POLITIČKI SISTEM I KULT LIČNOSTI I DEO

Mnogo toga je napisano o vezi između kulta ličnosti i nekog političkog poretka. Prošlo je mnogo vremena od Hruščovljevog istupanja (1956) i priznanja kulta ličnosti u ime Staljina, nakon čega su mnogi politički sistemi, u bližoj ili daljoj prošlosti, dobili naziv sličan staljinizmu: degolizam, titoizam, tačerizam, cezarizam i sl. Naročito ovde pogađa sličnost između degolizma i titoizma, sličnost u jednom istorijskom smislu između Francuza i Srba. Sećam se da je svojevremeno jedan francuski teoretičar pisao o toj naročitoj vezi koju Fransuzi gaje prema kultu ličnosti. I ne treba ići daleko u prošlost da bi se ova veza pokazala. Dovoljno je baciti pogled na period od Francuske revolucije naovamo. Francuska revolucija je izrodila dosta harizatičnih ličnosti, ali jedna od njih se posebno isticala, i o njoj je doista i mnogo toga napisano, naročito je podvučen taj moralni karakter kojim je bila obojena njegova vladavina, a koja je dovela do tzv. revolucionarnog terora: naravno, reč je o nadaleko čuvenom Robespjeru. Kada su kontrarevolucionari, poput Berka, ismevali domete Francuske revolucije, oni su često potencirali formalni karakter revolucije, oličen prvenstveno u domanantnoj ulozi ljudskih prava, često zaboravljajući i ovaj drugi momenat, zapravo, kult ličnosti, koji je često zanemarivan čak i kod liberalni nastrojenih teoretičara, a što bi po nekoj logici bilo sasvim normalna stvar, jer u trenutku kada se menjaju institucije starog poretka – a reč je obično o nestabilnom i nesigurnom vremenu – obično do izražaja dolaze harizmatske ličnosti – a što je odmah i nagoveštaj kulta ličnosti. U klasičnom smislu harizmatski oblik vladavine je već opisan kod Vebera, i tu se nema šta dodati. O uticaju kulta ličnosti na totalitarne političke sisteme i to iz jedne psihoanaličke perspektive već je bilo govora kod Froma. Međutim, naša namera je ovde da pokušamo putem jedne istorijske paralele između Francusa i Srba, pronaći i vlastito teorijsko uporište, nezavisno od ove dvojice autora. O čemu se ovde zapravo radi. Govorili smo već o vezi između Francuske revolucije i Robespjerovog uticaja (kulta ličnosti). Treba napomenuti da pod kultom ličnosti mi ovde podrazumevamo jedan autoritarni oblik vladavine, bez obzira na vremenska ograničenja i njegove stvarne političke domete. Radi se o tome da je francuska istorija, od revolucije naovamo, obeležena nekakvim periodima političke nestabilnosti i stabilizacije, a što se u nekoliko poklapa i sa pojavom, tj. odsustvom, upravo ovog kulta. Revolucija je dovela do nestabilnosi i istovremeno izrodila kult ličnosti (u obliku Robespjera). Potom, takođe sledi jedan period političke nestabilnosti koji kulminira pojavom Napoleona I (1804 – 1814). Nakon Napoleona I sledi doba druge republike, a koje se završava političkim prevratom Napoleona III Bonaparte (1852 – 1870). Doba treće republike se završava pojavom novog kulta ličnosti: De Gola. Nakon degolizma opet sledi period odsustva kulta ličnosti, a što je opet povezano sa Francuskom nakon 1970-ih i novim oblikom političke stabilnosti unutar EU, a što kulminira 1990-ih, sa ujedinjenjem Nemačke i padom Berlinskog zida. Kod Srba situacija deluje mnogo složenija, budući da su periodi odsustva kulta ličnosti mnogo ređi nego što je to bio slučaj u Francuza. Nije potrebno ići toliko daleko u istorijskom kontekstu, kao kod Francuza, da bi se pokazao uticaj kulta ličnosti, koji kod Srba gotovo da nikada nije ni prestajao: period borbe za nezavisnost je već bio obeležen sukobom dva različita kulta ličnosti (Karađorđe kao vođa Prvog i Miloš Obrenović kao vođa Drugog srpskog ustanka), od kojih su kasnije nastale i dve vodeće kraljevske dinastije (poznate po veoma autoritarnom načinu vladanja). Srbi se često hvale demokratskim kapacitetima ranih ustava, poput Sretenskog (1835), ali se često zaboravlja da ti ustavi nikada nisu stvarno zaživeli u političkom životu i da se oblik autoritarnog upravljanja, najčešće putem kraljevskih dekreta, nastavio sve do Drugog svetskog rata. Ali nije potrebno da idemo toliko daleko u prošlost, tako i ceo dvadeseti vek u političkom smislu može se reći da je u Srba obeležen kultom ličnosti: počev od dominantne uloge Aleksandra Karađorđevića, preko Tita, Slobodana Miloševića i danas Vučića. U tom pogledu u Srba postoji sličnost sa još jednim evropskim narodom, a to su Rusi. Stoga i ne treba da čudi što i danas Srbe u političkim okvirima krste nadimkom „mali Rusi“. Elem, od kraja Oktobarske revolucije Rusija (tj. SSSR) je bio obeležen uticajima kulta ličnosti: počev od Staljina, preko Brežnjeva, do Putina. Između toga su periodi preispitivanja kulta ličnosti i restrukturacije: od Hruščova do Gorbačova. Ne treba podsećati da su upravo „sloboda medija“ (glasništvo) i reforma privrede (perestrojka), kao nekakav pandan kultu ličnosti, na kraju i doveli do potpunog kraha SSSR-a. Naravno, ove sličnosti u kultu ličnosti ne otkrivaju baš mnogo, budući da u političkom smislu postoji velika razlika između Staljina i Putina. Slična stvar je sa kultom ličnosti između Tita, Miloševića i Vučića. Tu moramo da se poslužimo jednim teorijskim modelom koji je razvio Makijaveli. Za Makijavelija, politički život u nekoj zemlji određen je sa dve vrste faktora: sposobnostima (vrlinama – virtu) vladara i političkim okolnostima (fortuna). Prvi faktor je relativno stalan, dok je drugi promenljive prirode. U ovoj konstelaciji snaga stabilnost političkog sistema zavisi od sposobnosti vladara (relativno stabilna kategorija) da odgovori na promenljive političke prilike. To znači da vladar predstavlja izvestan oblik stabilizacije političkih prilika. Što je njegov učinak stabilizacije veći to je i njegova vladavina dugovečnija. Utoliko se i ova veza između kulta ličnosti i političkog sistema može posmatrati kroz prizmu odgovora vlasti na političke okolnosti. Istina za volju ovde nije reč samo o političkim okolnostima nego i o nekakvom psihološkom mentalitetu kojem pogoduje kult ličnosti. Kritike kulta ličnosti odavno postoje u Srba. Najpoznatija je ona koju je svojevremeno sprovodio Radoje Domanović: parabola o slepom vođi kojeg prati prosti puk. Nešto ozbiljnija kritika kulta ličnosti je dolazila i iz pera savremenih autora, poput Dušana Kovačevića, koji je u središte kritike postavio psihološki momenat i njegov učinak na savremeni autoritarni način funkcionisanja „običnog i malog“ čoveka. Kovačevićeve drame opisuju autoritarni mehanizam funkcionisanja „malog“ čoveka, unutar jednog porodično-političkom okvira, prvenstveno patrijarhalnog porekla. Otuda se taj odnos, nešto slično kao i kod Froma, sa oca prenosi na sina, pri čemu otac porodice sada postaje zamena za celokupnu društvenu stvarnost, odnosno, autoritet u svakom smislu reči: oca u porodici, profesora u školi, doktora u bolnici, direktora u preduzeću i sl. Pre svega, ono što otac nudi u psihološkom smislu, jeste neka vrsta zaštite i sigurnosti koju kapitalizam razara. Elem, kapitalizam je po sebi sistem koji unusi krizu i nestabilnost u tradicionalne društvene veze, poput patrijarhalne porodice. Ipak, dominantna uloga muškarca moguća je i zagarantovana upravo održavanjem političkog kulta ličnosti. Šta to kokretno znači: kapitalizam je politički sistem koji sve svodi na robno-novčanu razmenu, a što znači da je jedino postojano ono što se može razmeniti za novac. Sve drugo gubi vrednost, odnosno, sve drugo ima vrednost zahvaljujući novcu, koji predstavlja – da ga tako nazovemo – vrhunski označitelj. To faktički znači da je „otac“ u psihoanalitičkom smislu reči u kapitalizmu jedino „novac“, dok je sve drugo samo njegov supstitut. Zbog toga dovođenje u pitanje tradicionalnih vrednosti, ne škodi samom kapitalizmu, naprotiv, odbrana tih istih vrednosti još manje dovodi u pitanje kapitalizam, naprotiv, kapitalizam kao takav tu prestaje da bude tema rasprave i funkcioniše kao nekakva latentna i pokretačka snaga iza kulisa. Nije li onda pravo pitanje u sledećem: u kakvom odnosu stoje kapitalizam i kult ličnosti? Liberalni teoretičari često kapitalizam vide kao nekakvu barijeru kultu ličnosti, a ona se najbolje pokazuje u tome što kapitalizam stvara institucionalni sistem koji treba da obezbedi funkcionalnost upravo time što će svakog pojedinca učiniti zamenljivom kategorijom. Otuda neki liberali danas demokratiju i shvataju kao sistem razvijenih demokratskih institucija. To bi značilo da birokratija treba da bude nekakva brana od uspostavljanja kulta ličnosti. To zvuči pomalo paradoksalno jer nam je poznato da su krajnje birokratizovani sistemi, poput nacizma u Nemačkoj i staljinizma u Rusiji, istovremeno imali i veoma izražen kult ličnosti. Čini se očiglednim da su kult ličnosti i birokratski mehanizam vlasti na izvestan način povezani. Manje je očigledno zašto jedan sistem poput kapilizma, a reč je o sistemu koji instalira supstitutivnost kao jedan od osnovnih principa, i dalje treba kult ličnosti. NASTAVIĆE SE...