SLUČAJ BORE ĐORĐEVIĆA I RIBLJE ČORBE I

Šta danas još reći o Ribljoj čorbi? Nesumljivo da je reč o hard rok bendu koji je na kraju u potpunosti postao odraz svoga frontmena, Bore Đorđevića. Njegov nedavni odlazak i jeste povod da se o ovom bendu kaže još po koja reč. Nesumljivo da je Bora bio kontroverzna ličnost jugoslovenske i srpske rok scene. Riblja čorba nastaje u eri postpanka, a što u muzičkom smislu jeste doba novog talasa hevi metala u Engleskoj. Ali, čini se da Riblja čorba i nije baš pratila moderne muzičke trendove. Jedan od razloga je i taj što je muzička industrija u bivšoj Jugoslaviji bila dovoljno razvijena da bi sledila vlastite tokove. Kada je reč o velikim jugoslovenskim rok bendovima, uvek je bila izražena nekakva potajna konkurencija između dva velika benda: Indeksa i Korni grupe, Bjelog Dugmeta i Smaka. Slična opozicija je postojala i na srpskoj muzičkoj sceni između Riblje čorbe i Bajage i instruktora. Ali, nesumljivo je da Riblja čorba spada u vrstu mlađih jugoslovenskih rok bendova, nastale u doba postpanka i istovremeno veoma popularne u eri novog talasa. Ipak, nemoguće je razumeti fenomen Riblje čorbe i Bore Đorđevića ukoliko se ne uzme u obzir celokupna muzička scena u bivšoj Jugoslaviji. Stariji bendovi poput Indeksa, Korni i Ju grupe, Tajma, koji su obeležili kasne 1960-e i rana 1970-e, ali i mlađi bendovi koji su bili karakteristični za kasne 1970-e i rane 1980-e, poput Bjelog dugmeta, Smaka, Divljih jagoda, Atomskog skloništa, Vatrenog poljupca i dr, nastajali su u eri dominacije hard roka i to sa jasnim pogledima na svet i probleme koji su odatle proizilazili: reč je o temama hipi generacije, pitanjima mira u svetu i slobodne ljubavi mladih, ali ekološkim i međugeneracijskim problemima, a sve je to pratila nekakva apologija divljeg i neobuzdanog rok života. U tom jedinstvenom muzičkom smislu se posebno izdvojila grupa Smak i to sa svojim frontmenom Radomirom Mihajlovićem Točkom. Reč je o bendu koji je imao specifičan hard rok zvuk i to sa obimnim primesama bluza (kako u muzičkom tako i u tekstualnom smislu) tako karakterističnim za ovo naše jugoslovensko podneblje. Osim toga, bendovi poput Smaka, kao što su bili Divlje jagode i Atomsko sklonište, su prekidale sa praksom podilaženja publici (što je bila glavna odlika velikih jugoslovenskih rok bendova: Indeksa, Korni grupe i Bjelog dugmeta) i karakterisao ih je uglavnom tvrd gitarski zvuk i teški društveno-angažovani problemi, uz obaveznu apologiju divljeg i neobuzdanog rokerskog života. Ali za razliku od mlađih hard rok bendova popularnih u eri postpanka, Buldožera i Riblje čorbe npr, ovi – uslovno rečeno – stariji rok bendovi (vremenski je ovo veoma teško odrediti jer je reč o nekoliko godina razlike, kad je o Buldožeru reč za njega se teško može reći da spada u mlađe bendove, ali ovde se misli u čisto muzičkom smislu i izvesnom uticaju koji je na njih izvršio pank, za razliku od ovih drugih, koji još uvek sviraju u klasičnom hard rok stilu) još uvek neguju nekakav jedinstveni pogled na svet i dele probleme koji odatle proizilaze. Pank, iako nije bio dugog veka ni u samoj Engleskoj, izvšio je ogroman uticaj na ideologiju mladih da se u jednom trenutku globolna slika pocepala sama od sebe, a ono što je od nje ostalo jeste razočarani i usamljeni pojedinac koji više ni u koga nije imao poverenja. Pank je pokidao onu koprenu koja je hard rok bendovima iz hipi perioda davala jedinstven pogled na svet, a samim tim i neki društveni i politički angažman koji je odatle sledio. Postpank je era rasipanja tog jedinstvenog pogleda u mnoštvu praksi koje se angažuju oko manjinskih pitanja: rodnih, rasnih, seksualnih, ekoloških i dr. Tada se javlja i jedna vrsta političke korektnosti protiv koje ovi mlađi hard rok bendovi počinju da se bune: bilo da je provociraju, bilo da i deklerativno protestuju protiv nje. U početku to je bilo glavno obeležje Buldožera, ali će vremenom to početi da karakteriše i Riblju čorbu. Ponekad se čini da je o istoriji Riblje čorbe sve već napisano. Rani i nekontrolisani uspon Riblje čorbe krajem 1970-ih je pratio isto tako nagli sunovrat i gotovo raspad benda tokom 1980-ih i to dok je Riblja čorba bila na vrhuncu popularnosti, da bi se sredinom 1980-ih stanje stabilizovalo, a bend je dobio oblik koji je i do današnjeg dana ostao prepoznatljiv po svom karakterističkom muzičkom izrazu. U tom trenutku mnogi su kritikovali bend iz raznih razloga: nekima je smetao novi imidž Riblje čorbe, čvršći zvuk koji je bio bliži – u to vreme veoma popularnom – hevi metalu nego hard roku, na koji su navikli – naročito stariji fanovi benda – drugi su kritikovali trivijalnost Borine političke kritike, dok su treći osporavali kvalitet muzike u odnosu na Čorbine početke itd. Ali, jedno je nesumljivo, a to je da je Riblja čorba ostavila neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj rok muzici. Upravo to je potrebno shvatiti i objasniti na stranama koje slede. Elem, ovde kažemo shvatiti, ali i objasniti, pošto se čini da to nije samo po sebi razumljivo. Bilo je mnogo bendova koji su imali boljeg vokala, koji su svirali žešći rok od Riblje čorbe, čiji su tekstovi bili društveno angažovaniji od Borinih, ali ni jedan bend nije uspeo ono što je pošlo za rukom Ribljoj čorbi, a to je da svoj rok izraz veže za određene društvene okolnosti i da u jednom trenutku počinje da izražava specifičan „duh vremena“ tog doba. Zbog toga Riblja čorba nije samo jedna hard rok grupa u istoriji jugoslovenske i srpske popularne muzike, nego je ona istovremeno i simptom tog vremena, simptom koji nam dozvoljava da u njenom muzičkom izrazu sagledamo jedno doba, a ovde je prvenstveno reč o 80-im godinama dvadesetog veka i to kao nekakvom uvodu u raspad Jugoslavije, kao i najavi onoga što je usledilo na ovim prostorima nakon toga: građanski rat i tranzicija. Istovremeno, to je raspad jednog bipolarnog sveta, okupljenog oko zajedničkog straha od nekog budućeg nuklearnog uništenja planete, do novog ujedinjena sveta na jednim prepoznatljivim globalističkim osnovama, u čijem središtu se nalaze interesi krupnog kapitala i informatičkih tehnologija, tzv. neoliberalnog kapitalizma. Elem, o kakvom simptomu vremena je ovde reč? Nije slučajno što Riblja čorba nastaje u eri postpanka. Ova era je karakteristična po jednom totalnom nepoverenju u kulturne i društvene institucije nekog političkog sistema, a pre svega, postaje izraz nepoverenja i krize države. To je ono što se danas u teoriji naziva krizom legitimacije ili naprosto depolitizacijom. Savez panka i anarhizma nije imao drugi smisao nego da nas uvede u stanje depolitizacije. Ovo stanje znači odsustvo bilo kakvih legitimizujućih osnova politike – a pre svega znači nepoverenje prema državi. I to nije bio slučaj samo sa bivšom Jugoslavijom, nego je reč o stanju koje je pogodilo ceo svet, a najava toga je bila plastično iskazana sa pojavom Iranske kontrarevolucije (1979). O tome je bilo više reči u našim tekstovima o filmu, tako da ovde nećemo posebno širiti temu, ali je bitno da se tamo desilo po prvi put da su u osnivanju jedne krajnje teokratske vlasti učestvovali predstavnici, kako sa strane, desnice tako još više i sa strane levice. Ovde se pokazalo da ideologije počinju da igraju sekundarnu ulogu u političkom životu, ali da je nepoverenje u državu potpuno, budući da svi strepe od nekakvog birokratizovanog aparata koji štiti lične interese određenih pojedinaca i društvenih grupa. To dovodi do potpune krize društvenog života, a zbog čega pojedinac neminovno biva odsečen od društvenih institucija, prema kojima se kritički odnosi i koje pokušava da promeni, u svakom smislu. Tu naravno, naročito u SAD i Velikoj Britaniji, tokom 1980-ih na scenu stupa neoliberalizam, kao ideološka potka koja se kritički odnosi prema državi, koja ukida državne monopole, ali istovremeno sprovodi princip konkrurencije (načelo deregulacije) unutar same države, a zbog čega postaju sve popularnija javno-privatna partnerstva i privatizacije unutar javnog sektora (države), a što dovodi do pretvaranja radničke klase u sitne preduzetnike. Ovde je reč o dugoročnim društvenim procesima, a kao prateća pojava svega toga javlja se izolovani i nemoćni pojedinac, koji ništa stvarno ne može da promeni u društvu, ali ne prestaje da ukazuje na svoj bedan i bespomoćan položaj. Glasnogovornik upravo ovakvog pojedinca, razočaranog i skeptičnog u pogledu na državu, jednim delom postaje popularna kultura, a između ostalog i rok muzika, na čelu sa vodećim bendovima toga vremena, a gde nesumljivo spada i Riblja čorba. Zapravo, Riblja čorba i nastaje kao izraz bespomoćnosti i usamljenosti pojedinca (ovde bi se moglo dodati muškarca, i u zagradi staviti belog, ali boja kože ovde ništa ne bi značila, budući da je u bivšoj Jugoslaviji bilo jako malo predstavnika afroameričke ili azijske populacije), a tekstovi, u kojima se opisuje njegova bespomoćnost i užas življenja, obično su nastali pod uticajem dnevnopolitičkih događaja i prosečne svakodnevice, o čemu neprestano svedoči dnevna štampa (isetci iz novinski članaka), urbana sredina i kafanska atmosfera. Riblja čorba u tom smislu nije uopšte usamljen bend, u početku novog talasa Električni orgazam je slao slične poruke, pri čemu je u njihovim tekstovima postojala doza estetizacije ovog bespomoćnog položaja pojedinca, što je u mnogome opasnije od banalizovane poruke Borinih tekstova, a sličan manir kasnije će biti prisutan u radu EKV-a, po mnogo čemu, takođe još jedne kultne rok grupe na prostorima bivše Jugoslavije. Istina, ova estetizacija će u tekstovama EKV-a često naginjati i nekakvoj politizaciji, a dominantnu ulogu, naročito na ranim albumima, imaće neartikulisani krici vokala i frontmena grupe, Milana Mladenovića. U svakom slučaju EKV će, kao i nešto ranije Električni orgazam, kako u muzikom, tako još više u tektualnom smislu, stvarati jednu vrstu nelagodnosti kod svojih slušalaca, a ta nelagodnost će često biti povezana kako sa egzistencijalnim problemima i strahovima koji prate bespomoćnu individiua tako i sa banalizovanim i ogoljenim sadržajem Borinih tekstova. Može se reći da je Riblja čorba u tekstulanom smislu činila istu stvar kao EKV u muzičkom smislu, i pre njih Električni orgazam (naročito, se ovde misli na Električni orgazam u eri novog talasa, budući da se njegov zvuk kasnije nešto promenio, pri čemu se ona egzistencijalna i eksperimentalna nit njihovih „ranih radova“ pomalo izgubila i to na uštbr klasičnog rok zvuka), budući da je individualnu agoniju EKV pratio i na muzičkom planu, dok kod Riblje čorbe to uvek nije bio slučaj – u tom pogledu Riblja čorba se još uvek služila klasičnim hard rok motivima. Ipak, postoji bitna promena Riblje čorbe u muzičkom smislu nakom albuma Istina. Pre svega, ovde je reč o jednom disciplinovanom pristupu solo deonicama i rifu, koje su postale umerenije, upečatljivije i kraće. Ne samo da se dobilo na čvršćem zvuku, nego se isto tako radilo na brzini solo deonica, koje su postajale disciplinovanije i kraće, ali i mnogo brže – što svedoči o nekakvom uticaju panka i hevi metala na muziku Riblje čorbe, nakon sredine 1980-ih godina. Na ovom mestu treba nešto reći i o ideološkom uticaju Riblje čorbe. Potrebno je shvatiti da Riblja čorba prihvata dominantnu ideološku matricu da bi se kritički odnosila prema njoj. To samo svedoči o tome da je ideološka podloga uvek bila u drugom planu kada je reč o ovom bendu. U početku, kritika ideologije se odnosi na kritiku jednog birokratizovanog socijalističkog sistema, sa svim onim uobičajenim, banalizovanim i ogoljenim rečnikom karakterističnim za žurnalistiku i kafanu, a koju je Bora tako volšebno uveo u svoju poeziju. Ali, postoji tu još jedan problem od izuzetnog društvenog značaja. Zapravo, reč je o jednom posebnom događaju s početka 1980-ih: o Titovoj smrti. Ova smrt je imala posebnu težinu jer je bilo potrebno doneti odluku o novom putu Jugoslavije. Istini za volju, i pre Titove smrti državom je upravljao jedan autoritarni partijski kadar koji je, s vremena na vreme, bio kritikovan, kako u popularnoj kulturi (filmu i muzici), tako i u štampi, teatru (ekipa okupljena oko časopisa Praksis, oko NIN-a i Bitef-a itd.). Međutim, dok je Tito još bio živ postojala je i neka vrsta poslednjeg političkog autoriteta, nekakve vrhovne instance u koju se nije smelo dirati. Nakon Titove smrti, kao da je i neki Bog umro, sve je postajalo pomalo dozvoljeno i sve je samo bilo pitanje „mere i granice“. Osim toga, političkoj eliti se žurilo da zauzme Titovo mesto, iako se dobro znalo da njegovu veličinu niko nije mogao da ponovi. Tito je svoju veličinu izgradio u Drugom svetskom ratu. Da li nam je sada potreban novi rat? I to u ime čega – koje ideologije? To su bila neka od pitanja koja su mučila, ne samo ovdašnju političku elitu, nego i obične ljude. NASTAVIĆE SE...