DEKONSTRUKCIJA I STRUKTURALNA LINGVISTIKA

Postoji izvesna veza između strukturalne lingvistike i dekonstrukcije, veza koju većina autora ne propušta da naglasi, i ta veza se najčešće nalazi u pojmu znaka. Međutim, interesantno je da u ovom slučaju polazna pretpostavka nije vodila međusobnim sličnostima, već naprotiv, razlikama. Tako je i Deridino osnovno polazište Sosir, ali Sosir samo iz razloga što je on u pojmu znaka povezao glas i predstavu (akustičnu sliku) – to je bila osnova pretpostavka tradicionalne metafizike, odnosno, prema Deridi metafizike prisustva – a što je istovremeno omogućilo Deridi da izvrši dekonstrukciju znaka. Da bismo to pokazali vratićemo se osnovnom pitanju koje glasi: zašto dekonstrukcija započinje problemom znaka? To nas pitanje vraća na Sosira, budući da “ako postoji jedna tema koja objedinjuje inače raznovrsno polje ’strukturalističke’ misli, onda je to načelo – koje je prvi istakao Sosir (Saussure) – da je jezik diferencijalna mreža značenja. Ne postoji po sebi očigledna ili jednostruka veza između ’označitelja’ i ’označenog’, između reči kao (izgovorenog ili napisanog) prenosioca i pojma na koji ona ukazuje. I jedno i drugo učestvuje u igri distinktivnih obeležja u kojoj su razlike zvuka i smisla jedini pokazatelj značenja. Tako se na najjednostavnijem fonetskom nivou razlikuju reči kos i nos, i nastajanje njihovog značenja postiže se zamenom njihovovih početnih suglasnika. Isto važi i za reči sat i sit i međusobnu zamenu njihovih početnih samoglasnika. Jezik je u ovom smislu dijalektičan, odnosno počiva na strukturalnoj ekonomiji razlika zahvaljujući kojoj relativno mali broj lingvističkih elemenata uspeva da pokrije širok spektar mogućih značenja” . Pokušaćemo podeliti Sosirovu teoriju na dva dela. Prvi deo se odnosi na prirodu znaka, dok se drugi deo tiče diferencijalnog karaktera jezika. O prvom delu Sosir kaže: „Zaista ceo sistem počiva na iracionalnom principu proizvoljnosti jezičkog znaka, koji kada bi bio primenjen bez restrikcija, doveo bi do velikih komplikacija.“ . Prema Soriru znak se sastoji iz dva elementa, označitelja i označenog. Oni su međusobno povezani, tako da se značenje obrazuje tek u njihovom jedinstvu. Međutim, veza označitelja i označenog nije prirodna veza, tj. iz same prirode znaka ne proizilazi vezanost nekog označitelja za neko označeno, već se ta veza pravi putem konvencije u jeziku, što on naziva arbitralnošću/proizvoljnošću jezičkog znaka. Primer za to su reči stranog jezika. Zašto se pojam drveta vezuje za reč ’drvo’ – kako se ona kaže/piše na srpskom, ili reč ’l’arbre’ – kako se inače kaže/piše na francuskom, teško je ustanoviti na osnovu prirodne vezanosti označitelja za označeno, iz čega se ta veza ne vidi ako se zanemari razlika koja proizlazi iz svakog posebnog jezika. Sa druge strane, upravo nam konvencija otkriva da je svaki jezik u osnovi strukturiran kao beskonačna diferenciranost, koja sama sebi uspostavlja određena pravila, ali pravila koja mogu važiti samo u okviru toga sistema. Svaki prirodni jezik teži da se razlikuje od drugih jezika, a sama težnja nije nešto što je zavisno od određenog idioma, već upravo ono što taj idiom konstituiše: „prepušten samom sebi, jezik zna samo za dijalekte od kojih ni jedan ne zahvata u neki drugi, a time je jezik osuđen na beskrajno komadanje“ To bi predstavljalo drugi deo Sosirove teorije, koja se pojavljuje na višem nivou nego arbitrarnost/proizvoljnost znaka, ukazujući da je autonomija jezika moguća samo zato što jezik teži diferencijaciji. Arbitralnost jezičkog znaka i difencijacija u jeziku su tako dva ključna dela Sosirovog sistema. Njih će Derida iskoristiti da bi ukazao na vezu strukturalne lingvistike i tradicionalne metafizike, tj. metafizike prisustva. Vidimo tako da je strukturalna lingvistika, iako sama počiva na metafizičkim pretpostavkama, bila inicijalni pokretač dekonstrukcije. Kakve su metafizičke pretpostavke na kojima se gradi Sosirova lingvistika, i u čemu je njena sličnost sa metafizikom prisustva? Metafizičke pretpostavke se mogu pronaći u problemu znaka. Problem znaka nam ukazuje na koji je način Sosir razumeo vezu označitelja i označenog, to je veza dva elementa na osnovu kojih se obrazuje značenje – vezu koja nije uopšte nova i koja potiče od Stoika. Pa ipak, Sosir nije u potpunosti preuzeo stoičko razumevanje problema, već ga je modifikovao tako da prema njemu „jezički znak ne povezuje predmet i ime; on povezuje jedan koncept i akustičnu sliku“. A to opet znači da „akustična slika nije materijalni zvuk, čista fizička stvar, već psihički otisak zvuka, predstava koju o njoj dobijamo pomoću čula; ona je čulna i ako nam se desi da je nazovemo ’materijalnom’ to činimo u tom značenju i u opoziciji sa drugim elementom s kojim se spaja, konceptom, koji je uglavnom apstraktniji“ Budući da akustična slika nije 'materijalni zvuk', dakle, kako on kaže 'čista fizička stvar', već predstava koju mi dobijamo putem čula, dakle, nešto što predstvalja 'psihički otisak zvuka', zvuka koji se čuje i koji time omogućava da se ono izgovoreno prepozna, tj. razume. Stoga to nije veza imena sa predmetom koji ono imenuje, već je to veza glasa sa onim što se izgovara u trenutku govora. Istovremeno, to je veza sa dušom koja izgovoreno prima, i prepoznaje ga kao nešto već poznato, tj. spoznato – shvaćeno. Spoj označitelja (akustične slike) i označenoga (pojma) funcioniše preko glasa koji omogućava da se izgovoreno prepozna, tj. shvati. A to nas opet upućuje na jednu drugu razliku, ona je prema Deridi čak primarnija nego razlika označitelja i označenoga budući da nam otkiva metafizičke pretpostavke Sosirove teorije, a to je razlika između govora i jezika. Dok bi se govor – ’la parole’ – zapravo na francuskom to znači ’živa reč’ – odnosio na pojedinačnog subjekta, tj. izvršioca govorne radnje, jezik – ’la langue’ bi se odnosio na celinu/sistem značenja kojima i sam govorni subjekt pripada. U širem smislu jezik – ’le langage’ – što u francuskom jeziku istovremeno znači ’govor’ – obuhvata u sebi ’langue’ i ’parole’. Sosir je mislio da pravi problem lingvistike nije problem načina na koji pojedinačan subjekt, svaki put, iskazuje reči jezika (’la parole’), već sâm jezik (’la langue’) kao sistem, tj. struktura. Od načina na koji se svaki put upotrebljavaju reči u okviru jezika, zapravo zavisi i značenje koje će im govorni subjekt pridodati. I to je jedan od razloga zašto je Sosir zanemario govor (’la parole’) u odnosu na jezik (’la langue’) kao sistem. Međutim, bliže posmatrano, može se uočiti da on, kada govori o jeziku, nema na umu pisani jezik, već jezik kao sistem fonema (glasova), dakle govorni jezik, jezik koji funkcioniše isključivo u glasu. Ovo je bitna distinkcija, na kojoj će i Derida insistirati želeći da pokaže da razlika, između glasa i pisma, stoji u korenu ’potiskivanja pisma u odnosu na glas’. I to je upravo razlog zašto Sosir shvata pismo samo kao sedimentirajući element govora , dakle, kao nešto što se nikada ne može meriti sa živim glasom koji se za razliku od njega uvek razvija u nekim promenama, putem komunikacije. Pismo uvek ostaje samo zapisani trag, nikada u mogućnosti da uhvati sve promene, ono je tu zbog jezika/glasa, ono odslikava jezik/glas, ono je njegova ‘paslika’, jer “jezik se neprestano razvija, dok pismo teži da ostane nepromenjeno” . Pa ipak, na pojedinim mestima Sosir primećuje da se jezik ne razvija uvek nezavisno od pisma, i da je pismo ponekad u stanju da “preuzme glavu ulogu. Ali despotizam slova ide još dalje: zbog silnog nametanja govornim subjektima, ono čak utiče na jezik menjajući ga“ . Mada i tada, primat pisma on isključivo pripisuje previdima lingvista koji su, zavedeni njime, došli u iskušenje da mu daju prednost. Ako to sada imamo u vidu neće nam promaći da je Sosir, insistirajući na razlici pojma i akustične slike, zapravo insistirao na razlici označitelja i označenoga koja se pravi u odnosu na glas, a što je opet vodilo potiskivanju pisma/pisanja (’l’écriture’), budući da je u pismu/pisanju razlika između označitelja i označenoga izbrisana. Dakle, ako se ova razlika može napraviti samo u odnosu na glas, kao što je slučaj sa razlikom pojma i akustistične slike, što znači da ona nije prirodna nego se konstituiše u određenoj jezičkoj razlici, da li bi se onda još moglo govoriti o razlici označitelj/označeno? Tako bi se označeno pokazalo samo kao jedna vrsta povlašćenog označitelja, budući da je značenje moguće samo polazeći od prekida lanca u kretanju razlika, čije ulančavanje nije moguće zaustaviti drugačije osim da se već prethodno ne napravi razlika govora i pisma, tj. da se već na neki način lanac prekine. Upravo u tome je veza strukturalne lingvistike sa metafizikom prisustva, jer ona insistirajući na glasu, ne čini ništa drugo nego dozvoljava da se lanac prekine, tj. omogućava da se time obrazuje značenje i stvari počnu opažati na osnovu prisustva (gde opažati već znači biti prisutan), a što je prema Deridinim konstatacijama bila osnovna karakterisitka metafizike prisustva. Kao što vidimo, strukturalna lingvistika nas je ponovo vratila na pitanje metafizike prisustva, i stoga je neophodno na ovom mestu izloziti Deridino razumevanje toga problema. Ali, to bi nas opet uputilo ka Huserlu, sa kojim dekonstrukcija zvaničko i ulazi u filozofiju, a za čija razmatranja ovde nemamo mesta. Staga ćemo se za pomoć ponovo obratiti Sosiru i preko njega pokušati izložiti datu problematiku. A prema njemu, označitelj kao predstava jeste 'akustična slika', tj. iako materijalni deo, ipak u svojoj povezanosti nerazdvojna od glasa: „Akustična slika nije materijalni zvuk, čista fizička stvar, već psihički otisak zvuka, predstava koju o njoj dobijamo pomoću čula; ona je čulna i ako nam se desi da je nazovemo ’materijalnom’ to činimo u tom značenju i u opoziciji sa drugim elementom s kojim se spaja, konceptom, koji je uglavnom apstraktniji“ Nastaviće se...