O DOMAĆOJ GLUPOSTI

Nedavno sam prolazio pored jedne novoizgrađene pravoslavne crkve. Čini mi se da danas takve Crkve niču kao „gljive posle kiše“. A i ovih dana smo svedoci da je vlada donela zakon za donacije novca SPC, razumem (ali, ne opravdavam) da su izbori i da je potrebno jedan deo kolača podeliti sa SPC jer se radi o velikom broju birača koje je ponovo potrebno pridobiti i na taj način, da ne daj bože, ne bi otišli na drugu stranu, jer kako stvari kod nas stoje, „ko više plati, taj će i da se klati“ (na vlasti). Elem, naravno da mi smeta što vidim pojavu takvih Crkvi, ne samo što sam ateista, nego i zato što mi deluje da se novac troši neracionalno i to na stvari koje nam uopšte nisu potrebne. Jasno je meni da raste broj bogoslova i popadaja koje je potrebno udomiti, a kojima školski krov i nije najsigurnije mesto, jer školske plate su skromne, ali opet ne shvatam, naročito ne iz jednog estetskog razloga, čemu služe te tzv. bogomolje nastale po uzoru na nakakvu vizantijsku baziliku danas u XXI veku. Verujem da na svaki način taj eksterijer u potpunosti odudara od savremenog ambijenta i da se pojavljuje kao neki oblik obnovljenog arhaizma, koji više ničemu ne služi, čak ni u turističke svrhe, jer je reč o spomenicima kulture – više nego o nekakvim verskim objektima – a opet spomenicima, koji nisu istorijski artefakt nego nedavna kulturna tvorevina. Slično stoji i sa onim Andrić-gradu u Višegradu, vidimo tamo nekakve stare arhitektonske stilove obnovljene u izvornoj formi, ali zapravo, opet ne istorijske artefakte, nego savremene kulturene kreacije. Da bi ste shvatili o čemu pričam volio bih da navedem jedan primer: Ono što mi ovde radimo meni izgleda kao kad bi Italijani šrušili Veneciju do temenja, i ponovo izgradili novu po istom arhitektonskom uzoru kao staru – ali, pitanje je, da li bi to bila ista Venecija, koja više nije istorijski artefakt i ne sadrži spomenik vremena, nego je nedavna kopija nastala po uzoru na model koji smo namerno uništili iz nekakvog neobjašnjivog razloga. Naravno, ono što se ovde zaboravlja jeste da ti stari istorijski artefakti u sebi nose naslage vremena u kom su nastali, da nas na taj način podsećaju, ali i opominju, na to kako su ljudi nekad živeli, dok ovi savremeni kulturni spomenici nemaju više tu snagu, niti mogu da je imaju jer su proizvod našeg vremena i više svedoče o nekakvoj potrebi da se celokupna istorija ovekoveči u vremenu, tj. pretvori u spomenik i tako na nov način se proizvodi tradicija. Naročito mi je ovde interesantna SPC, koja sama po sebi ima odlike spomenika. Nastala je po uzoru na nekakvu istočnu hrišćansku (vizantijsku) crktvu, ali nije spremna ni na kakvu promenu, držeći se nekakvih arhaičnih procesa izbora crkvenih lica, do mantija – koje su u zastarele u svakom smislu. Ali, najinteresantnija stvar jeste verski kalendar, koji je čak rimskog porekla – zastareo u svakom smislu - a kojeg se SPC drži kao „pijan plota“. Šta želim da kažem? Istorijski posmatrano SPC jeste artefakt jednog vremena, i ostala je da živi u tom vremenu. To najbolje pokazuju savremene vizantijske bazilike koje svojim izgledom u najboljem slučaju ruže savremene prostore življenja, jer su proizvod arhaičnog porekla i dovedene su u jedan prostor u koji prirodno ne pripadaju, odudaraju svojim arhajskim izgledom, a pritom su proizvodi savremenosti – to je tek paradoks po sebi. Na šta bi ličilo kada bismo danas ponovo počeli da podižemo nekakve paganske spomenike, pri čemu oni nisu ostaci nikakve istorije nego poslednja moda savremene arhitekture. To bi bila tragedija. Jasno je da mi danas imamo dovoljno znanja i mogućnosti da možemo da obnovimo, ne samo pojedinačne zgrade nego i cele gradove u izvornim arhajskim stilovima – ne računajući tu i neka od svetskih čuda, budući da mnoga od njih nije moguće obnoviti uz svo savremeno znanje i tehnologiju – ali čemu bi služilo sve to. Ali, eto, kod nas je zaživeo neki kult starine – jasno je da obnavljajući ove arhajske istorijske oblike mi ponovo stvaramo svoju tradiciju, ali kakav je smisao toga, tj. osim možda turizma, ali turiste bi mogao da privuče i savremeni artifakt koji će pleniti svojom modernom arhitetkturom, nego nekakvi novi artefakti, koji nemaju nikakve veze više sa istorijom. Elem, to je pomalo problem i ovih naših prostora, tačno je da se ovde mnogo rušilo – tokom istorije – ali to ne opravdava nas, koji danas stare gradske kuće iz XIX veka bojimo u nekakve vedre fasade, koje nemaju nikakve veze sa istojom, nego nas pre asociraju na nekakav oblik kulturnog kića i arhitetkotnske malograđanštine, pre svega na nekakav malograđanski estetizam, kojim danas odiše Novi Sad (Novi Sad je ovde uzet samo kao primer, ne i kao nekakav izuzetak). Čak i ove relativno nove tvorevine iz socijalizma, koje bi danas za nas trebale da imaju nekakvu funkciju istorijskog artefakta, mi pokušavamo da srušimo, zaklonimo ili zamenimo nekakvim malograđanskim estetizmom, koji je privlačan samo jer je mlad, a pitanje je kako će izgledati za 20 godina, kad već sada svojom pojavom on ružu prostor savremenog grada. Drugim rečima, mi smo nekako naviknuti da uvek sve počinjemo „radikalno“ iz početka, bez ikakve tradicije, a onda kada to shvatimo, naknadno, izmišljamo nekakvu tradiciju, kojoj više ne odgovara ni mesto, ni vreme. A najgore od svega je što se u sve to ulaže suviše znanja, energije i novca, a da praktično nema nikakvu svrhu i ničemu ne služi. Ali, koga je to još briga, dok tamo neko može da se ugradi, i dok svima po malo „kaplje lova“. U tome i jeste problem, danas se sve svodi na novac, čak kad se njime i tako nonšalantno i galantno raspolaže, bez ikakvog razmišljanja o posledicama do kojih nas to dovodi. A posledice će se pojaviti pre ili kasnije i bićemo primorani da ih rešavamo, ovako ili onako.