SKICE ZA JEDNU ONTOLOGIJU POLITIČKOG II

Na početku istorijskog razvoja uvek se nalazila neka suverena instanca: bilo da istorija započinje mitom (stara Grčka) ili da je stvara Bog (Stari zavet). U drevno doba mitovi su često obavljali funkciju koju danas vrši nauka: to su bile priče o poreklu ljudi, bogova, kosmosa itd. Suštinsko u mitu je bilo održati verovanje u konačni smisao svega što jeste. Mit nije dozvoljavao pitanja, on je prosto davao odgovore. Suštinsko u mitu jeste to da je on bio zaokružena slika stvarnosti. Nije bilo moguće iskoračiti iz mita, jer mit nije samo objašnjavao ono što je bilo nego isto tako i ono što će biti. U mitu je celokupna stvarnost zahvaćena na mitski način: sve je deo priče i od svega na kraju ostaju samo priče. Mitovi su kao drevni spomenici. Oni su bili ogledalo antičke suverenosti i putem njih ona je težila da se produži u vremenu (trajanje). U čemu se mit razlikuje od savremenih medija? Moć je u doba mitova dolazila iz prošlosti – arhajskog perioda – i vodila budućim događajima. Produžiti se u vremenu – trajati – to je suština vlasti. U tu svrhu vlast koristi mašinske produžetke (mašine-proteze). Da se razumemo, ni jedna vlast nije samonikla. Rat je vekovima bio mehanizam suverenosti. Rat je uvek podrazumevao izvesnu vojnu disciplinu: bilo da se ona neguje u obliku falange, rimske legije, oklopnih vitezova itd. Krajnji smisao vlasti jeste da istraje u vremenu. Ali nije li to generalno problem i života kao takvoga? Sve što jeste na neki način teži trajanju. Moć i trajanje su uvek išli skupa u istoriji. Suština moći i jeste u tome da ona teži da se produži u vremenu. Ona uvek izmišlja nove mehanizme da bi opstala i trajala. Ameba je taj produžetak načinila na najprimitivnijem nivou: prostom podelom matične ćelije na dva dela. Razvijeni biološki organizmi teže da se produže u vlastitoj vrsti, roditelji teže da istraju u svojoj deci. Ukoliko život povezujemo sa trajanjem njegov imperativ je opstanak po svaku cenu. To znači da je ontologija političkog u osnovi svake filozofije. Od stoika potiče čuvena podela filozofije na fiziku, logiku i etiku. Za stoike je etika bila kruna filozofije. Međutim, još su antički fizičari pokušali filozofiju da misle u formi ontologije. Ukoliko pitamo za prirodu svega što jeste onda se priroda nama pojavljuje u obliku mišljenja o biću, a utoliko ona jeste prva filozofija ili ontologija (logos, govor ili priča o biću, to ontos). Pojavom antičkih fizičara mithos i logos se deli na dve vrste priča: prva je priča o poreklu, dok je druga argumentovana priča (priča koja traži razloge). Već tu na delu imamo diferencijaciju moći na dva oblika: moć koja svoje utemelje traži u nekoj priči o poreklu i moć koja se zasniva na razlozima (argumentaciji). Moć koja sebe utemeljuje putem mita jeste primitivni oblik suverenosti (istočnjačka suverenost). Nasuprot njemu nastaje moć koja sebe može da potvrdi samo u argumentovanom govoru (antička suverenost). Naravno, ne treba zaboraviti da suverenost sebe u poslednjoj instanci može da odbrani jedino nasiljem. Pa ipak, suverenost pribegava nasilju samo u trenutku kada njena legitimacijska osnova izgubi potporu (rušenjem određenog mita, ili obaranjem argumenata). Međutim, nasilje nikada nije krajnji ishod onoga čemu teži bilo koja vlast, a to je vlastito održanje (trajanje). Da bi vlast opstala ona mora razviti mehanizme autolegitimacije, bilo da to postiže putem mita ili argumentovane rasprave. Evo nekih primera iz istorije: istočnjačke civilizacije su vlast utemeljile na osnovu mita (primitivne despotije), antički svet je vlast zasnivao na principu argumentovane rasprave (skupština, senat itd.), hrišćanski srednji vek je vlast izgradio u sukobu božanske i svetovne suverenosti (crkvena i svetovna mitologija, povremeno kombinujući elemente argumentovane rasprave), dok je moderno doba stvorilo državu kao nezavisan i samostalan mehanizam upravljanja (kapitalizam i moderna birokratija). Naravno, kao što je nasilje odlika svake vlasti tako je i birokratija njen sastavni deo. Ali i birokratija se pojavljuje u različitim oblicima u istoriji, bilo da je shvatamo kao svešteničku elitu u primitivnim imperijama, ili u obliku vojne, upravljačke i kulturne elite u doba helenizma i Rimskog cartva. Moderna vlast je nastala kao mešavina svešteničke i svetovne birokratije, a tek je apsolutizam omogućio nastanak moderne upravljačke elite koju poznajemo do naših dana. Ipak, vlast se nije razmenjivala samo među ovim velikim tvorevinama suverenosti, bilo da se njihovo poraklo traži na Zapadu ili Istoku (u Evropi, Aziji ili Africi), nego je isto tako prolazila i putem brojnih ratnih mašina, čiji značaj u istoriji nije dovoljno procenjen ili se često zanemarivao kao sporedan i periferan događaj. Na šta se tu konkretno misli? U pitanju su brojne vojne i disciplinske formacije koje su se stvarale na periferiji velikih imperija i među kojima su posredovale u obliku nomadskih skupina, baveći se paralelno trgovinom i pljačkom, bilo da su u pitanju germanski osvajači (pred kojima je drhtala cela Rimska imperija), vitezovi-krstaši, mongolski ratnici, barokni plaćenici, konkistadori itd. U industrijsko doba to će biti probisveti i lutalice svoje vrste, lovci na laku zaradu, kopači zlata, mornari, železnički radnici itd, dok će u doba fordizma i postfordizma tu ulogu obavljati kriminalci raznih sorti, od krijumčara pića i vlasnika kockarnica do trgovaca drogom i narko-kartela, koji se bave raznovrsnim kriminalnim delatnostima, od krijumčarenja ljudi, oružja, energenata, retkih vrsta do informatičkog softvera itd. Dok je moderna nacionalna država ograničavala ilegalizme apsolutizma zakonskim okvirima, do kojih je dolazilo usled neusaglašenosti brojnih kraljevskih dekreta, jačajući birokratski centralizam i disciplinarno društvo, dotle savremena neoliberalna država teži da zakonske okvire pojednostavi i fleksibilizuje do te mere da oni mogu da zadovolje tržišne zakonitosti i to po cenu da se više ne zna gde je granica između legalnog i ilegalnog. Čak legalno je često u službi ilegalnog, budući da zakonski okviri uvećavaju ekonomske rizike i tako podižu cenu ilegalnoj robi koja samim tim postaje povoljna investicija, pri čemu veća ekonomska dobit od ilegalne trgovine nadomešta ekonomske rizike, koji nisu puno manji ni pri legalnog trgovini, ali je dobit države na taj način mnogo veća. Neoliberalna država danas ima zadatak da prepoznaje i markira rizike koje treba zakonom zaštititi i to sa namerom da se njihova zloupotreba može naplatiti u ilegalnoj sferi (oduzimanjem imovine u slučaju nezakonitih aktivnosti). II Baviti se vlasti u osnovi znači analizirati strahove. Mnogi teoretičari politike insistirali su na strahu kao ključnoj političkoj kategoriji. Antički svet veruje u politiku kao život u društvenoj zajednici (polisu). U antičkom svetu grad je bio u središtu političkog života, ali antički grad je bila društvena zajednica malih okvira, a kolonizacija se starala o tome da se granice polisa nikada ne prekorače. Tako je politička struktura društvene zajednice (polis) u velikoj meri diktirala i veličinu antičkog grada. Drugačije stvari stoje sa modernim gradovima koji su u doba apsolutizma u mnogome prevazišli veličinu polisa. Stoga ne iznenađuje da je Makijaveli u moderno doba moral u potpunosti proterao iz politike. Pojam real-politike iz stvarnog života renesansnog grada Makijaveli preuzima i prenosi u teorijsko područje, oslobađajući ga antičkih predrasuda. Makijavelizam za koji su se mnogi posle Makijavelija zalagali u osnovi je bila stara doktrina aristokratije u borbi protiv političkih neprijatelja, dominantna još u doba Rimske republike, ali karakteristična i za renesanse gradove na severu Italije, a koja tvrdi da su protiv političkog neprijatelja dozvoljena sva sredstva. I mada Makijaveli hvali savez naroda i vladara, insistirajući na tome da su političke okolnosti (fortuna) od najveće važnosti prilikom osvajanja i opstanka na vlasti, on pritom ne propušta da naglasi da su vrline vladara (virtu) takođe jedan od bitnih faktora za osvajanje i održavanje vlasti. Vrline koje u potpunosti odgovaraju vladaru jesu hrabrost lava i lukavstvo lisice. Makijaveli je svestan da je nasilje sastavni deo vlasti i zbog toga je potrebno da se narod plaši vladara – otuda vrlina hrabrosti – ali nikako ne gubi iz vida da nasilje samo po sebi nikada nije dovoljno za opstanak na vlasti ukoliko ono za podršku nema staloženost i diplomatsku vrlinu, a u tome mu upravo pomaže lukavstvo lisice. Ne postoji vlast koju je moguće održati samo na strahu i zbog toga umeće lukavstva treba da nadomesti ono što strah nije u stanju. Ipak, iako sami nisu dovoljni za održanje vlasti, nasilje i strah su i dalje poslednji bastioni vlasti za Makijavelija. Upravo toj ideji se suprotstavlja Spinoza u Teološko-političkom traktatu pokazujući da je najopasnija ona vlast koja se bazira na strahu, budući da se tako podstiču loše karakterne osobine u ljudima, učeći ih da budu licemeri i da govore nešto drugo od onoga što im je na umu. Na tom tragu Monteskje je pokušao da definiše tri oblika vladavine (despotiju, monarhiju i republiku) i to zavisno od toga kakve moralne osobine vlast podstiče kod svojih podanika: despotija se zasniva na strahu, monarhija na počastima, a republika na vrlini. U gradjanskom društvu, odnosno republici, vlast je opravdana samo ukoliko ima za cilj poboljšanje moralnih karakteristika svojih podanika (vrlina). Sa druge strane, vlast u monarhiji se poštuje ne zbog nje same već zbog povlastica (počasti) koje idu sa njom, dok se despotija poštuje jedino iz straha. Ali legitimitet države ne treba tražiti samo u poboljšanju moralnih standarda podanika, nego isto tako i u potrebi pojedinaca da zaštite izvesna prirodna prava. Odatle vodi poreklo druga struja građanske misli koja legitimitet države traži u teorijima o prirodnom pravu. Na tim temeljima je nastala liberalna doktrina, čijim se osnivačem smatra Džon Lok, a koja tvrdi da je smisao države u efikasnijoj zaštiti prirodnih prava, pri čemu je opravdan svaki otpor nepravednoj vlasti (pravo na otpor – pobunu), odnosno otpor vladi koja od ovih načela odstupi. Shvatanje države kao ″noćnog čuvara″ ustalilo se nakon 1848. godine i Proleća naroda, kad liberalizam zadobija klasičnu ekonomsku formulu lese-fera (laissez-faire): pustiti da se ekonomski tokovi odvijaju autohtono i što manje uplitati državu u privredna kretanja. Od tada država zadobija regulativnu funkciju, ona donosi i uređuje „pravila igre“ prema kojima su ekonomski akteri dužni da postupaju, ali se ne meša u privredne tokove niti kontroliše tržište. Sloboda tržišta je osnovna pretpostavka klasičnog liberalizma, a pojedinci radeći za sebe istovremeno rade i za dobrobit društvene zajednice (prema znamenitoj formuli utilitariste Džeremija Bentama), dok skrivena ruka tržišta u potpunosti reguliše ekonomska kretanja (Adam Smit). Klasični liberalizam je u sociologiji nadograđen socijalnim darvinizmom (Herbert Spenser), ta formula je najviše zaživela u SAD-u, što je bio specifičan spoj liberalne ekonomske doktrine i Darvinovog evolucionističkog stanovišta u biologiji. Glavno geslo socijalnog darvinizma je da u društvu, kao i u životu, uspevaju samo najjači, pri čemu proces evolucije ide od jednostavnijih ka sve složenijim društvenim oblicima. S druge strane, teorije sile su pojavu države objašnjavale s istorijskog stanovišta i to kao proces pokoravanja naroda-zemljoradnika od strane naroda-stočara, a odakle sledi i ekonomska ekploatacija prvih od strane drugih. Marksizam objašnjava funkciju države sa stanovišta održavanja klasnog društva, a što za posledicu ima eksploataciju radničke od strane buržoaske klase, prvi proizvode društveni višak (višak vrednosti) dok ga drugi neopravdano prisvajaju. Sličnosti socijalizma i liberalizma su očite kada je u pitanju država, u oba slučaja se državi pripisuje regulatorna funkcija, ali dok se marksizam kritički odnosi prema njoj dotle je liberalizam čista apologija takve države. Novi koncept države javio se u doba Velike depresije (1929), on u mnogome posreduje između marksizma i liberalizma, država i dalje zadržava regulatornu ulogu ali se njeno polje uticaja proširuje i na privrednu sferu. Država blagostanja (welfare state) je ona koja omogućava relativnu zaštitu socijalnih prava (zdravstveno i socijalno osiguranje, besplatno obrazovanje itd.), ali takođe podrazumeva i permanentnu intervenciju države u privredi. Koncept države blagostanja je bio aktuelan sve do 1970-ih godina, kada se pod uticajem kibernetike, informatike, teorije sistema itd. dešavaju krupne promene u industriji, a što dovodi do automatizacije proizvodnje i viška zaposlenih. U tom periodu neoliberalna država obnavlja lese-fer (laissez-faire) ekonomiju, sprovodeći potpunu deregulaciju unutar javnog sektora, ukidajući monopole i fleksibilišući privredu. Tako se od države koja troši (država blagostanja) dolazi do države koja štedi (neoliberalna država), a primat nad industrijskom proizvodnjom sada preuzimaju berzanske špekulacije i finansijski kapital. Ali, kakve to veze ima sa ontologijom političkog? O istorijskim oblicima vlasti možemo da govorimo i kao o povesnim likovima suverenosti, kapitalizma, discipline, teritorijalnosti itd. Ovih režima može biti beskonačno mnogo, kao i njihovim međusobnih kombinacija. U disciplinski mikrorežim ubrajamo različite modele subjektivacije: od sveštenika i vojnika do birokrate, radnika i sl. Ali, svaka od ovih subjektivacija, kao i sve zajedno, mogu takođe da budu deo suverene i kapitalističke mašine. Subjektivacije su zapravo modeli za proizvodnju sopstva, a sopstvo je čvrsta osnova oko koje se organizuje društvena proizvodnja. Probiti granice sopstva u osnovi znači uspostaviti nove i revolucionarne linije. To znači proizvesti iskustva. Iskustva se nalaze sa druge strane modela, discipline, postrojavanja i ona podrazumevaju zajedničko učešće u stvarima koje su od opšteg značaja. Stoga su iskustva u osnovi politike i političkog. Istražujući ovde ontologiju političkog želi se ukazati na mehanizme proizvođenja sopstva, odnosno, na modele subjektivacije u istorijskim okvirima. Šta nam govori pojam ontologija političkog? Nije li to u osnovi brkanje disciplina i oblasti? Ontologija se još od pojave antičkih fizičara bavila pitanjem porekla bića (logos, arhe, to ontos). Kao priča (logos) o biću (to ontos) ontologija istovremeno istražuje njegovo poreklo (arhe) i to kao prve principe bića (Aristotel). Prema Aristotelu, najvećem sistematizatoru antičkog sveta, ontologija se bavi teorijom, dok politika proučava praktično područje bića i to u obliku života u zajednici. Štoga je ovde nejasno šta bi predstavljala jedna ontologija političkog? Ukoliko je ontologija priča (govor) o biću, utoliko se ona tiče teorijske sfere. Ali tu zapravo otkrivamo razliku između antičkog i modernog shvatanja bića. Aristotel je razlikovao tri sfere bivstvovanja: teorijski, praktički i poetički domen. Oni su međusobno odvojeni utoliko ukoliko se prvi bavi pitanjem šta jeste, kakvo jeste i zašto ne može biti drugačije, dok druga dva posmatraju bivstvujuće tako da ono može biti i drugačije, budući da njegova krajnja forma zavisi od ljudske delatnosti. U praktičnoj sferi filozof istražuje delatnost kao takvu (etika i politika), dok u poetičkoj sferi njega zanima samo delo (umetnost). Tu zapravo do izražaja dolazi distinkcija između pojma dinamis-a i entelecheia-e, prva označava biće koje može biti i drugačije, dok druga znači biće koje ne može biti drugačije nego što jeste. Ono što može biti drugačije postoji u obliku mogućnosti (dinamis) i teži nekom konačnom obliku, svrsi, udelotvorenosti (entelecheia). Razlika između materije i forme, obe sačinjavaju četiri ontološka principa Aristotelovog filozofskog sistema u koji se još ubrajaju delatnost i svrha, jeste upravo u tome što prva postoji samo u obliku mogućnosti (dinamisa) a što znači da je svrha izvan nje, dok druga ima svrhu u samoj sebi. Forma je nepromenjiva upravo iz razloga jer nema ka čemu da se menja (kreće), za Aristotela je kretanje moguće samo kao prelazak iz stanja mogućnosti u stanje aktualnosti, odnosno od bića kojem svrha nedostaje (materija) do bića koje u samom sebi ima svrhu (forma). Delatnost je ono što posreduje prelazak iz čistog stanja mogućnosti (dinamis) u čisto stanje aktuelnosti (enteleheia). Ontologija, kao osnovna filozofska disciplina, odnosno kao teologija, metafizika ili prva filozofija, prema Aristotelu, proučava biće onako kako ono jeste, dakle izvan kretanja (kao principe i osnove svih stvari – prve ontološke principe), dok bića u kretanju proučava fizika (bića koja napreduju od materije do forme, odnosno, od dinamisa do enteleheiae). Politika se bavi domenom delatnosti i to samo utoliko ukoliko ona ima svrhu u sebi samoj, a ne u drugom, npr. delu (umetnost). Dakle, politiku Aristotel smešta u domen prelaska bića iz dinamisa u entelecheiau i to samo ako proučava delatnost vezanu za život u zajednici. To pokazuje da su za antičkog čoveka ontologija i politika u potpunosti dva različita domena pojavljivanja bivstvujućeg kao takvog. Zbog toga je sintagma ontologija političkog neshvatljiva antičkom čoveku, budući da ne postoji polje susreta ontologije i politike. Ali, da li tako stoje stvari i sa modernim čovekom? Kada imamo u vidu modernog čoveka, onda je njegova istorijska pojavnost neodvojiva od fenomena moderne prirodne nauke. Šta se to novo dešava sa prirodnom naukom? Pre svega, prirodna nauka više ne posmatra fizičke fenomene na antički način – tako što teži da ih sazna i objasni – nego istovremeno teži da pokaže na koji način oni funkcionišu, odnosno kako oni „rade u praksi“. Taj pragmatični momenat je ono što modernu prirodnu nauku razlikuje kako od antičke nauke, tako i od srednjevekovne sholastike. Suština nauke nije samo u tome da odredi i definiše fizičke fenomene, nego isto tako da pokaže i kakve su njihove praktične implikacije, odnosno, da ustanovi kakve to praktične posledice proizvodi u svakodnevnom životu ljudi. Otuda je jedan duboki humanizam upisan u modernu prirodnu nauku. Tu se na najpotpuniji način potvrđuje dalekovida Bekonova rečenica: „znanje je moć“. Dajući prednost inventivnosti induktivnog zaključivanja u odnosu na stereotipe dedukcije i silogizma, Bekon je jasno ukazao da nova nauka mora da ima i novi zadatak: znanje više nije samo sebi svrha, nego ono istovremeno mora da ima praktične ciljeve i da omogući ljudima moć nad prirodom. Na taj način moderna prirodna nauka treba čovečanstvo da emancipuje od prirode. Tako vidimo da se već Bekon pojavljuje kao rodonačelnik prosvetiteljstva, a borba protiv predrasuda u ovom slučaju znači obračun ″nove nauke″ sa ljudskim zabludama (kritika idola). Ali oslobađanje čoveka od prirode (fakticiteta priručnog) nije istovremeno značilo i emancipaciju čovečanstva. Naprotiv, upravo to je čoveka uputilo na jedan isto tako bezlični mehanizam pokoravanja, kakav je predstavljala priroda, samo što je ovog puta čovek njegov vlastiti tvorac. Nasuprot prirodnog determinizma, oličenog u primitivnoj agrarnoj proizvodnji, sada susrećemo jedan mašinski determinizam, zasnovan na kibernetici, teoriji sistema, novim tehnologijama (informatici i telekomunikacijama) itd. Uništavajući jedan prirodni ekosistem, čovek je istovremeno stvorio jedan novi, visoko sofisticirani tehničkotehnološki svet u kom se njegov položan nije značajno izmenio. Ranije je čovek robovao prirodnoj sredini, danas čovek robuje mašini. Prosvetiteljski humanizam ne samo da nije čovečanstvo oslobodio lanaca, nego ga je postavio u još jače okove. Čak je diskutabilno i to da li se životni vek ljudi produžio (kada se u svetu i dalje vode ratovi malih intenziteta u kojima gine mnogo više civilinog stanovništva nego što ga je zajedno mogao zamisliti antički, srednjevekovni i moderni svet), da li se smanjila smrtnost dece i odojčadi (kada se procenat mortaliteta razvijenih zemalja povećava iz dana u dan), da li se životni standard poboljšao (i dalje smo zavisnici od mrvica koje padaju sa trpeza svetskih moćnika), a to su sve prednosti našeg vremena u očima statističara, i kakvog to značaja ima za većinu ljudi koji danas žive ispod životnog minimuma, kojeg su takođe propisale birokrate u kabinetima belosvetskih moćnika i to iste one koje ljudske živote izražavaju u brojkama i ljudske patnje mere procentima. Dakle, čovek se možda jeste oslobodio prirode, ali je emancipacija čovečanstva izostala. To je razlog zašto se danas prosvetiteljske ideje dovode u pitanje (strukturalizam, poststukturalizam, postmoderna itd.). Mnogi idu čak toliko daleko da i humanizam proglašavaju propalim i zastarelim konceptom (Hajdeger, Altiser, Fuko, Delez itd.). Umesto toga mnogi radije govore o čoveku kao o spoju aktivnih i pasivnih sila (Niče, Fuko, Delez itd.). Na tom tragu se kreće i naša misao pokušavajući čoveka da shvati pre svega kao spoj malih mašinskih produžetaka (mašina-proteza). Ukoliko čovek jeste skup malih mašina-proteza utoliko on nikada i nije postojao kao jedinstven i nezavisan koncept. Istorija čovečanstva u osnovi je povest pokoravanja mašina-proteza velikim telima, bilo da su u pitanju teritorija, disciplina, suverenost, kapitalizam, itd. Zbog toga mi izbegavamo da oplakujemo savremenog čoveka i u osnovi povest čovečanstva shvatamo kao mehanizme uprezanja mašina-proteza u sve jače okove velikih društvenih tela. U početku su tehnologije bile primitivnije tako da se i pokoravanje iskazivalo u obliku čistog nasilja nad telom: bilo da su u pitanju primitivni načini upisivanja totemskih označitelja (tetovaža), tehnike deformacije tela, tehnologije iznude priznanja, javna kažnjavanja itd. Kako je tehnologija napredovala tako su izmišljani i sve suptilniji mehanizmi proizvođenja sopstva (subjektivacije). Kao presudan oblik u tome pravcu pokazala se disciplinska tehnologija, koju je izumeo pozni apsolutizam i to negde na prelasku iz XVIII u XIX vek. Disciplina je uspela da mašine-proteze veže za suvereno telo putem subjektivacije. Pre svega, bilo je potrebno stvoriti niz disciplinskih tehnika i njih svakodnevno primenjivatiti na telu kako bi se stvorio poslušni pojedinac: vojnik, učenik, radnik, zatvorenik, bolesnik itd. Sve su to oblici subjektivacije koji pretpostavljaju neprestani rad na sebi i to sa ciljem da se konstituiše sopstvo kao postojana i čvrsta instanca oko koje će se vezati rad ostalih mašina-proteza. Ovde postoji još jedna bitna nesuglasica: to je ona oko ideologije. Kako odrediti i gde situirati ideološko? Od pojave ideologije kao lažne svesti (Marks) do problema interpelacije (Altiser), ideološko je sledilo jednu razvojnu putanju. Na kraju se pokazalo da ideološko takođe sačinjava jednu proizvodnu instancu oko koje se konstituiše sopsto (poslušni subjekti). Ideologiju je takođe moguće tražiti na nivou identifikacije s iskazom ili grupom iskaza, a što znači da je ideologija danas sve više sastavni deo životnog stila. To nikako ne znači da koliko ima životnih stilova toliko ima i ideologija (ideologija je uvek vladajuća ideologija – Altiser), nego da ideologija deluje kao kohezivna instanca koja životni stil povezuje u koherentno i čvrsto sopstvo. Eto zašto ideologiju nije moguće objasniti na nivou modela, budući da oni zahtevaju mehanizme za proizvodnju iskaza, predstava, slika itd. – a u njima se tek sopstvo identifikuje u formi modela i postaje podložno uticajima ideologije (subjektivacija, interpelacija), ali po cenu da proizvodne instance (mašinska proizvodnja) ostanu neistražene. Istražiti mašinsku proizvodnju zapravo znači produbiti pojam ideološkog i precizno ga situirati unutar velikih mašinskih tela. Ukoliko je idelogija uvek vladajuća ideologija (Altiser) utoliko se problem ideološkog nalazi u ravni onih linija koje mašinsku proizvodnju (mašine-proteze) povezuju u velika mašinska tela (suverenosti, discipline, kapitalizma itd.). Ako se ne bavimo ideologijom to je i zato jer želimo istražiti dublje nivoe mašinske proizvodnje do kojih ideološko ne dopire. Namera nam je da pokažemo mehanizme kojima se konstituiše sopstvo i upravo to nazivamo ontologijom političkog. Šta znači konstituisati sopstvo? To je način da se instance mašinske proizvodnje (mašine-proteze) vežu za dominantno mašinsko telo (suverenosti, kapitala, teritorije itd.). Otuda taj nezgrapan naziv: ontologija političkog. Ukoliko svaka vlast teži da se produži u vremenu utoliko se istraživanje političkog poklapa sa izučavanjem jedne ontologije, jer ono što traje u vremenu nije ništa drugo do biće. Jedini stvarni predmet ontologije jeste politika, budući da ono što traje u vremenu jeste samo ono što može da traje i zbog toga je pitanje bića u osnovi pitanje moći ili, kako bi to Niče nazvao, volje za moći. Volja za moć ovde znači izvesnu sposobnost produžavanja u vremenu, odnosno, sposobnost trajanja. Sposobnost da se traje u vremenu jeste pokušaj da se suprotstavimo prolaznosti i propadanju. U tom slučaju biti znači trajati, a biće jeste samo utoliko ukoliko istrajava u vremenu. Ali, kako smrtno biće može da traje u vremenu? Ono to uspeva samo ukoliko nadogradi sebe. U tu svrhu služe tehničke mašine. Ali na koji način sebe biće pokušava da nadogradi? Vlast uvek teži nekom održanju. Zbog toga je vlast po prirodi konzervativna. Vlast je u osnovi tvorac modela. Šta je model? Model je produžetak vlasti. On je sredstvo ili način da se vlast produži u vremenu. Modeli vlasti omogućavaju trajanja. Zbog toga je istorija suverenosti ispisana dominacijom modela. Najprimitivni način da se održi neka vlast bio je da se pričaju priče (mitovi). Priče su zaposedale imaginaciju pojedinca i one su vladale njegovom sposobnošću da nešto predstavi i zamisli. Na taj način su one kontrolisale njegovu sposobnost sanjaja. Da bi se vlast održala neophodno je umanjiti sposobnost sanjaja. Suština mitova i jeste u tome. Nesumnjivo da nam mitovi dozvoljavaju da zamišljamo egzotične zemlje, ali maštarije nikako ne mogu da uvećaju našu sposobnost sanjaja. Sposobnost sanjaja pre svege znači delatnost u smeru onoga što misaono predstavljamo (zamišljamo). Misaoni sadržaj se nikako ne može odvojiti od delatnosti, budući da se ovde misao vezuje za neku delatnost. Podsticati sposobnost sanjanja u mnogome znači i delovati u nekom praktičnom smeru. To znači otvarati nove horizonte i mogućnosti i istovremeno postajati drugim i drugačijim. Uvećavati vlastitu sposobnost sanjanja znači menjati se u vremenu: trajati menjajući se i permanento se preobražavati. To u osnovi znači postajati drugim (molekularnim: životinjom, ženom, detetom itd.). A to nisu ništa drugo nego iskustva.