ČEMU JOŠ EVROPSKO PRVENSTVO U FUDBALU?

Konačno se završilo i Evropsko prvenstvo u fudbalu. Kažem konačno jer na tranutke je zaista bilo mučno gledati sve to. Mnoge utakmice su igrine čisto na rezultat, što znači da je prvo poluvreme prolazilo bezprizorno, čak i bez jednog šuta u okvir gola. Onda možete zamisliti na šta je to sve ličilo. U osnovi sport, a naročito fudbal, je interesantan jer kod ljudi budi nekakva „vatrena osećanja“ i posebno povezana sa doživljajem nekakvog izuzetnog spektakla. Gotovo da je sve to izostalo na ovom evropskom prvenstvu. Čak i buka oko navijača nije bila toliko izražena, a pojedini nacionalni fudbalski savezi su žestoko kažnjavani i na samu pomisao o nekakvim specifično političkim porukama koje bi dolazile sa tribina. Da li je reč samo o dobroj organizaciji, ili je na stvari nešto sasvim drugo? Sa druge strane Atlantika se dešavaju potpuno neverovatne stvari, pa je tako nekoliko hiljada ljudi propustilo početak finalne utamice između Argentine i Kolumbije, i to zbog toga što je neočekivano nekoliko hiljada ljudi bez ulaznica ušlo na tribine. Na žalosti ili sreću, nisam uspeo da ispratim Kop-a Ameriku, koju je i ovog puta dobila Argentina, i to u produžecima, pošto se njihov najbolji igrač, naravno, reč je o Mesiju, u suzama napustio teren u šezdeset i nekom minutu. Ali, kažem, ni ta vrsta uzbuđenja, koja su prateći deo fudbala, nisu bila prisutna u Nemačkoj, tako da je monotonija oko „najbitnije sporedne stvari na svetu“ postala sastavni deo ovog evrospskog prvenstva, kako na terenu, tako i van njega. Čak ni političke teme nisu zaokupirale javnost, izostale su političke prepirke oko najvećih događaja (rata u Ukrajini i sukoba između Izraela i Palestine), a neke manje čarke između nekih nacionalnih saveza u startu su bile zaustavljene visokim kaznama. Sve u svemu jedna dobro organizovana akcija, koja iza sebe ne samo da nije ostavljala mogućnosti za nekakve dodatne polemike, nego je svaku raspravu sekla u korenu. Čini se da je celo prvenstvo proteklo u maniru jedne dobro organizovane policijske akcije koja ništa ne prepušta slučaju – jedini je problem u tome što ništa nismo videli, ni na terenu ni van njega, sve je proteklo tako bezprizorno i monotono, a u pojedinim trenucima je bilo i krajnje „negledljivo“. Odavno smo se navikli na taj manin ziheraškog igranja fudbala – mada je to primerenija taktika u šahu, ali mnogi će reči da današnji fudbal više liči na šahovsku partiju – a osnova taktike je izaći sa jakim presingom na sredini terena i uhvatiti protivnika u grešci, što se na kraju pretvorilo u nekakvu vrstu defanzivnog odvraćanja (primer: ja tebi, ti meni, ja golmanu i tako u nedogled). Novina je nekoliko izmena više, čak nisam siguran da li je bilo pet ili šest, a ne vidim i zašto bi se tu stalo, što se ne bi i ceo tim promenio, što naravno daje veće mogućnosti boljim ekipama, one mogu da ne pokažu ništa šezdesetak minuta i onda promene pola tima i do devedesetog minuta postignu gol za prolazak u narednu fazu. Ali čak i ta pasivna igra nije toliko ubijala u mozak, koliko je samo bilo dosadno gledati fudbalsku utakmicu u maniru „viktorije“, a što znači da prvo jedna strana napada svom silinom i kao jastreb kruži oko gola protivnika, a kada postignu gol, istog trenutka se povlače i prepuštaju protivničku stranu da to isto radi. Ono što neki komentatori nazivaju strpljivom igrom – ponekad je toliko usporilo fudbal (to se naročito videlo na primeru Hrvatske reprezentacije) da je on postajao negledljiv: ili bi se lopta zadržavala samo u defanzivnoj liniji (ja tebi, ti meni, ja golmanu), ili bi se igrala viktorija, pri čemu bi lopta kružila od jednog krila na drugo – prikazujujući zaista izdašnu tehniku pojedinih igrača (što se tiče pas igre i slanja dugih poprečnih lopti) – ali da ono glavno, zbog čega se fudbal jedino i gleda, nepresto izostaje, a to su golovi. U grupnoj fazi mnoge utakmice su završavale nerešenim rezultatom, čemu je doprinela i sama organizacija turnira, jer dopustiti da ispada samo jedna ekipa iz grupe je nezamislivo, budući da će mnoge ekipe kalkulisati samo da bi prošle u narednu rundu takmičenja, a što ne da neće ličiti ni na šta, nego će biti potpuno negledljivo. Nije trebalo mnogo pameti, da bi se došlo do sličnog zaključka, ali očigledno da nekim ljudima u evropskoj fudbalskoj organizaciji ili to nije bilo jasno, ili su za takvu njihovu odluku postojali i drugi razlozi, političke i ekonomske prirode, koji verovatno nikakve veze nemaju sa fudbalom. Međutim, ni plej-of faza nije prošla bolje, a u četvrtini finala, za koju se očekivalo da bude centralni deo turnira, tri od četiri utakmice su završene izvođenjem penala. Upravo na tim mečevima se dešavalao da je prvo poluvreme prolazilo bez ijednog udarca u okvir gola, što samo svedoči o visokom kvalitetu fudbala koji se igrao na terenu, a i ako su postizani, golovi su padali u završnim minutama susreta. Šta onda reći o kvalitetu takvog fudbala, u kom je moguće zameniti više od polovine igrača glavne ekipe, a da se fudbal i dalje, većinu vremena, igra u defanzivnoj liniji, ili čak da se pretvori u viktoriju sa jedne ili druge strane terena. Razumljivo je da je tempo savremenog fudbala veoma brz, i da igrači u nemogućnosti to da isprate prisiljeni su da igraju „defanzivnu varijantu“ ili čak „varijantu viktorije“, ali nedopustivo da toliki broj izmena gledaoca dovodi u stanje šoka, ono čemu on prisustvuje ne samo da je nekakve relaksacija i trening varijanta, nego je čisto ništa na terenu, to je fudbal bez stvarnog spektakla, fudbal bez lopte. U takvoj borbi tela igrača služe tome da blokiraju druga tela, više nije poenta postići gol, nego osujetiti protivnika da to učini na svaki način, a tek u drugom planu, ako je to ikako moguće, treba postići gol. Takav fudbal su igrali Englezi, i kao što smo videli, klalitet njihove ekipe je prisudio da su uspeli stići i do finala. Sva sreća pa ih je tamo dočekala Španija, jedna od retkih ekipa koja je prijatno iznenadila na ovom turniru, nije se tu više radilo o nekakvoj kvalitetnoj ekipi (po imenima Španija nije ni na kakvom zavidnom nivou, ali to samo pokazuje da i dalje utakmice dobijaju ljudi, a ne imena), istini za volju, Španija poseduje nekoliko izuzetnim mladih talenata (neki od njih nisu ni punoletni), ali daleko je od nekakve „zrele ekipe“ poput Engleske ili Francuske, ali ipak ono što pokazuje na terenu jeste vrhusnki fudbal. To nije tradicionalna tika-taka, već jedna varijanta već zaboravljenog „totalnog fudbala“, fudbala koji se igra na gol više, i gde nije u prvom planu samo pas igra, nego se šutira gotovo sa svih pozicija. Istini za volju, pored Španije, lep fudbal su igrale Holandija, Turska, Gruzija, Slovačka. Verujem da Engleska ne bi prošla Slovačku da se igralo na tradicionalan način, do tri izmena po utakmici. Ovako je samo fudbal na gubitku, niti smo videli nekakvu lepršavu igru Engleza, koji bi po kvalitetu za to trebali biti sposobni, niti smo od Slovačke videli da je prošla u četvrtinu finala, a po svojoj borbenosti zasigurno je to zaslužila više od Engleza, ali sa tolikim brojem izmena Slovačka klupa jednostavno nije dorasla klalitetu Engleza. U svakom slučaju fudbal je sigurno izgubio na ovom evropskom prvenstvu. Doduše, treba pohvaliti i Nemce, koji su takođe igrali lep fudbal, čak utamica između Španije i Nemačke je zasigurno bila vredna finala, ali žreb je hteo da se ove dve reprezentacije ipak sastanu ranije. Da toga nije bilo, mogli bismo bez ikakvih pogreški tvrditi kako je i sam fudbal nestao sa aktuelnog evropskom prvenstva. I o tome bi čelnici UEFE morali da vode računa, možda je vreme da FIBA razmotri mogućnost smanjenja broja učešća evropskih ekipa na svetskom prvestvu, favorizujući neke ekipe sa drugih kontinenata, na kojima se takođe igra lep fudbal. Kome je još stalo da gleda te skupe sastave, koji zajedno vrede po nekoliko stotina miliona, a da na terenu ne pokazuju gotovo ništa. Ne znam da li je umor opravdanje, jasno je da su mnogi od tih igrača igrali veliki broj utakmica, ali očigledno i da ovako više ne može, jer to ne vodi nikuda. Ako ništa, treba pustiti da igraju fudbal oni kojima se igra, i onda ćemo u tome svi zajedno uživati.