ZA KRAJ "NOVE GODINE"

Nove godine su obično vreme za sređivanje računa. Naša očekivanja, aspiracije i nade sada postaju predmet propitivanja, a često se pitamo ima li smisla „terati po svom“ i dalje, ili treba nešto menjati u svom životu. Politička situacija u svetu nije nam išla naročito na ruku: rat u Ukrajini se nastavlja nesmanjenom žestinom, novo ratište je otvoreno i u pojasu Gaze i to sa brojnim civilnim žrtvama (uglavnom žene i deca), ali šlag na tortu su definitivno bili izbori u Srbiji od 17. decembra. Rezultat izbora je poražavajući u svakom smislu, ispostavilo se da je SNS osvojio većinu na republičkom nivou, a ima mogućnost, ukoliko grupa građana okupljena oko lekara Nestorovića da svoj pristanak, da osvoji većinu i na beogradskim izborima. Ipak, opozicija „Srbija protiv nasilja“ nije se zadovoljila takvom situacijom, oni smatraju da su izbori „pokradeni“ zbog čega su stupili u štrajk, a neki od aktivista i u štrajk glađu (Tepić, Aleksić i dr.). Opozicija je prvobitno ustala protiv beogradskih izbora, ali se ispostavilo da su razmere „krađe“ toliko velike da su oni na kraju odlučili da traže poništenje izbora na svim nivoima. Pored toga, oni takođe insistiraju na revidiranju biračkog spiska i formiranju prelazne vlade u trajanju od 6 meseci, koja treba da pripremi teren za „fer i slobodne“ izbore. U međuvremenu, oni su predali svoje zahteve GIK-u i RIK-u, a spremaju se da podnesu zahtev za poništenje izbora i ustavnom sudu, a najavljuju podnošenje i pojedinačnih krivičnih prijava zbog nereagovanja državnih organa. Ipak, čini se da se glavni argument opozicije SPN za poništenje izbora sastoji u tvrđenju da su tokom izbora organizovane „nezakonite migracije“ kako iz pojedinačnih opština gde nisu sprovedeni lokalni izbori, tako i iz Republike Srpske, a reč je o građanim koji nemaju pravo da glasaju na beogradskim izborima. Kao pokriće za ovo trvđenje Televizijom N1 kruži video na kome su prikazani neki autobusi i kombiji oko Arene. Elem, autobusima su ljudi dovoženi do Arene, a potom su u kombijima razvoženi do svojih glasačkih mesta. Nevolja je u tome što se na ovom snimku, a drugi ne postoji, ne vidi masovnost ovog postupka, slikano je svega nekoliko autobusa pored Arene – što ukazuje da nije reč o nekakvoj masovnoj pojavi, kako to tvrdi opozicija SPN. Tvrdnje opozicije se tu ne zaustavljaju nego oni ističu da je takvih „sabirnih centara“ bilo na više mesta u Beogradu i okolini, ali je dokumentovan samo jedan: Arena. Naravno, opozicija SPN tvrdi da ima dovoljno dokaza da pokaže kako su izbori pokradeni na svim nivoima, a svoje prigovore oni su izneli kako izbornonim komisijama (GIK-u i RIK-u) tako i ustavnom sudu. Ipak, pored ovih institucionalnih mehanizama opozicija SPN pribegava i vaninstitucionalnom metodama (pozivom građana na proteste i štrajk glađu pojedinih političkih funkcionera opozicije). Kakav je rezultat svega toga? Protesti traju već nedelju dana i čini se da nisu naročito masovni. Studenti su takođe od ponedeljka najavili blokadu Beograda, ukoliko se ne prihvate zahtevi opozicije SPN, ali i to se čini kao manje realna opcija. Elem, čini se da se opozicija SPN dvoumi između institucionalnog i vaninstitucionalnog delovanja: to je neka vrsta Hamletovog prokletstva. Elem, niko ne spori – mislim niko ni iz opozicije – da su predstavnici opozicije SPN podpisali izveštaje na glasičkim mestima – što znači da su bili saglani načinom na koji su sprevedeni izbori, da bi u noći izbora, negde oko 3h, oni svoje mišljenje promenili – verovatno kad su izračunali da nemaju dovoljno glasova da osvoje većinu na beogradskim izborima. To je prva nelogičnost ili nedoslednost. Nakon izborne noći opozicija SPN je izašla za zahtevom za poništenje beogradskih izbora, pozvala je ljude na proteste koji su se odazvali u solidnom broju, ali se veoma brzo pokazala tenzija između opozicije i ljudi na protestu, koji su bili kivni kako na vlast (za koju su bili ubeđeni da je pokrala izbore) tako i na opoziciju koja nije pokazala nikakav plan za dalje delovanje. Nakon toga dolazi do značajnog opadanja broja ljudi na protestima, ali to opoziciju ne sprečava da traži poništenje izbora na svim nivoima, niti studente da izađu sa ultimatimom da ukoliko se ne ispune zahtevi opozicije oni će od ponedeljka, 25. 12. 2023. godine, blokirati vitalne tačke u Beogradu. To je druga nelogičnost ili nedoslednost koja pokazuje da opozicija ne preza od vaninstitucionalnih metoda čak i kad ne postoje uslovi za masovne proteste. I sad nije sasvim jasno o čemu se ovde radi? Ako se znalo, a svi trvde u opoziciji da su znali, da će izbori biti pokradeni, zašto su pristali uopšte da idu insitucionalnim putem. A opet, kako to da masovna podrška opoziciji izostaje – da bi delovala nekakvim vaninstitucionalnim putem. I tu je taj problem koji se javlja i koji pokazuje da liberali iza sebe više nemaju podršku radničke klase, pitanje je da li su je ikada i imali? Naravno, da će mnogi radnici reći da se bolje živelo čak i u Miloševićemo vremene nego u doba demokratskih promena. Reč je o tome da je bilo mnogo više radnih mesta, kao i preduzeća koja – likvidna ili ne – ali su radila i radnicima su donosili prihode, dok su divlje privatizacije iz doba demokratskih promena u potpunosti uvele surove uslove neoliberalnog kapitalizma koji je u potpunosti devastirao radničku klasu, a mnoge radnike ostavio bez posla. Mnogi od političara iz opozicije SPN su ne samo direktno učestvovali u sprovođenju privrednih reformi, nego su bili i suvlasnici pojedinih preduzeća, dakle, direkno suprotstavljeni radnicima. Naravno, pre nego što je uopšte mogao da pokrade ove izbore, SNS je od demokrata najpre ukrao ideologiju, priklonio se evropskom bloku, ali je zadržao desničarsku retoriku, istina ublaženu i to u uvijenom obliku. Ne treba kriti, pokrao im je i dobar deo političkog kadra, onog koji je bio voljan da se prikloni SNS, a istovremeno je imao izrađenu stranačku disciplinu, što je dodatno ojačalo Vučićevu lidersku poziciju. Ne treba kriti da je SNS dobrim delom pridobio radnike, budući da je doveo dobar deo stranih kompanija u brojne periferne gradove Srbije, započeo infrastrukturene projekte (brze pruge, autoputeve, a u kojima velikim delom učestvuju strane firme – Kinezi i Turci – dok kao podizvođači bivaju angažovani domaći preduzetnici, uglavnom stranački – podoban kadar). Ne samo na političkom nego i na ekonomskom nivou Vučić je povezao Srbiju i Republiku Srpsku, a zasigurno da mu se to vratilo na ovim izborima, naravno, ako su tačni navodi da su na izborima učestvovali i građani iz Republike Srpske – što naravno, opet nije ništa protivzakonito. Elem, kada se ovako stvari postave, onda je očigledno da opozicija SPN osim svojih pristalica i simptatizera nema kome drugom da se obrati osim mladima (studentima) jer je očigledno da jedinu podršku mogu da dobiju od mladih i to upravo zato što mladi imaju najmanje kolektivnog pamćenja, bili su maloletni u doba demokratske vlasti, a istovremeno imaju dovoljno razumevanja za liberalne i preduzetničke vrednosti (koje su im dobrim delom putem škole usađene u glavu) i samim tim imaju vere u liberalne ideale, koji se već danas pokazuju kao prazne floskule – naravno, oni to još ne znaju. Tako ne iznenađuje da će još jedna mlada generacija nužno morati da prođe kroz političko razočarenje, da bi se na kraju od nje napravio pristojan politički kadar – oportunisti, skloni desničarskoj retorici i težnji za vlasti. Za to su krivi ne samo libertetski nastrojeni političari koji ih hrane „ovim propalim vrednostima“ nego i realnost koja će ih pre ili kasnije uklopiti u neku stranačku računicu. Naravno, nedostatak levice je više nego očigledan na ovim našim prostorima. Ali kada kažemo levice, mislimo na organizaciju koja je u stanju da artikuliše političke zahteve koji dolaze iz sistema, da ih prepozna i da ih integriše unutar novog sistema koji će biti zasnovan na solidarnosti i društvenoj jednakosti (ravnopravnosti). Dok se to ne desi redovno ćemo se razočaravati izborima, jer izbori ničemu drugom i ne služe nego da na njima izaberemo nekakvu političku elitu koja nama treba da upravlja u narednih nekoliko godina. To naravno nije nikakvo rešenje, budući da smo osuđeni na lutanje između liberala i desnice – pri čemu su interesi kapitala ono što nas sve organizuje u nekakve suprodstavljene tabore – suprodstavljene, u partnernskom smislu, tj. u smislu tržišne konkurencije, ali ne i u suštinskom pogledu: u smislu protivurečnosti ili klasnog odnosa.