonodavstvo, jeftina radna snaga i prirodni resursi). Ulaganje u infrastrukturu, a posebno u tranzit ljudi i robe, Srbiji danas daje ogromnu prednost, posebno što ona predstavlja jednu od značajnih stanica na putu od istočne ka zapadnoj Evropi. Eto odgovora na pitanje kako to da su se dogodili studentski protesti? Budući da ne postoje nekakva relevatna istraživanja o tome možemo samo da nagađamo: da li je zaista reč o „obojenoj revoluciji“? Da li zaista postoji interakcija između NVO sektora, alterantivnih medija (N1 i Nova S) i državnog aparata (školstvo i sudstvo) u rušenju Vučićeve vlasti? Mnogi danas u Srbiji veruju da je tako. Posebno oni, čije se mišljenje nalazi pod uticajem oficijalne medijske mašinerije – koja, možda jeste jaka, ali ne može da se meri sa udarima koji dolaze sa interneta i društvenih mreža, čiji uticaj, bez ozbira na intenzitet, ipak je ograničenog obima, budući da u njemu učestvuje srazmerno manja populacija (najčešće je reč o mladim generacijama). Dakle, koji su izazovi sadašnje vlasti u Srbiji? Jedan od mogućih pravaca jeste da se ništa ne preduzima, ili da se ne preduzima ništa radikalno, pod pretpostavkom da će ova „urbana gerila“ sama od sebe utihnuti, kao i dosadašnji protesti – što je malo verovatno, budući da nas čeka „vruća jesen“. To je situacija koja najviše odgovara vlasti, jer ne mora ništa da menja, osim što sopstvenim nečinjenjem iritira mnogobrojno stanovništva i računa da će se njegov gnev iskaliti na demonstrantima i predstavnicima opozicije, ali ne ranije nego na nekim narednim izborima. Druga mogućnost jeste skretanje udesno i potpuna reforma državnog aparata, uvođenje efikasnijih kontrolnih mehanizama od strane Narodne skupštine u pogledu na sudsku vlast i školstvo generalno, odnosno, prevashodno na rad i upravljanje univerzitetom. To može dovesti do brojnih problema, a jedna od radikalnijih mera koja bi mogla pogoditi Srbiju jeste uvođenje sakcija od strane EU, kao i zamrzavanje pristupnog članstva, a što bi u potpunosti dovelo do ekonomskog kraha Srbije i verovatno na duži rok i do promene vlasti, budući da bi izostale strane investicije kako iz EU, tako i iz Kine koja bi sada izgubila interes da ulaže u Srbiju. Naravno, postoji i taj scenario da se Srbija u potpunosti okrene Ruskoj federaciji, ali okruženje u Srbiji je takvo da bi je opet slomilo. Sa druge strane, radikalni scenario bi bio i taj da se vlast povuče i prepusti upravljanje državom opoziciji, što bi verovatno bila katastrofalna situacija po Srbiju, jer bi na duži rok dovela do istih posledica kao i izolacija zemlje. Poslovi sa Kinom bi se prekinuli, a Ruskaj federaciji bi se zavele sankcije. Privremeno, vlast bi koristila povoljnu trenutnu ekonomsku situaciju da privatizuje državna preduzeća, ili da nacionalnizuje rusku i kinesku imovinu i protom je preproda na Zapadu, ako uopšte nađe zainteresovane, pri čemu bi, naravno, drastično skočile cene energenata (Električne energije, gasa, industrijske proizbodnje, generalno). Treba imati u vidu da uticaj Ruske federacije i Kine ovde nije bezazlen, s ozbirom da je ipak reč o nekakvim velikim geopolitičkim silama, stoga, čini se da i ovo nije do kraja realan scenario. Možda bi Srbija i preživela reformu državne uprave, ali je zasigurno da demokratija ne bi, bez obzira koliko ona sada bila ograničena. U osnovu, politika koju sprovodi SNS ima smisla i može Srbiji da obezbedi napredak u budućnosti, jedini je problem u tome što se trenutna geopolitička situacija svim silama tome suprotstavlja (trenutni građanski protesti i „obojena revolucija“ su sastavni deo toga), a Srbiju stavlja pred neugodan izbor između dve krajnosti, a da svaka od njih po nju može biti bar jednako pogubna.