SLUČAJ BORE ĐORĐEVIĆA I RIBLJE ČORBE II

Šta će biti sa Jugoslavijom nakon Tita, bilo je uobičajeno novinarsko pitanje tih dana, na koje se ni izbliza nije nazirao odgovor. Osim toga, bili su nerešeni brojni ekonomski problemi: naftna kriza je otvorila pitanje ektremne prezaduženosti bivše Jugoslavije, dok je pad produktivnosti doveo do velike nezaposlenosti, naročito, mlade populacije. Ako se tome doda i nejednaki privredni razvoj, koji je bio veoma izražen na saveznom nivou i u odnosu na republike (republike na severu su bile u mnogo povoljnijem položaju nego one na jugu), i nacionalno pitanje (ovo poslednje je naročito pogađalo Srbe, s obzirom da su oni ostali podeljeni kako na pokrajinskom, tako i na republičkom nivou), onda je sasvim evidentno da je velika društvena kriza bila na pomolu. Tu svakako treba dodati i učestale neštašice namirnica, hrane i energenata (struje i goriva) početkom 1980-ih, a što je dodatno uticalo na blagostanje zemlje. Bilo je predloga da je ove ekonomke probleme mnogo lakše rešavati unutar samih republika – to je naročito odgovaralo razvijenim republikama na severu (Sloveniji i Hrvatskoj), ali ne i Srbiji, koja je u teritorijalnom i populacionom smislu bila i najveća, a koju su istovremeno mučili problemi u južnoj pokrajini (Kosovo i Metohija). Podela na republike i rascep Jugoslavije za Srbiju je značio da će deo njenog stanovništa ostati unutar drugih republika – Srbi su u Hrvatskoj bili značajna manjina, dok su u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori oni činili nešto manje od polovine populacije – zbog čega je srpsko rukovodstvo, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, tražilo nekakvo srednje rešenje, a ono je uključivalo rat i promenu avnojskih granica, čemu su se protivile ne samo pojedine republike nego i međunarodni faktor. Naravno, iz današnje perspektive sve nekako izgleda drugačije: dug pojedinih republika danas prevazilazi u mnogome celokupno zaduženje bivše Jugoslavije, dok se partokratska struktura vlasti nije u mnogome izmenila: danas imamo politički pluralizam, ali i dalje opstaje ista politička klika na vlasti, bilo da posmatramo Srbiju, ili čak zemlje u regionu (Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju). Osim toga, rat na prostorima bivše Jugoslavije je dodatno osiromašio stanovništvo i doveo do velikih socijalnih i klasnih razlika, a što je najviše pogodovalo novim bogatašima tzv. tajkunima, koji su iskoristili svoj politički i ekonomski položaj da bi se obogatili, pri čemu su se neki služili i ilegalnim sredstvima (krijumčarenje nafte i cigareta, ratno profiterstvo itd.) tokom krize 1990-ih, izolacije zemlje i uveđenja ekonomskih sankcija od strane međunarodne zajednice. Ta promena je vidljiva i na albumima Riblje Čorbe tokom 1990-ih godina. Budući da je politička ideologija sve više naginjala desnici – tri najjače političke stranke u Srbiji iz toga perioda su bile Socijalistička partija Srbije (SPS), Srpski pokret obnove (SPO) i Srpska radikalna stranaka (SRS) – i u muzičkom smislu je napravljen zaokret udesno, a Borini stihovi su u tome periodu bili i religiozno obojeni (Amin, Bože, Ostalo je ćutanje itd.). Kako objasniti taj Borin zaokret prema religiji? Kao i u pogledu ideologije tako i ovde je pre svega reč o nekakvom ambivalentnom odnosu prema Bogu. Već na albumu Istina (1985) Riblju čorbu je proslavio hit Pogledaj dom svoj, anđele. U pesmi se spominju „nesretni i bolesni“ kao i „čemer, smrt i jad“. Upečatljiv je stih „svima su stavili amove, sebi su sagradili hramove, što ukazuje da je reč o nekakvoj političkoj kliki – iako je stanje u bivšoj Jugoslaviji bilo daleko od idealnog, ipak je Borina slika u pesmi preterana. Osim toga, spominje se i nekakav mač i osveta anđela („podigni mač svoj anđele... budi anđeo osvete“) pored „krstaških ratova i preklanih vratova“ – što je dosta sumorna slika naročito kada se kaže da „slepi tumaraju u gomili, svima su kičmu polomili“ – tu se verovatno misli na političko slepilo i policijski teror komunističke vlasti, što nije bilo daleko od istine, ali opet je to vreme i mnogih sloboda, doba liberalizacije nakon Titove smrti, ali očigledno Bora ovde cilja na nekakve društvene tabue koji su i dalje ostali nedodirljivi, kao i pojedinci koji su koristili društvene poslastice (besplatni stanovi, put u inostranstvo i sl.) dok mnogi još uvek žive u socijalnoj bedi. Ali, ovde čak nije isključeno da pesmu treba posmatrati u širem kontekstu, a da se pesnik ovde obraća anđelu kao nekakvom božanskom izaslaniku na zemlji, čija je dužnost da donese pravdu ljudima – mada se pravda tiče zagrobnog života, dok je život na zemlji (bar prema hrišćanstvu) nužno patnja i bol, stoga ovde iznenađuje kome anđeo i šta treba da donese – nesumljivo je da se ovde aludira na socijalnu pravdu – što je pomalo protivurečno, očekivati od anđela da deli pravdu na zemlji, jer čemu onda služi spasenje i zagrobni život. To je razlog zašto je ponekad teško proceniti kada se Bora obraća stvarnom Bogu, a kada je to metafora za nekakvu političku kliku na vlasti. To ilustruju i sledeći stihovi: „Dobri Bog sve od gore gleda, ali dobri Bog ima posla svog, Bože pravde“. Svedočanstva kažu da je tokom 1990-ih Bora Đorđević bio naročito utučen, a što se može primeti i u pojedinačnim naslovima pesama (Noćas gubim meč, Rat je završen, Idi sad, Nešto je trulo u državi Danskoj, Deca cveća, Ostalo je ćutanje, Nojeva barka, Izgubljen slučaj itd.). Naslovi Albuma iz toga perioda takođe su praćeni ironičnim i apokaliptičnim prizvukom: Labudova pesma (1992), Zbogom, Srbijo (1993), Nojeva barka (1999). Iz ove perpektive može se reči da Riblja čorba nikako nije opravdala rat u bivšoj Jugoslaviji, a što se može videti i iz stihove jedne od najlepših pesama, nastale u samo predvečerje rata, a koja nosi naziv Rat je završen. Veličina ove pesme jeste u njenoj proročkoj viziji, a iz čega se jasno vidi da je Bora bio potpuno svestan činjenice da je rat nenadoknadivi gubitak i da se morao izbeći po svaku cenu. A stihovi glase: „rat je završen, svet je savršen, živi, mrtvi i ranjeni, svi zajedno sahranjeni.“ To je jedna veoma precizna dijagnoza rata koji još nije ni počeo, a čiji tragičan ishod je bio neminovan. Ovde možemo da se podsetimo na još jednu užasno potresnu pesmu, na nekom od sledećih albuma Riblje čorbe (Zbogom, Srbijo), čiji stihovi idu ovako: „Pobednik gleda sa Kalemegdana, a ja sam vojnik i topovska hrana“. Nesumljivo da sirovi rečnik i sklonost preterivanju iz pesme Pogledaj dom svoj, anđele, pronalaze svoju metu 1990-ih godina, kada zaista ljudi počinju da osećaju sve strahote rata, a beda i siromaštvo su sastavni deo toga pored neminovnosti smrti i stradanja, zbog čega se čini da poezija Riblje čorbe počinje da odgovara stvarnosti koju opisuje. U tom periodu dolaze i čarke iz regiona, prozivanja Jure Stublića zbog pesme Ej moj druže, beogradski, kao i odlazak na front i redovna Borina čitanja poezije – ova je sve više ličila na pesme iz vojske koje su mnogi pisali, ali je samo Bora imao hrabrosti da ih javno prezentuje. Sve to je bilo dovoljno da Riblja čorba na sebe navuče reputaciju velikosrbijanskog benda, naročito posle pesme Ej moj druže, zagrebački. Ta pesma obiluje preterivanjima kojima je naročito Borina poezija bila sklona, budući da je Bora uvek voleo da dirne u živu ranu i da probudi onaj iskonski strah kojim se hranio hrvatski nacionalizama 1990-ih: „e, moj druže zagrebački, eto nas kod vas u pljački, mi ćemo vas opljačkati, a vi ćete svi plakati.“ Ali, kao uvek kada je u pitanju Borina poezija, ona uvek gađa u širokom luku tako da na kraju nikad ne promaši metu, a da je to tako pokazuju i sledeći stihovi: „e moj druže zagrebački, propevaćeš ti nemački.“ Ovaj stih tek danas dobija smisao kada smo svedoci da mnogi mladi Hrvati odlaze bespovratno u Nemačku, naravno, odlaze i Srbi, što samo govori o tome „šta je nama naša domovina dala.“ S druge strane, Bora Đorđević je bio izuzetno kontroverzna ličnost, a to se najviše ogledalo u njegovom prihvatanju četničke ideologije. I tu je Bora opet bio na strani gubitnika, smatrajući da su četnici izgubili rat od mnogo jačeg protivnika (komunista i saveznika) iako nisu neminovno bili na strani neprijatelja (fašista). Taj negativan odnos saveznika prema Srbima, jeste nešto što se ponavlja kroz istoriju, a naročito će biti izraženo nakon 2000-ih godina, pojavom globalističke ideologiji kojoj će se Riblja čorba opet suprotstaviti na svoj način. Pristajanje na stranu poraženih, oduvek je bio manir Bore Đorđevića, a u neku ruku to se poklopilo i sa dešavanjima u Srbiji 1990-ih, koju su pratile brojne nedaće: izolacija zemlje, ekonomske sankcije i NATO bombardovanje. Kada danas posmatramo slične stvari u drugim državama, koje se navodno proglašavaju neprijateljima demokratskog sveta, shvatamo da nije krivica uvek bila na našoj strani i da su i strani interesi u dobroj meni umešali svoje prste (ne treba ponavljati da je Srbija jedina država u bivšoj Jugoslaviji koja nije opstala u avnojskim granicima). Bora je toga bio svestan i po vlastitoj intuiciji je sledio sudbinu svog naroda, i to je razlog zbog koga je on bio i izuzetno tragična figura. Poslednje poglavlje Riblje čorbe, jugoslovenskog i srpskog hard rok benda, je obeležilo ono po čemu će ova grupa i ostati najviše upamćena, a to su ljubavne pesme. Kao da se i Bora Đorđević konačno smirio i kao da je postao svestan činjenice da su ga stigle godine, a da je sve ratove koje je vodio na kraju izgubio. Kako glase neki njegovi stihovi: „Čujem iza leđa podsmešljivi kikot, nekad bih ubio, a nekad mi se plače, ja jedino umem da budem Don Kihot i da dalje jurim svoje vetrenjače“ (Sutra me probudi, Ujed za dušu, 1986) Naravno, kao i uvek ove ljubavne pesme su prožete jednom gorkom i ogoljenom predstavom ljubavi, kao i jednim pesimističnim pogledom na svet koji je uvek davao posebnu čar Borinoj poeziji. Na taj način je zaključena jedna era u razvoju domaće rok muzike, a sa Borinom smrti je i definitivno bend Riblja čorba otišao u istoriju. Mnogi će reći da je možda bilo i krajnje vreme da se sa tom agonijom prekine. Već na poslednjim albumima osećao se zamor materijala, a inovativnost Riblje čorbe odavno je prestala da igra nekakvu značajniju ulogu u rok muzici. U međuvremenu i popularnost rok muzike je drastično opala, u muzičkom smislu radije dolazi do nekakve fuzije žanrova, nego što se i dalje insistira na tvrdom i ogoljenom gitarskom zvuku. Nema više ni velikih rok zvezda, a nekašnje zvezde, poput Stonsa, čini se da sijaju sve jačim sjajem. Nekada je rok muzika slavila divlji i neobuzdani način života, a danas se zdrav način života i politička korektnost veličaju na svakom koraku. Rokeri su postali uljudni, trezveni i odgovorni ljudi, ali je njihov uticaj na mlade generacije danas sve slabiji. Osim toga, reizdanja starih hitova velikih rok bendova, poput Dorsa, Pink Flojda, Led Cepelina itd, i dalje prodaju milionske tiraže, a što uopšte ne deluje podsticajno na mlade talente savremene popularne muzike. Osim toga, tu su i brojni rialiti TV-formati koji kombinuju razne atrakcije, gotovo ko nekakva vrsta TV-cirkusa, gde je svako dobrodošao ukoliku ima bilo kakav talenat, a jedini kriterijum koji treba zadovoljiti jeste zabava publike, koja glasanjem putem mobilnih telefona odlučuje o prolasku nekog kandidata. Od kandidata se pre svega očekuje da budu politički korektni i da svoju predstavu prilagode ukusu publike i žirija, a što dovodi i do nekog oblika svojevrsne samocenzure. Verujem da je danas nemoguće zamisliti fenomen Riblje čorbe, budući da je reč o jednom potrošenom muzičkom projektu. Ali, danas bi bilo nemoguće zamisliti ni pojavu mnogo većih svetskiih rok bendova, budući da je vreme rokenrola prošlo. Ipak, teško je reći da je interesovanje za popularnu muziku prestalo. Dolaze novi žanrovi, ili fuzije žanrova, koji unutar sebe postaju samoreferentni, a to nije uvek bio slučaj u prošlosti. Modelima konkurišu novi modeli, koji iznova rađaju nove modele, a svaki model teži da bude razmenljiv za novac i to u bilo kom smislu te reči. To nije uvek bio slučaj sa Ribljom čorbom. Zbog toga je značaj Riblje čorbe i dalje velik. Možda nam iskustvo slušanja Riblje čorbe pomogne da se na trenutak suprotstavimo dominaciji i parodiji modela. Snaga Riblje čorbe i jeste u tome, što nam ona otvara jedan prostor iskustva u kom možemo da se krećemo i menjamo sebe i druge, a što jeste pravi cilj velike umetnosti. To niti je bezazleno, niti je zanemarljivo i neophodno je kao neki putokaz, naročito danas, kada se čini da su svi putevi ka nekakvom novom muzičkom izrazu zakrčeni, ili su ispunjeni brojnim i trivijalnim šablonima koji više nikome ništa ne znače. Za sve nas danas to predstavlja ozbiljan izazov, a da li ćemo biti spremni da odgovorimo na njega ostaje da se vidi. Budućnost nam je i dalje nepoznanica, bez obzira što bi neki želeli da je učine prozirnom poput paprati. I to je ono što nam daje nadu da ima prostora za borbu, iako pobede još uvek nema na vidiku.KRAJ