DEKONSTRUKCIJA I STRUKTURALNA LINGVISTIKA II

Budući da akustična slika nije 'materijalni zvuk', dakle, kako on kaže 'čista fizička stvar', već predstava koju mi dobijamo putem čula, dakle, nešto što predstvalja 'psihički otisak zvuka', zvuka koji se čuje i koji time omogućava da se ono izgovoreno prepozna, tj. razume. Stoga to nije veza imena sa predmetom koji ono imenuje, već je to veza glasa sa onim što se izgovara u trenutku govora. Istovremeno, to je veza sa dušom koja izgovoreno prima, i prepoznaje ga kao nešto već poznato, tj. spoznato – shvaćeno. Spoj označitelja (akustične slike) i označenoga (pojma) funcioniše preko glasa koji omogućava da se izgovoreno prepozna, tj. shvati. A to nas opet upućuje na jednu drugu razliku, ona je prema Deridi čak primarnija nego razlika označitelja i označenoga budući da nam otkiva metafizičke pretpostavke Sosirove teorije, a to je razlika između govora i jezika. Dok bi se govor – ’la parole’ – zapravo na francuskom to znači ’živa reč’ – odnosio na pojedinačnog subjekta, tj. izvršioca govorne radnje, jezik – ’la langue’ bi se odnosio na celinu/sistem značenja kojima i sam govorni subjekt pripada. U širem smislu jezik – ’le langage’ – što u francuskom jeziku istovremeno znači ’govor’ – obuhvata u sebi ’langue’ i ’parole’. Sosir je mislio da pravi problem lingvistike nije problem načina na koji pojedinačan subjekt, svaki put, iskazuje reči jezika (’la parole’), već sâm jezik (’la langue’) kao sistem, tj. struktura. Od načina na koji se svaki put upotrebljavaju reči u okviru jezika, zapravo zavisi i značenje koje će im govorni subjekt pridodati. I to je jedan od razloga zašto je Sosir zanemario govor (’la parole’) u odnosu na jezik (’la langue’) kao sistem. Međutim, bliže posmatrano, može se uočiti da on, kada govori o jeziku, nema na umu pisani jezik, već jezik kao sistem fonema (glasova), dakle govorni jezik, jezik koji funkcioniše isključivo u glasu. Ovo je bitna distinkcija, na kojoj će i Derida insistirati želeći da pokaže da razlika, između glasa i pisma, stoji u korenu ’potiskivanja pisma u odnosu na glas’. I to je upravo razlog zašto Sosir shvata pismo samo kao sedimentirajući element govora , dakle, kao nešto što se nikada ne može meriti sa živim glasom koji se za razliku od njega uvek razvija u nekim promenama, putem komunikacije. Pismo uvek ostaje samo zapisani trag, nikada u mogućnosti da uhvati sve promene, ono je tu zbog jezika/glasa, ono odslikava jezik/glas, ono je njegova ‘paslika’, jer “jezik se neprestano razvija, dok pismo teži da ostane nepromenjeno” . Pa ipak, na pojedinim mestima Sosir primećuje da se jezik ne razvija uvek nezavisno od pisma, i da je pismo ponekad u stanju da “preuzme glavu ulogu. Ali despotizam slova ide još dalje: zbog silnog nametanja govornim subjektima, ono čak utiče na jezik menjajući ga“ . Mada i tada, primat pisma on isključivo pripisuje previdima lingvista koji su, zavedeni njime, došli u iskušenje da mu daju prednost. Ako to sada imamo u vidu neće nam promaći da je Sosir, insistirajući na razlici pojma i akustične slike, zapravo insistirao na razlici označitelja i označenoga koja se pravi u odnosu na glas, a što je opet vodilo potiskivanju pisma/pisanja (’l’écriture’), budući da je u pismu/pisanju razlika između označitelja i označenoga izbrisana. Dakle, ako se ova razlika može napraviti samo u odnosu na glas, kao što je slučaj sa razlikom pojma i akustistične slike, što znači da ona nije prirodna nego se konstituiše u određenoj jezičkoj razlici, da li bi se onda još moglo govoriti o razlici označitelj/označeno? Tako bi se označeno pokazalo samo kao jedna vrsta povlašćenog označitelja, budući da je značenje moguće samo polazeći od prekida lanca u kretanju razlika, čije ulančavanje nije moguće zaustaviti drugačije osim da se već prethodno ne napravi razlika govora i pisma, tj. da se već na neki način lanac prekine. Upravo u tome je veza strukturalne lingvistike sa metafizikom prisustva, jer ona insistirajući na glasu, ne čini ništa drugo nego dozvoljava da se lanac prekine, tj. omogućava da se time obrazuje značenje i stvari počnu opažati na osnovu prisustva (gde opažati već znači biti prisutan), a što je prema Deridinim konstatacijama bila osnovna karakterisitka metafizike prisustva. Kao što vidimo, strukturalna lingvistika nas je ponovo vratila na pitanje metafizike prisustva, i stoga je neophodno na ovom mestu izloziti Deridino razumevanje toga problema. Ali, to bi nas opet uputilo ka Huserlu, sa kojim dekonstrukcija zvaničko i ulazi u filozofiju, a za čija razmatranja ovde nemamo mesta. Staga ćemo se za pomoć ponovo obratiti Sosiru i preko njega pokušati izložiti datu problematiku. A prema njemu, označitelj kao predstava jeste 'akustična slika', tj. iako materijalni deo, ipak u svojoj povezanosti nerazdvojna od glasa: „Akustična slika nije materijalni zvuk, čista fizička stvar, već psihički otisak zvuka, predstava koju o njoj dobijamo pomoću čula; ona je čulna i ako nam se desi da je nazovemo ’materijalnom’ to činimo u tom značenju i u opoziciji sa drugim elementom s kojim se spaja, konceptom, koji je uglavnom apstraktniji“ . Ne čini li nam se tako da je akustičnost glasa u stanju (a videćemo kasnije da ona to nikada nije u stanju) da održi vezu predstave sa onim što ona zaista predstavlja? Jer, samo u trenutku kada govorim, mogu biti siguran u izvesnost rečenog, u njegovu neumitnu prisutnost, ili bar prisutnost moga ’ja’ u tome ’jesam’. Veza između označitelja i označenog, mogućnost označitelja da predstavi označeno u formi ’trascedentalno označenog’, bila bi tada u svakom trenutku zagarantovana glasom. Stoga je, prema Deridi, upravo veza sa glasom omoćila metafizici prisustva da misli „određenje smisla bića kao paroùsie, ili kao oùsie, što ontološki i temporalno znači ’prisustvo’(Anwesenheit). Bivstvujuće u svom biću shvaćeno kao ’prisustvo’ kao Anwesenheit, što će reći da je shvaćeno s obzirom na izvestan određeni modus vremena, na ’sadašnjost’. (Gegenwart)“ Sa jedne strane, tako dolazimo do ’trascendentalnog označenog’ koje se kao pojam uzdiže iznad svih ostalih pojmova u vidu jednog vrhovnog (najvišeg) pojma, koji pod sobom obuhvata sve druge pojmove, dok se, sa druge strane, time mišljenje kao poimanje odvaja od jezika i njegove označiteljske osnove. Prema Deridi, filozofija je od svoga početka, početka koji se vezuje za Platonov pojam ‘Ideje’, preko Hegelove ’Nauke logike’ do Hajdegerovog ’osluškivanja bitka’ , bila ime za jedan pokušaj da se u pojmu kao ’transcedentalnom označenom’ skupe svi mogući označitelji i podvedu pod jedno vrhunsko prisustvo. Tako se otkiva prava problematika znaka. Pitanje znaka jeste pitanje o mogućnosti održanja pretpostavke ’žive sadašnjosti’ u odnosu na druga dva modaliteta vremena, prošlost i budućnost tj. uopšte na celokupnu problematiku vremena i vremenitosti. Tematika znaka se pokazuje tesno povezana sa tematikom vremena, a samo vreme se razumeva na osnovu prisustva. Razlog tome jeste blizina glasa u trenutku govora. Tu vezu u francuskom Derida pronalazu u blizini dva infinitiva (što je nemoguće prevesti u našem jeziku) vouloir dire (hteti reći, ali i izreći se, značiti, iskazati se), veza koja se u francuskom najčešće koristi u smislu značenja, šta to znači – ’qu' est-ce que ça veux dire ’, ali i u smislu htenja, htenja da se iskaže nešto – ’je veux dire’. Deridina interpretacija ’vouloir dire’ imenuje ambivalentnost, sa jedne strane blizinu glasa, sa druge htenja, gde se subjektivnost htenja u potpunosti uvlači u subjektivnost značenja, tako da se sama subjektivnost tek obrazuje na osnovu spoja ambivalentnosti, značenja i htenja. Međutim, vouloir dire obezbeđuje takođe još jednu instancu koja se na prvi pogled previđa, a to je doživljaj istovremenosti u ’reći’ kao ’čuti se’, a potom i ’razumeti se’ . To su gotovo sva značenja koja se mogu izvesti iz francuske reči ’s’entendre’, koja istovremeno znači čuti se, ali i razumeti. U toj reči nalazimo vezu sa glasom, gde ’reći’ već znači ’moći čuti se’, a potom i ’moći razumeti se’. Da bi se do kraja objasnila veza glasa i vremena, ponovo se moramo vratiti znaku koji je u tradiciji bio razumevan kao spoj dva elementa, jednog inteligibilnog i jednog senzibilnog. Deridi je stalo da pokaže da je suštinska odlika znaka ponovljanje. I upravo u mogućnosti znaka da se ponavlja je istovremeno data mogućnost dekonstrukcije metafizike prisustva, koja se opet gradila na specifičnoj vrsti znaka – glasa koji funcioniše kao označitelj prisustva. Polazeći od mogućnosti ponavljanja više nije moguće zamisliti opoziciju senzibilno/inteligibilno, koja se, u tradicionalnoj metafizici, bazirala na pojmu prisutnosti. Tako da je ’izvornu prisutnost’ bilo moguće misliti tek na osnovu jedne fiksne tačke, počev od koje se prisutnost svaki put već ponavlja u opažanju. I u tome se, zapravo, sastoji Deridina kritika Huserla u ’Znaku i fenomenu,’ koja ukazuje da je prisutnost izvedena iz mogućnosti ponovljanja. A kao što smo videli, mogućnost ponavljanja se prepoznaje i u problemu znaka. Počev od mogućnosti ponavljanja, više nije moguće zamisliti razliku senzibilno/inteligibilno, koja je bila osnovna u tradicionalnom načinu brisanja znaka, budući da ova razlika jeste povlastica kojom se jedna vrsta označitelja stavlja na račun drugih u nizu, i tako, na sporedna vrata, preko glasa, uvodi označeno, tj. razlika inteligibilno/senzibilno. Ali ništa manje, povlastica glasa je povlastica duše u odnosu na telo, prisutnosti koja je duši uvek bliža, uvek pristupačnija, osiguranija od bilo kakvih upada stranih prirodi glasa. „Tvrdnja o bitnoj, ’prirodnoj’ vezi glasa (phoné) i smisla, privilegiranje jednog poretka označitelja (koji tada postaje glavnim označenim svih drugih označitelja) oprečno drugim razinama sosirovskog raspravljanja, proističu izričito iz psihologije svesti i intuicije svesti“. Pa ipak, svest, odnosno duša jeste samo povlastica jednog određenog označitelja u odnosu na druge u nizu, povlastica živog glasa u odnosu na mrtvo pismo. Ali, glas takođe, da bi se uopšte čuo, isto tako zahteva mogućnost ponavljanja koja čini da se rečeno i razume. Sam glas tako funkcioniše kao znak/označitelj ponavljanja koje tek čini da se stvari čuju/razumeju (s’entendre)? U tome je Deridina kritika svih metafizičkih pokušaja, koji su se uvek završavali u povlašćivanju određe instance označavanja, što je takođe uradio i Lakan, imenujući ’transcendentalni označitelj’ – falus kod Lakana zauzima tu ulogu. Tumačenje vremena na osnovu ’prisustva’ () se tako pokazuje kao zaborav/brisanje mogućnosti ponavljanja, na osnovu kojega se tek konstituiše znak kao takav. Stoga je mogućnost ponavljanje uopšte uslov da se nešto pojavi u ’blizini živoga glasa’, blizani koja je uvek simulirana, izvedena iz ponavljanja, tj. iz mogućnosti glasa da se čuje/razume. To je takođe razlog zašto se na Zapadu prisustvo obrazovalo na osnovu predstavljanja (reprezentacije). Samo redukcijom ponavljanja na neke izvorne i prve datosti, bez obzira što one nikada nisu date kao takve – nego ih tek treba razviti, bio je zagarantovan privid prisustva. „Kad ne bi bilo ove neidentičnosti sa samom sobom takozvane izvorne prisutnosti, kako bi se moglo objasniti da mogućnost refleksije i reprezentacije pripada suštini svakog doživljaja“, i dalje: „u svim ovim usmjerenjima prisutnost sadašnjosti se promišlja polazeći od pregiba povratka, od kretanja ponavljanja, a ne obrnuto“ . Budući da je znak, u svojoj strukturi, određen mogućnošću ponavljanja – lanac fonema i prema Sosiru je moguć samo polazeći od njihove ponovljivosti u razlici spram drugih u sistemu – nemoguće je više govoriti o izvornosti, ili prisustvu. Tako se pokazuje da je ono što je obezbeđivalo privid prisustva i samo prisutno kao privid. Stoga ni ono na osnovu čega se mislilo vreme, samo možda nikad nije moglo biti mišljeno/prisutno . Jer ono, na osnovu čega se do sada razumevalo prisustvo, bilo je moguće samo zato što je bilo prikriveno iluzijom prisustva, koja je opet na svoj način krila ponavljanje. A upravo se prisutnost pokazuje kao nemoguća, budući da se ponavljane odvija samo pod prinudom ove nemogućnosti. Da je ikada išta bilo prisutno po sebi, ne bi bilo više ponavljanja. A budući da nikada ništa nije bilo prisutno po sebi, postoji samo ponavljanje te izvorne nemogućnosti. Jer prisutnost i ne može biti ništa drugo nego čisto ponavljanje u sebi, kao i Ničeovo večno vraćanje istog, ono upravo onemogućava da bilo koji elemenat bude prisutan po sebi, jer nedostatak trascendentalnog označenog uvek biva zameljujen nekim drugim elementom u kretanju označitelja. U tome se sastojala problematika znaka. U ovoj izvornoj mogućnosti ponavljanja, koja u sebi krije samu razliku, ili ono što Derida na francuskom pogrešno piše kao 'la différance’, razliku koja u okviru drugih razlika deluje kao neprestani rad odlaganja, pomeranja izvora ili prisustva, a da sama nikada nije prisutna po sebi, jer je uvek na neki način izbrisana. Prema njemu, otkriće razlike jeste otkriće pisma, koje u okviru nje deluje kao neprestani rad nadopunjavanja, odlaganja: „Ne-totalizacija se može odrediti i drugačije: ne više pod vidom pojma konačnosti kao dosuđivanja u deo empiričnosti, već u znaku pojma igre. Ako totalizacija tada više nema nikakvog smisla, nije to stoga što se beskraj polja ne može obuhvatiti jednim pogledom ili konačnim diskursom, već zato što priroda polja – naime, jezik, i to konačni jezik – isključuje totalizaciju: to je u stvari polje igre, tj. poigrište beskrajnih zamena u okrivu jednog konačnog skupa. Ovo polje omogućava te beskonačne zamene samo zato što je ono konačno, to jest zato što, umesto da bude polje neiscrpnog, kao u klasičnoj pretpostavci, umesto da bude preveliko, njemu nešto nedostaje, to jest središte koje remeti i utemeljuje igru izmenjivanja. Moglo bi se reći, koristeći se tom reči strogo i brišući iz nje u francuskom uvek skandalozno značenje, da je to kretanje igre, omogućeno nedostatkom i odsustvom središta i porekla, jeste kretanje suplementarnosti. Ne može se odrediti središte ni iscrpiti totalizacija zato što je znak, koji zamenjuje središte, koji ga nadomešta i u njegovom odsustvu zauzima njegovo mesto, kao znak pridodaje nešto od čega ima uvek više, ali to dodavanje je uvek neizvesno zato što zamenjuje, nadomešta nedostatak na strani označenog“ .