O SUKOBU VLASTI I OPOZICIJE

Nedavno se ponovo postavilo pitanje legitimiteta izbora u Srbiji. Vlast i opozicija i ovog puta su se opredelili za dijametralno suprotne stavove: vlast je smatrala da su ovo najslobodnije sprovedeni izbori, dok je opozicija tvrdila da su izbori pokradeni. Istina, argumenti opozicije uglavnom su se odnosili na lokalne izbore u Beogradu, budući da je akcenat bio stavljen na „fantomske glasače“ koji navodno nisu imali pravo da glasaju na lokalu, ali su svakako mogli glasati na republičkom nivou. Uprkos tome, opozicija je tražila poništenje izbora na svim nivoima, iako je bilo očigledno da „fantomski glasači“ su mogući samo na lokalu. Ali, ponavljenje beogradskih izbora je izgleda pokazalo da je i opozicija zadovoljna postignutim ciljem, budući da je, istina „neveselo“, preuzela svoje mandate u Narodnoj škupštini, čime je i fomalno potvrdila ispravnost izbora na republičkom nivou. Naravno, u celu ovu priču o nelegalnosti izbora u Srbiji se uključio i evropski parlament, koji je doneo nekoliko neobaveznih deklaracija povodom ovog pitanja, a upućena je i posebna komisija čiji zadatak treba da bude u pripremi uslova za „fer i slobodne“ uslove. Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, iako to nije u njegovom resoru, odmah je najavio da će svi zahtevi izborne komisije biti unapred prihvaćeni, ali je potom diskusija u Narodnoj skupštini pokazala da od najavljenog „dijaloga između vlasti i opozicije“ i ovog puta neće biti ništa. Dakle i dalje se nalazimo u nekakvoj pat poziciji vlasti i opozicije i to će verovatno ostati tako sve dok se na završe izbori u Beogradu. Iako su izbori u Beogradu lokalnog karaktera, budžet Beograda je izuzetno velik i niko nije spreman da rizikuje i izgubi ove izbore – jer to znači još jednu „propuštenu šansu“. Ipak, obe strane vode kampanju kao da je reč o republičkim izborima, a ne o lokalnim izborima koji se tiču uglavnom komunalnih pitanja, a čini se da će ovi izbori proteći u formi referenduma, gde će se zapravo birati za i protiv vlasti/opozicije. Opozicija veruje da je dobijanje beogradskih izbora prvi u nizu poraza vlasti, a što treba da deluje poput „domino efekta“ i izazove poraz i na drugim lakalnim izborima velikih gradova Srbije, poput Subotice, Novog Sad, Niša i sl. Čini se da opozicija previše idealizuje događaje od 5. oktobra 2000. godine, kada je došlo do ozbiljnih političkih promena u Srbiji, a kojima je prethodio štajk studenata (1996), nakon čega je Milošević bio primoran da prizna pobedu opozicije na beogradskim izborima. Poučeni tim iskuštvom opozicija veruje da i ovog puta pobeda na beogradskim izborima treba da garantuje pobedu i na republičkom nivou, što uošte ne mora da bude slučaj, budući da je 2012 godine Djilas dobio beogradske izbore, ali je njegova stranka bila ubedljivo poražena na republičkom nivou, kao i na izborima za predsednika republike. Osim toga, treba imati u vidu da Vučić nije Slobodan Milošević, niti da se ovde radi o nekakvom povratku u devedesete godine, budući da Vučić odlično sarađuje sa predstavnicima EU, ali i sa drugim spoljnim faktorima poput Rusije, Kine i Turske. Ako zanemarimo problem Kosova i Metohije, i delimično pitanje Republike Srpske, Vučić ima odličnu saradnju i sa Albanijom i Makedonijom, i donekle Crnom Gorom, iako se i ona ovih dana nalazi u ozbiljnoj političkoj krizi. Upravo se opozicija poziva na izbore u Crnoj Gori, kada želi da formira nekakvu prelaznu vladu čiji bi zadatak bio da stvori uslove za fer i slobodne izbore, pri čemu zaboravlja da ta takozvana tehnička vlada nije dala naročite rezultate, a najveću korist od svega toga izvukla je partija koja je srazmerno dobila i najmanje glasova na izborima, ali je kao „tas na vagi“ poslužila ujedinjenoj opoziciji da pobedi vlast i otuda izvukla zaista velike benefite. Sadašnja Crna Gora deluje mnogo politički nestabilnije nego u doba dominacije Mila Đukanovića, koji i dalje može da se vrati na političku scenu, zahvaljujući ovim previranjima unutar ujedinjene opozicije. Isto tako se čini da bi opozicija u Srbiji dovela do sličnih posledica, čak i kad bi uspela pobediti na izborima, budući da su nesuglasice između pojedinih stranačkih lidera doista ozbiljne, a da ne spominjemo protivurečne stavove koje opozicija ima po pitanju Kosova i Metohije, pa čak i ulaska u EU, deluje da su građanska i nacionalna struja unutar opozicije u tome potpuno podeljene i da su razlike među njima čak veće nego one koje postoje među prestavnicima vladajuće koalicije SNS, SPS i drugih njihovih satelita. Osim toga, opozicija ako želi da dođe na vlast nužno mora da osvaja glasove birača nacionalno opredeljenih, dakle, ne samo političkih apstinenata (očekivati da će na izborima izaći više od 60 posto je gotovo nemoguće) nego i nezadovoljnih SNS pristalica, a što će biti doista teško budući da je ujedinjenje nacionalnog bloka i ovog puta propalo. Postavlja se pitanje i kakva bi to bila vlada u kojoj se pola ministara zalaže za evropske integracije, međunarodno priznanje KiM, uvođenja sankcija Rusiji, čak ulasku u NATO, dok druga polovinja sve to poriče i negira. A zapravo, to i jeste pravo stanje u Srbiji, koja je danas gotovo šizoidno podeljena zemlja. Sa druge strane, migrantska kriza i pandemija Kovida su pokazale da su zemlje EU ostale podeljenje povodom bitnih problema, naročito kada su vakcije bile u pitanju, koje su nabavljane putem „štapa i kanapa“, i to je svaka zemlja radila u samostalnoj režiji – zbog čega su mnoge zemlje u regionu ostale bez vakcina – ali to nije bio slučaj sa Srbijom, iako verujem da bi se slična stvar desila i njoj da su demokrate bile na vlasti, ali o tome možemo samo nagađati. Naravno, moji zaključci o tome pitanju ne proističu iz nekakvog odušeljenja prema SNS-u, nego iz prevashnodno nesposobnosti demokrata da bilo šta smisleno učine bez pomoći EU tokom svoje dvanaestogodišnje vladavine (divlju privatizaciju i potpunu devastaciju privrede i da ne pominjemo). Tako da nije sasvim jasno – šta bi osim možda liberalizacije i demokratizacije – Srbija dobila ukoliko opozicija dođe na vlast. Ne treba podsećati da je i SNS došao na vlast, a da mu je centralno pitanje bila borba protiv korupcije bivšeg režima. A šta se zaista promenilo kada sadašnja opozicija upravo vlast optužuje za korupciju i to u brojnim aferama (prisluškivanja, Sava-male, Jovanjice, Krušika, Belivuka i sl.). Dakle, ništa se naročito nije desilo. Kao i u doba posle 2000-e godine jako mali broj je onih koji su stvarno odgovarali za bilo šta, a ne samo za korupciju. Osim toga, nisu li upravo demokrate sprovele reformu sudstva, a što se smatralo za početak urušavanja institucija u Srbiji. Sada se govori o nekakvoj ukradenoj državi, zarobljenim institucijama i sl. I to u doba kada se institucije digitalizuju, a što znači da bi po nekoj logici i njihov rad trebao da bude transparentniji. Ali u Srbiji ništa više ne iznenađuju, pa ni ove protivurečnosti u sukobu vlasti i opozicije. I to će, takođe, da potraje.