KRATKI KOMENTAR O NOVOM FILMU RAJKA GRLIĆA I

Novi film Rajka Grlića (Svemu dođe kraj) izvanredno je ostvarenje iz nekoliko razloga. Poznato je da se Rajko Grlić afirmisao kao reditelj koji se bavi suptilnim i intimnim ljudskim odnosima, ali u svemu tome uvek provejava i nekakva politička poruka. Zapravo, u njegovim filmovima politika se često suprotstavlja ljubavnim osećanjima i ona je ono što remeti ljubavni život glavnog junaka i vodi ga tragičnom kraju. Čini se da je u središtu Grlićevih filmova individualna sreća pojedinca koji najčešće iz ličnih razloga dolazi u sukom sa političkim strukturama, koje se veoma surovo obračunavaju sa njim. Obično se tu radi o običnim ljudima koji politiku koriste kao pokriće za ostvarenje vlastitih ambicija i ličnih interesa. Ne treba ni spominjati ovde filmske klasike poput: Samo jednom se ljubi (1981) i Za ljubav je potrebno troje (1985). Naravno, Grlić spada i u red onih filmskih autora koji se bave suptilnim ljudskim osećanjima, intimnim odnosima i ljubavnim razmiricama koji ne moraju nužno imati veze sa politikom, poput filmova: U raljama života (1984), Neka ostane među nama (2009). Ipak, ne može se reći da politika ima samo sekundarnu ulogu u Grlićevim filmovima, budući da je reč o cineasti kojem je stalo da pokaže da politika značajno utiče na živote običnih ljudi čak i kad oni odbijaju da se njome aktivno bave. Politika se u njegovim filmovima suptilno uvlači u živote glavnih junaka da bih ih iznutra, tj. na emotivnom planu, potpuno uništila. To je možda i najprepoznatljivija karakteristika Grlićeve kinematografije da naizgled obična ljubavna priča, koju je svako od nas u nekom trenutku života imao, može da dovede do pogubnih posledica (Karaula, 2006). Ipak, u odlučnim trenucima Grlić je spreman povući i radikalnije poteze, a tada u filmovima preovlađuje politička dimenzija. To se desilo sa filmovima: Čaruga (1991) i Ustav republike Hrvatske (1916). To je slučaj i sa novim Grlićevim filmom: Svemu dođe kraj (2024). Naziv filma je gotovo banalan i upućuje na običnu i svakodnevnu ljubavnu priču, a budući da Grlića prati glas da uglavnom pravi „ljubavne filmove“ čini se da se već unapred naslućuje šta gledalac od njega može očekivati. Međutim, na prvo gledanje postaje očigledno da se autor poigrao sa tim klasičnim stereotipom, budući da je naslov filma zapravo politička poruka, i to poruka koje gledalac postaje svestan tek na samom kraju filma. A kraj je zaista brutalan, i treba naglasiti, film takvog kalibra i zaslužuje takvu brutalnost. Ovaj zaključak ponekog može i da iznenadi budući da se od početka sve činilo kao nekakva stereotipna holivudska priča, u kojoj, korumpirani advokat (Živko Anočić) –na svečanosti kojoj prisustvuje „društveni krem“ Zagreba – vređa vrlo uticajnog tajkuna (Boris Isakovič) – u čijoj odbrani su on i kolega (Janko Popović Volarić) učestvovali duže od tri godine – i u lice mu saopštava šta zapravo misli o tom slučaju, optužujući ga za hladnokravno ubistvo dvoje nenaoružanih ljudi (kasnije će se ispostaviti da je reč o radnicima, čiju je firmu taj tajkun doveo do stečaja, pri čemu je ostao dužan zarade radnicima i to u milionskom iznosu). Centralni deo u filmu čini tajanstveni snimak kamere – na kojem su zabeležena ova ubistva – a koji se nalazi u posedu neposlušnog advokata i koji on poverava na čuvanje jednoj misterioznoj ženi (Jelena Đokić). Ispostaviće se da je reč o bogatoj udovica koju on poznaje od ranije i da je u mladosti sa njom imao intenzivnu ljubavnu vezu. Ona je takođe neko ko dotičnog tajkuna krivi za smrt svog oca, a tokom filma saznajemo da je imala i ljubavnu aferu sa njim. Dakle, reč je o jednoj veoma komplikovanoj ljubavnoj priči, a što potvrđuje jednu rečenicu sa početka ovog filma, da su u Hrvatskoj – a to generalno važi za sve zemlje u regionu – društvene elite u nekom obliku simbioze koji podseća na primarne porodične odnose, pri čemu se svi drže zajedno i to poput nekakvih saučenika u užasnom društvenom zločinu. A da je reč o zločinu izuzetnih razmera svedoče upravo obespravljeni radnici, koji su izmanipulisani, ucenjeni i zaplašeni u državi, čije su institucije – pre svega sudstvo i policija – korumpirane do srži, a što najviše pogoduje političkoj eliti na vlasti. Ipak, možda bi na ovom mestu bilo dobro vratiti se koji korak nazad. Tokom 1980-ih godina Krešo Golik je snimio jednu veoma interesantnu seriju pod nazivom Inspektor Vinko (1984). Serija je napravljena u osam epizoda i veoma je bila ilustrativna za svoje vreme. O čemu se radi u ovoj seriji? Ona govori o jednom naivnom mladom čoveku (Ivica Vidović), poreklom iz radničke klase, koji sticajem srećnih okolnosti dobija izuzetno unapređenje u službi: sa mesta portira biva imenovan na mesto inspektora za brigu o poreklu imovine. Značaj ove serije je u tome što ona prikazuje brojne zloupotrebe političkih i ekonomskih rukovodilaca bivšeg socijalističkog sistema, koji svoje direktorske pozicije koriste isključivo za ličnu korist: bilo da je reč o napretku u službi, bilo da se radi o sticanju materijalnog bogatstva. Stvar je u tome da tokom 1980-ih godina u bivšoj Jugoslaviji postaje vidljiva nekakva društvena elita, nastala uglavnom od rukovodećeg kadra u privredi i politici, a koja koristi svoje društvene povlastice kako bi stekla i materijalnu dobit: najčešće je tu reč o zloupotrebi bankarskog sektora (dobijanje izuzetno povoljnih kredita koji se koriste u svrhu statusne promocije: kupovine ili izgradnje luksuznih vila, vikendica na moru, skupocenih automobila, povlašćene dodele društvenih stanova i sl.). Ono što je bitno ovde naglasiti, a to je i glavna poenta ove serije, jeste da je reč o poslovima koji su provedeni na legalnim osnovama, pokriveni svom potrebnom dokumentacijom i računima tako da je nemoguće otkriti zloupotrebe, iako je reč o ozbiljnoj proneveri društvene imovine. Na taj način se izaziva veštačka nestašice robe (kao što je bila ona afera sa maslacem: jedan te isti maslac se preprodaje po nekoliko puta u inostranstvo, da bi se na kraju uvezao u zemlju po mnogo skupljoj ceni, budući da je sada u cenu uračunata i provizija svih onih koji su učetvovali u njegovom obrtu. To je zapravo bila i preteča nekakvog elektronskog poslovanja, budući da maslac faktički i nije napustio zemlju, već je samo „fiktivno“ prebacivan sa jednog ručuna na drugi u inostranstvu, da bi na veštački način podigao svoju cenu i podmirio provizije svih onih koji su se unapred ugradili u njegovu prodaju. Slična stvar je i sa povoljnim bankarskim kreditima koji se – na račun izuzetnog doprinosa preduzeću (a izuzetni doprinos podrazumeva i taj posao sa maslacem) – dodeljuju zaslužnim pojedincima, uglavnom je reč o rukovodećem kadru, koji taj novac koristi za lično bogaćenje: izgradnja luksuznih vila i vikendica na moru, kupovina skupocenih automobila, jahti i sl.). Naravno, ove poslove je nemoguće provesti bez temeljnih potresa u društvu, a kao posledica svega toga dolazi do ogromne inflacije koja najviše pogađa i najsiromašnije slojeve (seljačko stanovništvo, radničku i nižu srednju klasu). To povremeno dovodi do snažnih zahteva javnosti za procenom zloupotreba zakona o poreklu imovine, a na mesto inspektora za te poslove se angažuje lice koje ne poseduje nikakve društvene mehanizme da se sa tim zloupotrebama obračuna, nego isključivo služi u ideološke svrhe i kao paravan za još veće pronevere društvenog dobra. Onog trenutka kada toga postane svestan, a to će postati tek u trenutku kada i sam bude opštužen za zloupotrebu položaja (uzimanje mita) glavni junak serije će dati otkaz na svoju fukciju i otići će da živi sa porodicom u nekom provincijalnom mestu, a kao što se na kraju serije pomalo i ironično kaže „sretno do kraja svojih života“.