SKICE ZA JEDNU ONTOLOGIJU POLITIČKOG VII

Sve do modernog doba suština vlasti i jeste bila u tome da proizvede funkcionalne modele koji će kao uzori služiti drugima. U tome se ogledao smisao apolonske kulture na Zapadu, dugi niz vekova. Biti sposoban da proizvedeš sliku o sebi, i da pritom tu sliku nametneš drugima, to je u staro doba bilo ekskluzivno pravo suverena. S modernim dobom i dominacijom kapitalizma stvari se iz osnova menjaju. Sve veća upotreba reproduktivnih umetnosti i tehnike neprestano je dovodila u pitanje prava suverenosti. U početku je suverenost ovladala štamparijom, ali nije uspela da zaustavi opismenjavanje naroda. Vremenom je vlast shvatila da pismenost takođe ima svojih prednosti – posebno kada su u pitanju javne finansije i upravljanje ljudima – i koristila se univerzitetima tako što je propisivala uslove pod kojima su oni mogli obavljati svoju delatnost. Ako vlast sada više nije bila u stanju da producira slike i modele stvarnosti, ona je još uvek određivala uslove tačne percepcije. U tome je bio glavni sukob između racionalizma i empirizma: bilo je potrebno odrediti uslove pod kojima je neku stvar moguće opaziti. Filozofija je određivala kriterijume spoznaje na isti način na koji je apsolutizam propisivao uslove i mogućnosti upotrebe znanja. To je važilo sve do prosvetiteljstva kada se pred vlast postavio novi problem: kako ovladati znanjem koje se neprestano širi na nove naučne oblasti. Odluka je doneta osnivanje berlinskog (Humboltovog) univerziteta, čiji je zadatak bio da se naučne oblasti razdele prema disciplinarnim kriterijumima. To je bilo moguće samo zato što je prethodno prosvetiteljski projekat enciklopedije, započet u Francuskoj pod vodstvom Didroa, uspeo da znanju nemetne jasne tehničke kriterijume. Tek posle toga je bilo moguće znanja razvrstati prema jasnim predmetnim odrednicama, a što je bio jedan od neophodnih uslova za nastanak berlinskog univerziteta, koji je kao model visokog obrazovanja postao uzor Evropi i svetu. Tada slika sveta i slika stvarnosti počinju sve više da zavise od obrazovane naučne elite. Ono što su nekad bili stručnjaci u svetim stvarima (stvarima duha) sada su postali stručnjaci po pozivu (zvanju). Raspodelu znanja je trebalo nadgledati kao što se u isto to doba vršilo nadgledanje tela u kasarnama, zatvorima, fabrikama, školama itd. Panoptikon je postao ne samo arhitektonski model, zajednički institucijama zatvorenog tipa (zatvor, bolnica, kasarna, fabrika, škola i dr.), nego istovremeno i precizan obrazac organizacije institucionalnog prostora. Taj obrazac su možda izmislili jezuiti, koji su ga primenjivali u prekookeanskim kolonijama, ali se kao društvena praksa počeo upotrebljavati tek u doba velikih epidemija (kuge, kolere itd.). Takav sistem organizacije institucionalnog prostara postojao je sve do kraja Drugog svetskog rata. Ovaj period je bio preloman iz nekoliko razloga. Prvo, mnogo toga se naučilo iz poraza u Prvom svetskom ratu. Iako su zvanično Prvi svetski rat dobile sile Antante materijalni i ljudski gubici u svim taborima su bili enormni da se s pravom govorilo da su iz rata sve strane izašle kao gubitnici. Mnogima je postalo jasno da odlučujuću ulogu na ishod rata ima industrijska proizvodnja. Ali je značaj nauke u mnogome bio zanemaren. Doduše, mnogi pronalasci i naučna otkrića su bili nedovoljno poznati u to vreme ili se za njih čulo tek posle rata. Teorija relativiteta i kvantna teorija su u mnogome izmenile svet nakon Drugog svetskog rata, naročito kada se uzme u obzir da su poznati fizičari učestvovali u kreiranju nuklearne bombe, a čija su razorna dejstva Amerikanci isprobali na japanskim gradovima (Hirošimi i Nagasakiju) kako bi ubzali kraj rata na Pacifiku i to pod izgovorom da bi se sprečio značajniji gubitak vojnih snaga, izgovor koji će čelnici SAD kasnije preformilusati u izbegavanje humanitarne katastrofe – korisnu poštapalicu koju će od tada često ponavljati prlikom brojnih vojnih intervenicija u Vijetnamu, Kambodži, Bliskom istoku i dr. Još jedna pojava je značajnije uticala na ishod i izgled Drugog svetskog rata, iako je ona u najvećoj meri bila uperena protiv civila, privrednih resursa i fabričkih postrojenja (uz enorman broj civilnih žrtva i devastaciju ponekad i celih gradova), a to je bila vojna avijacija. I drugi segmenti vojne industrije su bili usavršeni, tenkovi i bojna kola, što je sve doprinelo brzom i lakom transportu vojnih trupa – što je jednim delom sudelovalo enormno brzom napredovanju nemačkih vojnih snaga. U ratu su se mnogi upoznali sa novom tehnologijom prenošenja poruka na daljinu, zasnovom na izučavaju talasnog kretanja u fizici, kao i na kodiranju i dešifrovanju poruka (na čemu su radili najveći matematički umovi tog vremana). Interesovanje za radio-talase i njihovu civilnu upotrebu se nastavilo i nakon rata što je za posledicu imalo brojna radio-amaterska udruženja. Osim toga, pobeda u Drugom svetskom ratu je u mnogome zavisila i od industrijskih kapaciteta, pretpostavka koja se pokazala tačnom za dve vodeće industrijske zemlje u tom trenutku: SAD i SSSR, a što je zahtevalo punu zaposlenost stanovništva, kako ženske radne snage, tako i manjinskih grupa (u SAD-u, afroameričke populacije). Problem koji će se obnavljati nakon rata biće i taj kako održati punu zaposlenost u mirnodopskim uslovima, naročito nakon saveza krupnog kapitala, nauke i vojne industrije (razvoj teorije sistema, informatike i kibernetike) – usled čega će se potreba za radnom snagom stalno smanjivati – i bejbi buma – neverovatnog porasta prirodnog priraštaja nakon rata u razvijenim zemljama. Treći problem je vezan za nestanak kolonijalnih carstava širom sveta i težnju ka ubzanom industrijskom razvoju bivših kolonija i zemalja u razvoju – a što će se skupnim imenom nazvati Treći svet. Nezadovoljstvo svetom koji je izašao iz Drugog svetskog rata kulminiraće protestima širom planete nekoliko decenija kasnije, a najznačajniji će biti radnički, studentski i manjinski protesti (ekološki, pacifistički, feministički, afroamerički pokreti i dr.) tokom majskih dešavanja 1968. godine. Oni će okupiti različite društvene skupnine u zajedničkoj borbi protiv brojnih društvenih problema kojima se nisu nazirala rešenja u postojećim političkim okolnostima, u doba Hladnog rata i dominacije militantnog fordizma. Odgovor na krizu bio je potpuna transformacija kapitalističkog sistema. Ona se odvijala putem nauke i tehnike, uz sve veću upotrebu robotske radne snaga i automatizaciju radnog procesa, izmeštanjem fabričkih postrojenja u delove Trećeg sveta i fleksibilizaciju tržišta, a prema standardima koje su propisivale svetske finansijske institucije (MMF i Svetka banka). Na taj način je nastao neoliberalni kapitalizam, ideološki utemeljen učenjima ordoliberala i čikaške ekonomske škole, a praktično primenjen u dve velike zapadne zemlje tokom osamdesetih godina: Velikoj Britaniji i SAD-u. Strategija deindustrijalizacije i preseljenja fabrika, potpomognuta subvencionisanom uslužnom delatnošću i javno-privatnim partnerstvima, ubrzo su velike gradove u centru kapitala pretvorile u središta finansijskog kapitalizma, berzanske špekulacije i kreativne industrije, dok su gradovi na periferiji obitavali još samo kao industrijski muzeji, stecišta bede i kriminala, usled porasta nazaposlenosti i uspona trgovine narkoticima. U mnogim gradovima su fiskalne mere štednje dovele do gašenja brojnih komunalnih usluga, usled privatizacije javnih preduzeća ili brojnih javno-privatnih aranžmana, od čega su najveću stetu imali siromašni građani i socijalno ugrožena lica, a najveću dobit finansijske institucije i osiguravajuća društva (liberalizacija politike kreditiranja, trgovina nekretninama, osiguranje od požara itd.). Sve to je dovelo do novog poretka moći (globalizacija), u kom glavnu ulogu više ne igraju nacionalne države nego poslovne elite, koje kombinuju prednosti geografskog okruženja (jeftina radna snaga i prirodni resursi, povoljna infrastruktura i liberalizovano ekološko i socijalno zakonodavstvo) sa dostupnošću novih tehnologija i krupnog kapitala da bi držali u bedi 90% svetskog stanovništva. Razvoj novih tehnologija (informacija i telekomunikacija) je u mnogome ubzao način i tempo života. Zahvaljujući mobilnom telefonu i internetu infomacije nam danas postaju gotovo odmah dostupne – a sve je manji broj posrednika koji onemogućava njihovo sigurno prenošenje. Upravo to je novi problem sa kojim se vlast danas suočava. Kako osigurati transparentnost u jednom globalnom sistemu čiji je imperativ siguran protok informacija, ljudi, robe, kapitala itd. Upravo tu nastupaju nove tehnologije koje danas postaju glavni posrednici između vlasti i podanika. Kao posrednici između tela-moći i mašina-proteza nove tehnogije danas postaju povlašćeno mesto kako uživanja tako i proizvodnje modela. Videli smo ranije da se modeli proizvode putem uživanja i kao uživanje. Sada je potrebno pokazati na koji način nove tehnologije postaju povlašćeni načini uživanja. U osnovi radi se o jednoj transformacija koja je u potpunosti izmenila kulturnu industriju. Ranije su modeli služili kao sredstvo razonode od teškog proizvodnog procesa. Bilo da se ovo rasterećenje tražilo u džezu, bioskopu ili ispred televizora, ono je imalo svoju društvenu funkciju: za milione ljudi ono je značilo privremen beg iz nepodnošljive stvarnosti koja ih je svakodnevno okruživala. Ali, onim najupornijima to je značilo i da mogu napredovati od „trnja do zvezda“. Američki san se tu ustalio – ne samo da je bio prisutan u Fordovim fabrikama i da je radniku garantovao kontinuirani napredak od nekvalifikovane radne snage do administrativnog radnika – nego je još više mladim ljudima, zahvaljujući njihovim osobenim talentima, omogućavao brz i vrtogal uspeh u samo nekoliko godina. Ali do pojave televizije ljudi su morali izlaziti iz svojih domova, sretati se sa drugima i prirodno sa njima razmenjivati mišljenja o političkim temama (do kojih su dolazili putem štampe, bioskopa, političke propagande itd.). Bilo da su se okupljali u malim grupama ili političkim udruženjima, ljudi prve polovine XX veka su neposredno bili upućeni jedni na druge, delili su prostor i vreme, a to je od njih stvaralo i bića spremna da se politički angažuju. Kolike je to razmere moglo uzeti pokazao je fašizam, koji je od inertne i politički pasivne skupine stvorio jednu politički aktivnu ratnu mašineriju. To je bilo moguće samo u prostoru i vremenu u kom su ljudi prirodno bili upućeni jedni na druge – bilo da su zajedno okupljeni oko posla (fabričko okruženje) bilo da su delili zajedničke strasti (politički mitinzi, sportske manifestacije, cirkuske i bioskopske atrakcije itd.). Sve se to menja razvojem televizije koja od ljudi sada sve više uzima prostor i vreme (prostor života može da se suzi do minimuma, a vreme redukuje na dokono pregledanje besmislenog sadržaja), zajednički susreti se minimalizuju, a ljudi prirodno postaju udaljeni jedni od drugih. Podele između ljudi se umnožavaju, kako političkim predasudama tako još više i ličnim kapricima – širi se krug ljudi koji se razlikuju afinitetima: od favorizovanja određenog televizijskog sadržaja (sportski prenosi nasuprot filmskom, serijskom, informativnom programu itd.) do njegove potpune fragmentacije (prati se samo određeni serijski program u beskonačnim nastavcima, gledaju se samo prenosi određenih liga, prate se samo odgovarajuće informativne emisije itd.). Pojava video-rekordera je gledanje filmova u mnogome suzila na kućne okvire, a slična stvar se dešavala popularnoj muzici pojavom kasetofona. Danas je internet u potpunosti personalizovao upotrebu televizijskog, filmskog, muzičkog i dr. sadržaja, kolektivnom konzumerizmu fordizma sve se više suprotstavlja indivudialistički neoliberalni konzument, a što je u mnogome određeno i pojavom novih tehnologija, mobilnih telefona, CD-plejera, MP3-plejera, LCD-prijemnika itd. Ali, sa druge strane, internet je ljudima doneo ono što mu je televizija privremeno oduzela. To je upravo ta mogućnost da bude u neprestanoj komunikaciji sa drugima. Ranije je ta komunikacija podrazumevala jedan zatvoren prostor, iako su se ljudi sretali i na otvorenome, dok je danas taj prostor otvorenog tipa, čak i kada se razgovor vodi iz radne sobe. Taj prostor transparentnosti, koga politika napušta kako bi ispunila očekivanja običnog sveta, više ne ostaje zatvoren u kancelarijama, radionicama, kafanama, geografskim regijama, nego se širi prema svima podjednako i u svim pravcima. Tako internet postaje ime za stvaranje politike kako u lokalnom tako i u globalnom smislu. Činjenica je da mi još i danas živimo doba delegitimizacije političkog. Šta to u principu znači? Teško je odrediti tačan istorijski trenutak u kom se to odigralo, ali svakako da je neoliberalni kapitalizam u mnogome doprineo toj pojavi. Na koji način? Delegitimizacija političkog podrazumeva da su nestali temelji legitimizacije politike. U doba liberalizma, socijalizma, pa čak i fašizma, osnovi za legitimizaciju su se pronalazili u sferi ljudskih prava, socijalne pravde, rasne superiornosti. Ne samo da se radi o kraju ideologije – kako je to svojevremeno najavio Fukujama – nego se radi o nedostatku legitimnih načela u čije ime može da se vodi politika. Krajnja radikalizacije političke delegitimizacije jeste narcis kultura. U osnovi narcis kultura pretpostavlja da svako ima pravo da stvori sliku o sebi. Kao što je u antičko doba politika sopstva podrazumevala spremnost da se zagospodari sobom kao legitiman način da bi se vladalo drugima, tako se danas od nas očekuje da svi podjednako učestvujemo u kreiranju ličnog medijskog statusa. Narcis kultura je krajnja subjektivacija politike i ona celokupnu politiku svodi na kreaciju modela. Ukoliko smo u stanju da stvorimo prepoznatljivu sliku u medijskom prostoru, mi istog trenutka ulazimo u prostor politike. Politika danas obrazuje jedan prostor visoke transparentnosti i svako od nas bez ostatka u njemu učestvuje, bilo da ostavlja komentare na društvenim mrežama, posećuje sajtove, piše blogove, diskutuje sa drugima itd. U osnovi politika je uvek podrazumevala nekakvu javnu sferu. U antičko doba sfera javnosti (polis) se odvajala od privatne sfere (oikos – brige za domaćinstvo). Javnost tu ima značenje javne stvari, odnosno, res pablica, ono što međusobno pripada svima. Samo ono što neposredno pripada svima može biti predmet javne rasprave u antičko doba. Na taj način se javnost izvodi iz političke sfere kojoj po pravu pripada. Javnost je deo javne diskusije koja se tiče svih onih koji u njoj učestvuju. Javnost se pre svega tiče zajedničkih stvari, tj. onih koje svima pripadaju. Res pablica utoliko jeste javna stvar ukoliko se tiče svih. Sasvim drugačije stoje stvari sa javnošću u moderno doba. Sfera javnosti se u moderno doba izvodi iz sfere države i javno je sve ono što je u nekakvoj vezi sa državom. Sama reč država (engleski State, francuski États, nemački Staat itd.) vodi poreklo od nekakve svojine ili statusa. Država je ono što je predmet nečijeg držanja (posedovanja) i specifičnog statusa koji odatle proizilazi. Suverena instanca je po prirodi stvari upisana u moderno razumevanje politike. To je u osnovi i bio problem sa modernim razumevanjem politike. Za razliku od antičkog pojma politike moderno shvatanje se prvenstveno bazira na modelu upravljanja. Državom se upravlja kao i svakom drugom sferom društva. Javna sfera se ni po čemu ne razlikuje od privatne sfere – ovde su politika i ekonomija izjednačene – a kao što dobar domaćin upravlja domaćinstvom, na sličan način državnik treba da upravlja državom. Eto kako su ekonomski faktori (veština upravljanja) prevagnuli nad političkim (javna stvar). To je razlog zašto su moderni teoretičari imali velikih problema kad su pokušali da definišu sferu politike. Oni politiku više ne shvataju kao javnu stvar – kao javnost proizašlu iz diskusije o zajedničkim stvarima – nego kao specifičnu statusnu kategoriju. Suština politike jeste da obezbedi i osigura status građanina, tj. njegova politička, ekonomska i dr. prava (teorije prirodnih prava). Iz specifičnog statusa građanina se ovde izvodi sfera politike, pa samim tim i sfera javnosti. Građanin se ovde nalazi nasuprot podaniku koji ne poznaje nikakva prava nego samo obaveze. Dodeliti pojedincu specifična prava i na taj način mu dati status građanina, jeste suštinsko obeležje moderne politike. Moderna politika se ne događa oko zajednice koja raspolaže zajedničkim dobrima nego oko prava koja svima po rođenju pripadaju. To je razlog zašto se moderna politika vodila oko statusnih kategorija (borba za prava) a ne oko javnih dobara. Suštinsko u modernoj politici jeste borba oslonjena na modele (građanin, radnik, žena, rasni subjekt itd.). Zbog toga nam je potreban zaokret u modernom razumevanju politike. Problem politike modela jeste u tome što ona neprestano i iznova uništava ono postojano tle odakle i sama crpi svu snagu, a to su iskustva. Iskustva uvek podrazumevaju izvestan odnos prema sebi i drugima, ona zahtevaju da se menjamo u skladu sa okolnostima i da čuvamo zajedničku osnovu iz koje svi uzimamo svoje određenje (suštinu). Iskustva znače ustanoviti jednu novu i drugačiju politiku, ne više zasnovanu na statusnom određenju, nego radije na zbivanju (događanju). Narcis kultura jeste krajnji završetak moderne politike (politike modela), ona označava potpunu delegitimaciju političkog prostora, delegitimaciju u kojoj sve može biti legitimno samo ukoliko je u stanju da stvori prepozatljivu sliku o sebi i to u jednom prostoru visoke transparentnosti koji ne poznaje tajnu. Upravo ono što nam se danas dešava jeste to gubljenje razlike između javnog i pravatnog – moderna politika se još uvek gradila na ovim opozicijama, čak i onda kada ih je totalno obesmislila (fasišizam, koncentracioni logiri, politika istrebljenja) – a upravo to jeste najava dominacije narcis kulture i jednog temeljnog stanja delegitimacije politike. Zašto je za politiku i dalje bitan odnos javnog i privatnog, budući da smo svedoci toga da se danas ova razlika postepeno izgubila. Ono što se predlaže na ovim stranama nije samo običan povratak na tu binarnu opoziciju. U osnovi ove opozicije jeste podala svojine, a upravo to je ono što mi u ovom tekstu želimo da izbegnemo. Pre svega, javnost je u antičko doba podrazumevalo nekakvu javnu raspravu o stvarima koje se tiču svih i nije primarno značila omeđavanje državne teritorije nasuprot građanskom privatnom pravu (prava privatne svojine). Moderna politička teorija je pojam javnosti poistovetila sa državom – što je bio nonsens svoje vrste. Utoliko napuštanje opozicije javno-privatno faktički ne mora da vodi ukidanju politike. Politika se prvenstveno zasniva na zajedničkim stvarima, a javnost je nastala kao proizvod diskusije o tome. To je razlog zašto javnost ne može da utemelji politiku, budući da je političko ono što se tiče svih. Stoga delegitimacija politike ne znači ukidanje političkog prostora, nego nedostatak legitimacijskih osnova za njegovo utemeljenje. Delegitimacija politike se upravo tiče problema javnosti i nemogućnosti da se ona vodi na nivou argumentovane rasprave. Ova nemogućnost proizilazi iz principijalnog mešanja privatne i javne sfere – ono što je privatno postaje javno i obratno – i nastaje kao posledica enormnog uticaja novih tehnologija i narcis kulture u svakom segmentu društvenog polja. Radi se o tome da je danas politiku nemoguće odvojiti od političkog marketinga, a koji podrazumeva samopromociju ideja, stavova, u kranjem slučaju slika i modela. To je razlog zašto je danas politici modela potrebno suprotstaviti politike iskustva. Politika modela se poistovećuje sa narcis kulturom, ona koristi medije i nove tehnologije u cilju vlastite samopromocije i na taj način stvara jedan prostor visoke transparentnosti koji se koristi kao platforma za parodiranje modelima. Delegitimacija politike u osnovi i znači parodiju modela u svakom segmentu društvenog polja. Sa druge strane, politike iskustva podrazumevaju borbu za prostor zajedničkog življenja, a samim tim uključuju i pitanja legitimnog upravljanja zajedničkim stvarima. Politike iskustva nastoje da ustanove nove legitimacijske osnove i načela. Zbog toga to jeste principijalni povratak politike. Ustanoviti nove legimacijske norme i načela ovde znači prepoznati i utvrditi novo političko polje borbe. Politika je oduvek predstavljala borbeno polje, a politika koja utemeljuje neki „večni mir“ nije ništa drugo nego politika modela. Suština politike modela jeste u tome da se polje borbe prekine i da se postfaktum ustanovi nekakvo pacifističko stanje. To pacifističko stanje se često odvija u formi imperijalizma. Istorijski posmatrano građansko društvo jeste bilo jedan oblik prikrivenog ratnog stanja, otuda je otvorenom građanskom ratu (ratu sviju protiv svih) trebalo dodeliti privid mira i to u formi države (Levijatan). U tome se ogleda suštinska odlika moderne politike modela. Njihova svrha i jeste u tome da pacifizuju belicističke momente politike (klasna borba, feminizam, rasno pitanje itd.) u forme koje održavaju privid mira (nacionalna država, imperijalizam, fašizam itd.). Čak i današnji neoliberalni kapitalizam kombinuje nove tehnologije i suverene instance kontrole da bi održavao privid mira, naročito u gradovima koji su postali poprišta ratnih sukoba i gde se različite ratne formacije međusobno bore za dominaciju (navijači, gangsterske skupine, teroristi itd.). Sa druge strane, politike iskustva podrazumevaju obnavljanje borbenog polja na svim linijama fronta, a što bi trebalo da znači i jednu sasvim novu formu politike. Borba više ne treba da se odvija na polju modela (prirodna prava) nego u domenu iskustva (zajedničkih dobara). Iskustva nastaju u zajednici i s drugima, stoga i politike iskustva moraju da vode računa o zajedničkim stvarima koje čine deo zajedničkog iskustva, a koje ne mogu biti na prodaju, niti se mogu pretvoriti u modele. Politike iskustva jesu politike koje vode zajedničku borbu oko dobara, koja po pravilu treba da pripadaju svima i na koja treba svi da polažu jednaka prava. To dakle nije više borba oko prava, nego borba oko raspodele dobara u svetu. Tu borbu je nemoguće voditi proporcijalno – jer ono što pripada svima ne može biti ničije vlasništvo – nego samo u formi javne dostupnosti i kolektivne upotrebe. Samo tako je moguće sačuvati prirodna bogatstva planete i obnoviti ih na novim temeljima. Ono što stoji nasuprot tome jeste nemilosrdna eksploatacija zajedničkih dobara od strane političkih i poslovnih klika, bilo da se ona odvija kao oblik državnog ilegalizma (trgovina ljudima, energentima, drogom, ugroženim vrstama itd.), bilo da se dešava kao proces globalnog kretanja kapitala (multinacionalne korporacije, svetske finansijske institucije itd.). Borbu je potrebno započeti na novim osnovama i načelima, i upravo to je ono što mi nazivamo politike iskustva. Nove politike uzimaju u razmatranja zajednička dobra i politiku vode – ne više oko prava – nego oko zajedničkog iskustva. Suštinko je da su iskustva uvek revolucionarna i da ona menjaju nas i druge. Samim tim i borba mora biti revolucionarna i dovesti do toga da planetu učinimo postojanim mestom življenja, a ne poligonom za izvođenje brojnih vojnih operacija i platformom za izvršavanje velikog broja ratova malih intenziteta, u kojima gine veliki broj civila, a ratne štete i planetarne katastrofe se smenjuju neverovatnom brzinom, kao lica na pokretnim trakama. Ustanoviti polje borbe ne znači nužno obnoviti militarizam, iskustva su suprotna vojnoj disciplini i policijskim metodama kontrole, ona pretpostavljaju da se borba vodi neprestano i to na zajedničkom terenu: borba za zajednička dobra podrazumeva kako jednaku dostupnost znanja, informacija i medija, tako i podjednaku raspodelu dobara korisnih za život (prirodni resursi, radna sposobnost, socijalna briga itd.). Nove tehnologije nisu brana za postizanje ovih političkih ciljeva, naprotiv, one treba da postanu prirodni ambijent jedne stvarne političke borbe. Otuda se militarizmu neoliberalnog kapitala i autoritarizmu svetskih finansijskih institucija treba suprotstaviti jednom novom politikom koja će pre svega jačati naš odnos sa drugima i pomagati nam da iznova menjajući sebe menjamo vlastitu okolinu i svet u kome živimo. To bi značilo politiku graditi na novim osnovama, ne više na modelima nego na iskustvima. Na taj način bi politika iznova trebala da menja nas i druge, putem iskustva i zahvaljujući njima. Sa tim ciljem je i nastala ova knjiga: napisati skicu za jednu buduću politiku ili pre politike – politike iskustva. KRAJ