SKICE ZA JEDNU ONTOLOGIJU POLITIČKOG

Uvek sam bio u problemu kada je trebalo napisati uvod za nešto. Tu se postavlja pitanje: kako i sa kojim pravom nekog uvoditi u neki problem, materiju, tekst ili knjigu? To je kao neki oblik posvećenja u znanje, inicijacije. Ipak, često su uvodi neophodna pojava. To je slučaj sa ovom knjigom. Ona je zamisljena kao komentar na prethodnu knjigu i uvod se ovde nemeće kao nešto posve prirodno. Reč je o knjizi Modeli ili iskustva. Zašto bi jedna knjiga zahtevala komentar u obliku nove knjige? Da li to znači da nije posve jasna, da je nedorečena ili u fragmentima? U doba inkvizicije komentari su imali snagu sudskog izvršenja. Koliko se naše vreme promenilo od tada? Dvadeseti vek je zasigurno bio vek Gulaga i koncentracionih logora. Vek omeđenih kutija, serija sa različitim kodovima. Kako tu pronaći vlastito mesto? Kako stvoriti mesto za jednu knjigu? Knjige nisu više u modi kao što su bile pre pedeset i više godina. Ljudi se danas više bave filmom, muzikom, televizijom, internetom, nego što provode vreme u čitanju knjiga. Strukturalisti su sredinom šezdesetih najavljivali smrt autora, a samim tim i smrt knjige. To što se knjige i danas izdaju u ogromnim količinama ne znači da ono bitno u knjizi nije umrlo – ono što je suštinski određuje. Sa knjigom stoje stvari kao i sa smrti Boga. To što je Bog umro ne utiče ništa na činjenicu da on nije prestao da se slavi u crkvama i hramovima, baš naprotiv, činjenica da je postao „sveta relikvija“ i da se praznuje tokom određenih dana u godini i ima određeno mesto i namenu za to – angažujući pritom profesionalni kadar koji se brine da sve bude urađeno prema unapred utvrđenim pravilima i kanonima – sve to svedoči o tome da Bog nije sastavni deo naših života, da ne obitava sa nama, čak i da više nije poput dragog prijatelja koji se vraća iz tuđine ozaren novim iskustvima, nego neko nama nepoznat, stranac. Slična stvar je i sa knjigom. I ona je postala „sveta stvar“, u nju se danas više ljudi kune, nego što je spremno da je čita i osluškuje: da li ona ima nešto da nam kaže? Danas je praktičnije pogladati film ili bolje seriju, ako imate više vremena, možete pročitati i neku dobru kritiku, kritike i kritičara ima na svakom mestu, ali malo je danas dobrih knjiga. Ukoliko je knjiga popularna po njoj se može napraviti video-igrica, tako da vreme možete utrošiti praktičnije, tako što ćete na nekoliko sati postati junak književnog narativa. I ne samo tu. Danas je imperativ da se u svemu uzme učešće, bilo da igrate video-igricu, idete u bioskop, raspravljate na internetu i sl. Od vas se neprestano očekuje da postanete junak filma i da što neposrednije i realnije doživite sam film (3D efekti i sl.), kao što je to već slučaj sa video-igricom ili rijaliti programima. Posmoderna literatura je već tu napravila odlučujući korak. Ne samo da je pokušala da ukine literarne kanone i pravila, ona je čak otišla toliko daleko da je i samog čitaoca stavljala u ulogu pisca. Zapravo, čitalac postaje neka vrsta filmskog režisera koji u konačnom uređuje književni narativ. Čitalac sam odlučuje odakle će da čita knjigu, koji će pravac čitanja da sledi, pa čak i to kakav će sadržaj i krajnji smisao da dodeli književnoj priči. U takvoj formi knjiga sa pravom postaje ozbiljan konkurent filmu i video-igrici. Ali, opet koga zanima knjiga, čak i takva, ako ne ljubitelje beletristike i profesore književnosti, a i takvih je sve manje. Knjiga sve više gubi konkurenciju u odnosu na moderne, vizuelne, umetničke forme. Ali, kakav je status danas teorijske knjige? Teorijske knjige su uvek bile manje popularne od književnih dela upravo zbog svog formalizovanog i teškog jezika. Ipak, u praktičnom domenu teorijske studije služe da se utemelje izvesni naučni pogledi na svet, da se da važnost nekom ekonomskom projektu, proceni njegova zdravstvena, ekološka i ekonomska vrednost, ili se naučna istraživanja koriste u svrhu industrijske proizvodnje i u IT-sektoru. Naravno, postoji i osnovna svrha svake teorijske studije a to je da se unapredi i proširi nivo znanja, pospeši razvoj naučne oblasti, ili razvije interdisciplinarni pristup u nauci. Posebno se postavlja pitanje kakav je danas status filozofske knjige? Poznato je da je filozofija odavno izgubila svrhu i namenu i da se o njoj govori kao o nekoj završenoj nauci? Istini za volju filozofija nikada nije bila nauka, iako je i sama težila nekom znanju. U antičko doba ona je bila gospodarica nauka, ali je postepeno izgubila taj status. U doba visoke produkcije filozofske knjige i nisu na nekoj ceni. Tako je bilo u helenističko doba, tako je i danas. U antičko doba filozofi su svoje rukopise uglavnom posvećivali učenicima, a ovi su opet težili da ih nastave, prodube itd. To na neki način govori da se filozofija uvek kretala i razvija u obliku komentara. Filozofska knjiga je uvek već neka knjiga-komentar. U srednjem veku ona je bila komentar religijskog teksta, u moderno vreme komentar naučnog teksta. Ali, njen komentar nikada nije imao snagu sudskog izvršenja, što je recimo bio slučaj sa inkvizicijom. To znači da je filozofija često bila u koliziji sa moći. Moć ne voli komentare, iako se sama često izvršava u obliku komentara. Ali kakvu snagu može da ima moć koja komentariše a da istovremeno zabranjuje komentar? Ekskluzivno pravo na komentar u osnovi i jeste pravo suverenosti. Ona u činu zabrane pušta govoru da dođe do svoga prava: poslušnosti. Ipak, ne mora svaka vlast da sledi primer suverenosti: hiperprodukcija je u stanju takođe da na sasvim drugačiji način zaguši govor. Na taj način komentari izostaju u kapitalizmu, odnosno, oni postaju neka vrsta parodije sebe samih. Ne radi se tu samo o nedostatku istine: u osnovi, šta bi bila istina? Postoji jedno samoreferentno polje koje neprestano upućuje na sebe samo. To je pravi smisao onoga što se u ovoj knjizi naziva modelima. Ali, ne samo to: modeli su mnogoznačni. Oni obavljaju izvesnu policijsku funkciju danas u društvu i oni su kriterijumi normalizacije. Ipak, šta je povod za naš komentar? To je jedna prethodna knjiga. Sve analize koje su ovde vršene upućuju na nju kao na referentno polje i to je razlog zašto mi ne nalazimo obavezu da citiramo bilo kojeg autora. Iz toga razloga ovu knjigu-komentar mnogi doživljavaju kao neko hermetično i zatvoreno štivo. To je obično slučaj sa komentarima. Istovremeno, to je razlog zašto ova knjiga nema fusnota ili ih ima veoma malo. Nema ni literaturu. Kao knjiga-komentar ona se u potpunosti poziva na prethodnu knjigu i u potpunosti odobrava analize koje su tamo provedene, ali na pojedinim mestima pokušava da ih produbi, pojasni, preoblikuje i ukine. To je možda i najveća tragedija knjige-komentara. Ona nikada ne postane neko samostalno i zaključeno delo, nego se uvek pojavljuje kao popratna i prateća pojava. Predosećam da naslućujete poentu. U tome je i najveća tragedija ove knjige. Tačno je, moglo se i bez nje, sama po sebi ona je jedan suvišak, prosto, jedan produžetak, jedna nadogradnja, naprosto ukras, ako hoćete i knjiga-proteza. Ali svaki komentar na izvestan način jeste knjiga-proteza, a ukoliko proizvodi nešto dakako da se s pravom može nazvati i mašinom-protezom. To je možda razlog zašto se ova knjiga piše u obliku komentara. Ipak, komentar nije direktan i ne postoji neposredno nadovezivanje. Kako onda da znamo da je uopste u pitanju komentar a ne neka nova knjiga? U tome i jeste problematičnost ovog dela. Po svojoj formi ona u potpunosti odgovara komentaru: veoma je kratka i ne poseduje određen istorijski kontekst. Ona preskače teme i oblasti, ona luta između dve misli, jednu prekidajući da bi se iznova nadovezala na drugu. Ona pritom ne oseća nikakvu obavezu da položi račun o bilo čemu. A pritom, želi biti aktuelna, da, sva gori od aktuelnosti, aktuelna do samosakaćenja. Ona dodiruje i brojne filozofske teme, ali ih ne razmatra na akademski i školski način nego pokušava da pronađe neku vezu sa savremenošću, sa onim što urgentno ugružava našu egzistenciju, ili se samoj knjizi-komentaru čini da je naša egzistencija ugrožena na taj način. Stoga ona govori i o izvesnoj opasnosti koja dolazi odasvud i svuda je prisutna, bilo da je reč o novim tehnologijama (informacijama i telekomunikacijama), bilo da se govori o reproduktivnim umetnostima i savremenim medijima (filmu, televiziji, video-igricama, internetu i sl.). Istovremeno, ne radi se ni o kakvom odbacivanju ili odbijanju novih tehnologija i multimedijalnih umetnosti, naprotiv radi se o tome da ih pokušamo shvatiti, razumeti, a samim tim i preoblikovati i prilagoditi sebi, u krajnjem slučaju, prisvojiti. Ali to ne ide bez opasnosti, ne radi se o diretnoj biološkoj ugroženosti, nego o jednoj sveprisutnoj opasnosti čija nam je pojava toliko dugo pred očima da nam upravo zbog toga izmiče pogledu, suviše smo naviknuti na nju kao na nekokvo prirodno okruženje da zaboravljamo da postavimo pitanje o njenom statusu, zaboravljavo da je mislimo. Trebalo bi ipak više pažnje da poklanjamo jednoj stvari: pre nego li je čovek stvorio tehnologiju i civilizaciju, ili čak paralelno sa tim, on je razvijao sebe, a prva stvar ili prvi medij koji mu je u tome pomogao bila je njegova sposobnost da se istavi, sposobnost da izađe iz sebe i vlastito delo sagleda očima drugoga. Ali čovek je kroz istoriju mnogo više koristio razna tehnička pomagala nego što se oslanjao na ovu, samo uslovno rečeno, prirodnu sposobnost. A to postajanje drugim i drugačim, upravo to je možda za čoveka bilo neprocenjivo iskustvo. Upravo tome je i posvećena ova knjiga. To može da se vidi na očiglednom primeru: čovek, posto je uspeo da zagospodari celokupnom prirodom i stanovanje na zemlji učini planetarnim fenomenom, na kraju je ipak morao da zaroni u sebe, da ispita šta se krije u dubinama njegovog mozga, do čega nas naši logičko-matematički problemi mogu dovesti, naročito kada se pretvore u simbole i formule, i da se iznenadi kada shvati da je otkrio jedan potpuno drugačiji svet, svet visokosofisticirane tehnologije. Upravo saznanja do kojih su došli uzučavanjem ljudskog mozga naučnicima su pomogla, i svakodnevno im još uvek pomažu, u konstruisanju kibernetskih mašina i jednog autoregulativnog tehnološkog sistema koji malo ima zajedničkog sa onim prirodnim svetog kojeg smo poznavali samo pre nekoliko decenija. Upravo zbog toga je stvarima potrebno dati i nova imena, osavremeniti istoriju i dodeliti joj pečat sopstvenog vremena. To ne samo da pomaže nama u razumevanju prošlih vremena, nego još više pomaže nama u razumevanju nas samih, sada i ovde i u svetu koji nam se čini kao nepoznanica. Ovo je kratka knjiga, ne samo iz razloga jer je u pitanju knjiga-komentar, nego i iz razloga jer ljudi danas sve manje čitaju. Koji je smisao debelih knjiga, ako nismo u stanju da ih razumemo u kratkim crtama. Ali ovo nikako nije skraćena verzija knjige koju smo jednom napisali, naprotiv, ovo je njena proširena verzija, istina, u jednoj kraćoj formi, što u startu zvuči kao paradoks. Međutim, nije baš tako. Debele knjige često idu u širinu, trude se da obuhvate obiman istorijski materijal, mnoštvo imena i mnoštvo događaja pokušavaju da sažmu u jednom razumljivom i smislenom obliku, da mu daju određenu naučnu formu, ili prizvuk naučnosti, koliko je to moguće, a opet, ne mogu da ne ostanu nedorečene, ne mogu da ne ostanu šture, često nerazumljive, ali još češće neshvaćene. Prednost malih knjiga je u tome što one odmah idu in media res, ne zadržavajući se puno na sitnicama, napreduju brže i uzimaju više. Sa druge strane, knjige-komentari imaju tu prednost da ne moraju da vode računa o tehničkim detaljima, literaturi, paginaciji, ne moraju čak ni da navode autore, potrebno je samo da se usredsrede na problem i da ga kao takvog postavljaju i rešavaju. To uostalom i jeste sadržaj ove knjige. Napredovati bez ikakvih ograničenja koje pred nas postavlja nauka, znanje, struka itd. A istovremeno pozivati se na nešto što je uglavnom zaključena stvar i pritom probati ići dalje od toga, velikim koracima, ali u tišini i samoći noći. U tom je čar pisanja i istovremeno u tome leži velika opasnost po samog autora. Da se ne zagubi, da ne zaluta ili ne daj bože, poludi. Mnogima se to desilo u delu ili izvan njega. Jer, šta je stvarnost izvan onoga što je napisano? A opet, može li se verovati svemu onome što piše i do koje mere, gde je granica koja nas čuva od toga da ne padnemo u drugu krajnost, jednako opasnu po sebe: bespogovorna vernost u delo i krajnost njegovog totalnog poricanja. A to je problem koji neprestano obuzima autora i autorstvo, čak i kada ono nije priznato ili se namerno odbacuje. Na toj stranputici, između vere i očajanja, kreće se celokupno naše stvaranje. A samo je pitanje dana, vremena i mesta, da li ćemo i kada skliznuti na jednu stranu. Ova knjiga-komantar pokušava da održi distancu spram vlastitog dela, ali istovremeno svesna činjenice da se nije dovoljno od njega udaljila niti ga je u potpunosti prevazišlja. U tom smislu ova knjiga-komentar traži odstupnicu za neko naknadno razmimoilaženje. Ipak, tema ove knjige-komentara je prilično složena. Mnogi bi rekli da je klasična, da sintagma politička ontologija ne zvuči malo rogobatno. Odavno se mnogi više ne bave ni ontologijom ni političkom filozofijom, prva ulazi u domen istorije filozofije, druga se izučava u skopu političke nauke, tako da pomalo iznenađuje interesovanje za te drevne teme. Poslednji pokušaj utemeljenja ontologije čini se da je preuzeo Hartman početkom XX veka – regionalna ontologija – ali to nije izazvalo neki preterani interes. Sa druge strane, obnavljanje jedne političke filozofije u delima Hane Arent i Leo Štrausa nakon Drugog svetskog rata, iako je izazvalo veliko interesovanje, nije naišlo na neki zapaženiji uspeh. Zato će mnoge iznenaditi naslov ovog komentara-knjige. Šta bi bila jedna ontologija političkog? Naravno, od novijih autora ovom temom su se na svoj način bavili Fuko, Derida, Ransijer, Badju, ali sve je to ostalo na nivou pokušaja. Ni ova knjiga ne pretenduje na nešto više. Ona pokušava da opiše jednu putanju mišljenja koja često nije pravolinijska, koja luta ili se naprasno prekida na jednom kraju da bi se nastavila na drugom. U osnovi to je nastavak razgovara sa Fukoom, Delezom, Gatarijem, Ničeom, filozofima koji su ostvarili najveći uticaj na samog autora. Na njihovom tragu pokušali smo da mislimo nešto što smo, u nedostatku boljeg termina, krstili imenom ontologija političkog. Nismo sigurni koliko to odgovara predmetu i materiji. Predmet pod tim imenom još ne postoji, a materija je manje više poznata, neki je nazivaju i filozofijom života (vitalizam), poststrukturalizam, postmoderna itd. Sve su to nazivi koji više etiketiraju nego što bilo šta smisleno objašnjavaju. Na kraju krajeva od nečega je trebalo početi. Nepravedno bi bilo da se ovde ne pomenu uticaji frankfurtske škole, pre svih Adorna, Horkhajmera, Markuzea i Habermasa, kao i doprinosi francuskih marksista, Altisera, Lefevra i poznog Sartra, situacionista itd., uključujući naročito i birmingensku školu medija, od Hogarta do Hola i Hebdidža. Ali, naravno, sve su to uticaji, interesovanja i sve to skupno ima malo veze sa ovom rogobatnom sintagmom: ontologija političkog. Ipak, svesni smo činjenica da bi vlastiti izbor trebali potkrepiti dokazima. I oni se zaista nalaze u ovoj knjizi. Možda sve to nije logično i dosledno izvedeno, disciplinovano i na jednom mestu, ali oni se zasigurno tu nalaze, a naš zadatak je i bio da ih pronađemo i predstavimo. Ne očekujemo da se oni dopadnu svakome, kao što ne očekujemo i da se ova knjiga sviđa svima koji je budu čitali. Na kraju krajeva, smisao teorijske knjige nije u tome da izazove nekakvo estetsko dopadanje nego naprotiv, da skrene pažnju, upozori ili sablazni svoga čitaoca. To naravno nije zahvalan zadatak i mi smo toga svesni. Ono što bi trebao biti zadatak ovog uvoda jeste i da nešto više kažemo o samoj sintagmi ontologija političkog i na taj način predupredimo nesporazume kojih će svakako biti. Ovde se ne radi ni o kakvoj novoj filozofskoj disciplini. Nije nam bio cilj da stvaramo neku novu filozofiju politike, niti da primenimo neki interdisciplinarni pristup (nešto između ontologije i filozofije politike). Naprotiv, imali smo zadatak da izolujemo jedan problem, da ga predstavimo i obradimo. Prema našem slobodnom uverenju ovaj problem datira već dugo u filozofskim okvirima. Polazna pretpostavka je Bergsonov pojam trajanja (durée). Pokušali smo da ga mislimo u bliskom odnosu sa vlasti. Zapravo, vlast se definiše trajnošću i samim tim ona ulazi u domen ontologije. Budući da je u pitanju politička kategorija, onda nam se prirodno nametnula potreba da govorimo u relacijama političke ontologije ili ontologije političkog. Suština ove knjige i jeste u tome da ispita mehanizme održavanja neke vlasti. Samu vlast smo definisali kao neko telo-moć. Ono što održava svaku vlast jeste specifičan mehanizan na koji se mašine-proteze (kao proizvodne mašinske instance) dovode u vezu sa telom-moći, odnosno, na koji način one održavaju telo-moć u životu (trajanju). Suštinski vlast opstaje zahvaljujući modelima, a zadatak je svake vlasti da stvori postojan poredak uzora (modela). Naravno, zavisno od tipa vlasti, tj. vrste tela-moći, zavisi i kakav će mehanizam vlasti u određenom trenutku biti primenjen. Ali ključno je da svaka vlast mora da podjarmi proizvodnu instancu (molekularna mašinska proizvodnja) i da je stavi u svoju službu (proizvodnja tela-moći). U tome se ogledao uticaj Delezove i Gatarijeve teorije. Kad god bi se vraćali čitanju Deleza i Gatarija nama se njihov koncept činio prihvatljiv ali opet nekako apstraktan. Nikako nismo dolazili do suštine mašinske proizvodnje i do mehanizama njihovog delovanja. Osim toga činilo nam se da je potrebno napraviti i jednu reviziju istorijskog pristupa. To je razlog zašto smo pribegli pisanju knjige Modeli ili iskustva. Nakon pisanja knjige shvatili smo da nam suštinski nedostaje jedna teorijska pozicija, tj. da ona nije u dovoljnoj meri izražena u prethodnoj knjizi. Stoga smo pribegli pisanju nove knjige, ali koja nužno ne bi morala biti nova knjiga nego pre komentar na prethodnu knjigu. To je razlog zašto je ova knjiga dobila takav izgled. Razumljivo je da će mnogi reći da smo u potpunosti iskrivili koncept Deleza i Gatarija. Naravno, kada se teorija kuje čekićem – što je zahtev samog Deleza – štošta mora da se iskrivi i pukne. To nikako nije sporno. Slična stvar se desila i Fukou. Ali to je bila neminovnost. Pri tom, ne treba prevideti jednu stvar. U tome se nas pristup u potpunosti razlikuje od Fukoovog metoda, kao i od rada Deleza i Gatarija. U njihovom radu još je u pitanju odbijanje dvostrukog tipa: ni represija, ni ideologija. Poenta je istražiti mehanizme vlasti pored represije i ideologije. Po mnogima se u tome i sastoji stvarna Fukoova novina. Delez je u knjizi o Fukou to jasno istakao. Ako vlast nije primarno ni represivna ni ideološka, kakva je ona zapravo? Vlast je proizvodna, odnosno, proizvodi subjekte. Ali dodaće Altiser, u kratkoj knjizi o ideologiji i nerepresivnim aparatima države, i ideologija proizvodi subjekte za druge subjekte – princip interpelacije – i ideologija je proizvodna. I tu je zapravo nastao naš problem, odnosno, to je bilo pitanje na koje smo se fokusirali. Kakve posledice proizilaze otuda kada se ustanovi da je ideologija proizvodna? To znači da dvostuko odbijanje (ni represija, ni ideologija) više ne važi. To je teren na kom smo mi pokušali da izgradimo vlastiti pristup problemu. To je razlog zašto nam se Delezov i Gatarijev koncept učinio nadmoćnijim u odnosu na Fukoa, ali, istovremeno, ko bi odbacio Fukoove analize, ko bi se odrekao takve dragocenosti? Zato smo morali ponovo kopati, kako po delu Deleza i Gatarija tako i u Fukoovom radu. Ali, još jedna stvar nas je ovde mučila: da li se kritika kulturne industrije može izvesti iz njihovog dela? Ovim problemom se bavila marksistička teorija, od Frankfurta do Birmingema. Osim toga, kako stoje stvari sa klasnim pitanjem? U većini slučajeva novije kulturalističke teorije su odbacivale to pitanje, a političku borbu su vodile oko zajedničkih problema potlačenih (rodno, klasno, rasno, seksualno pitanje i sl.). Delez i Gatari su ovom pitanju pristupali kao jednom molarnom problemu, koji prvenstveno nije vezan za molekularnu proizvodnju nego pre za kompaktno telo – u ovom slučaju kapitalističku mašinu – a takav pristup je veoma sličan savremenim kulturalističkim teorijama. Zapravo, reč je o tome da klasno pitanje nije nipošto nadređeno drugim oblicima ekploatacije koje nastaju po osnovu roda, rase, seksualne orjentacije i sl. Ali, to bi opet značilo da politiku treba trasirati oko borbe za prava, a nama se to činilo veoma problematičnom pozicijom. Razlozi tome su brojni u ovoj knjizi-komentaru. Nije nam namera da ih odjednom i potanko izložimo u uvodu, jer da je to bilo moguće ostatak knjige bi bio suvišan. Ovaj uvod služi tome da istaknemo izvesne nedoumice ili probleme koji su nas opsedali, a čitaocu to može biti od koristi u razumevanju ove knjige-komentara. Treća stvar koja je prilično dominanta u ovoj knjizi-komentaru jeste status novih tehnologija. Radi se o potpuno novoj političkoj situaciji. Još se Liotar početkom osamdesetih, u jednom kraćem spisu o postmodernom stanju, zalagao za delegitimaciju velikih političkih narativa moderne (ekploatacija, humanizam itd.), nasuprot malih narativa postmoderne. Nove tehnologije tada još uvek nisu bile razvijene u obliku koji mi danas poznajemo – internet je bio u začetku a mobilni telefon tek u eksperimentalnoj fazi – a ipak je Liotar shvatio jednu jako bitnu stvar: posmoderno doba sa sobom donosi problem legitimacije politike. Ukoliko su veliki narativi moderne potrošeni – a Liotar je bio ubeđenja da tako stoje stvari – onda se postavlja pitanje kako je moguće izgraditi politički legitimitet na postmodernim malim narativima (koncep ljudskih prava, zaštita prirodne sredine i sl.)? To je takođe značilo zaći iza ideološke zavese velikih priča (liberalizam, socijalizam, fašizam) i usredsrediti se na konkretne političke probleme (zaštite životne sredine, problem siromaštva u svetu, zaštita ljudskih prava itd.) koji dakako čine opus prevashodno liberalne ideologije. Fukujamina najava doba „kraja ideologije“ u mnogome je zaoštrila celu raspravu, a na videlo su izašle i brojne protivurečnosti globalizovanog, neoliberalnog kapitalizma. To je zahtevalo jedan urgentan pristup kako problemu ideologije tako i trenutnoj političkoj situaciji. Činilo se ne samo da ne živimo doba „kraja ideologije“ nego da je na delu jedna suptilna ideologija čiji kraj nije moguće sagledati, naročito nakon 1. septembra (2001) i Svetske ekonomske krize (2007), kada je postalo jasno da je reč u o jednoj strukturalnoj krizi – koja paradoksalno doprinosi stabilizaciji sistema, iako sve veći broj svetskog stanovništva živi u sve težim egzistencijalnim uslovima – i koja neprestao jača ratna razaranja širom sveta, a što povratno izaziva terorizam u gradovima u središtu kapitala i što jednim delom svakako ide na ruku bankama i osiguravajućim zavodima. Nove tehnologije su nas dovele u jedan prostor visoke transparentnosti (internet, mobilni telefon, video nadzor itd.) u kom se od nas zahteva da permanentno gradimo vlastitu medijsku sliku, bez obzira kojim poslom da se bavimo. To je dovelo do pojave narcis kulture – ona je u opoziciji apolonskoj kulturi – i izazvalo doba delegitimizacije politike. To znači da politički legitimit daje isključivo medijska slika i vlastita sposobnost da se ona kao takva proizvede. To je politika modela, tu svako ima imperativ da od sebe način model, bilo da je reč o političkim analitičarima, medijskim zvezdama, rijaliti igračima, sportistima i sl. U suštini svi mi danas živimo jedan veliki rijaliti-šou i svako je od nas potencijalni rijaliti igrač. Tamo gde je život postao providan sve je samo parodija modela, kretanje u jednom zasićenom i visokotransparentnom prostoru u kome modeli neprestano referiraju na sebe same. U takvim okolnostim nije moguća politika, bar ne politika kao kretanje koje se suprotstavlja reprenzentativnoj funkciji modela. S druge strane modela su iskustva, i upravo u tome ova knjiga-komentar vidi mogućnost nadolaska jedne nove i drugačije politike. U osnovi to danas predstavlja revolucionarnu strategiju i na tome treba raditi zajedničkim snagama: nasuprot politike modela afirmisati politike iskustva.