KRVAVI OTKUP 2 - DRUGI DEO ILI POJAM ISKUPLJENJA NNN...

Kada je u pitanju narativna struktura Krvavog otkupa 2 (RDR2) ona je dosta složenija od prvog dela, koji svoj narativ uglavnom pozajmljuje od vesterna novog talasa ili špageti vesterna. Glavni junak ovog puta je Artur Morgan, on je „desna ruka“ Dača, vođe bande, mada ovde nije reč o klasičnoj kriminalnoj bandi, nego i o izvesnom obliku nomadske komune koja se povrevemeno bavi ilegalnim poslovima, uključujući pljačke (vozova i banaka), iznude, ubistva itd. Poštovanje pravila i lojalnost zajednici je jedan od osnovnih imperativa ove komune koja na taj način pokušava da očuva bandu, koja nije sastavljena samo od o naoružanih muškaraca, nego tu ima i starijih ljudi, žena i dece. Artur Morgan je zadužen za obavljanje „prljavih poslova“ (iznude i pljačke), ali on takođe i stiti članove bande kada oni ulaze u probleme sa okolnim stanovništvom. Artur veoma požrtvovano obavlja svoje zadatke sve dok trenutka dok ne sazna da je ozbiljno oboleo od tuberkuloze, a što se u neku ruku poklapa i sa par progrešnih procena koje donoso Dač, a koje će ozbiljno dovesti u pitanje jedistvo ove nomadske komune. Od tog trenutka Artur počinje sve više da sumlja u sebe i da propituje sopstvene i tuđe postupke, uključujući i naredbe samog Dača, kojem se ovo uopšte ne sviđa i potajno počinje da strahuje da ih Artur „otkucava“ policiji. Na taj način Artur ulazi u proces iskupljenja, a suočavanje sa potencijalnom smrti od njega zahteva izvesnu promenu. Treba napomenuti da ova video igrica, kao i prvi deo, poseduje izvestan moralni indeks, međutim, ovde igrač može samostalno da kreira Arturovu ličnost, budući da igrač ima slobodu da bira između više mogućnosti onoga što Artur može da učini, a što mu dodaje ili oduzima poene na moralnom planu, odnosno, čini ga boljom ili lošijom osobom. U prvom delu moralni indeks utiče na međusobne odnose u igrici, uključujući i cenu proizvoda koje glavni igrač kupuje – prodaje, a što znači da ukoliko je bolja ličnost samim tim dobija i povlastice od sredine (što podrazumeva i niže tržišne cene), i obratno ljudi se prema njemu lošije odnose, češće se organizuju potere, a cene proizvoda su iznad tržišnih. Slična stvar je i u drugom delu, samo ovde igrač može da bira između više mogućnosti koje se nude glavnom liku prilikom obavljanja raznih misija, pri čemu njegovi izbori podižu ili umanjuju moralni indeks, a što za posledicu ima i različitu narativnu strukturu. Elem, kompleksnost ove igrice je u tome što igrač u izvesnom slučaju može da bira kakav će biti njen kraj – što znači da narativni okvir nije strogo određen, nego dopušta igraču da ga samostalno uređuje, razume se, do izvesne mere. Slično kao što postmodernizam u književnosti od čitaoca očekuje da on preuzme kreativnu ulogu i sam odredi narativnu strukturu, već zavisno od redosleda kojim čita knjigu, a koji nije uvek ili najčešče linearan, tako i ovde ne postoji lineranost u klasičnom smislu, nego se ona razbija – ne samo brojnim zapletima koji postoje u igrici – nego i samom narativnom strukturom koja od igrača zahteva da bira između više mogućnosti koje mu se nude, a što znači da se narativna stuktura ne ponavlja u igrici, nego je igrač kreira prema izborima koje čini glavni lik, a što dikretno uvećava ili umanjuje njegov moralni indeks zavisno od toga da li ga njegove odluke čine boljom ili lošijom osobom – a adakle proizilaze benefiti od sredine, slično kao u prvod delu, uključujući tu i različite završetke same igrice. Ako se sada vratimo narativnom strukturi možemo zapaziti da sustret sa bliskom smrti kod glavnog lika stvara jednu vrstu potrebe da se iskupi za sve loše postupke koje je činio nekada u životu, a što je za posledicu imalo nanošenje bola drugim ljudima. Utoliko pojam iskupljenja može da se shvatiti i u tom čistom moralnom smislu, gde glavni lik odlučuje da se promeni u susret skorašnjoj smrti, a što njega sada neminovno vodi sukobu sa vođom bande, a što će kulminirati Dačovom izdajom (Dač ostavlja Artura da umre, ali mu neočekivano indijanac spašava život) nakon čega Arturu postaje jasno da je raspad njihove nomadske zajednice neminovan. Ipak, promena do koje dolazi u Arturu nakon svesti o skorašnjoj smrti nema za cilj da mu obezbedi nekakve moralne benefite u zagrobnom životu – deluje da je Artur potpuno svestan da nema drugug života i druge prilike – i upravo zato poslednje trenutke svoga postojanja i koristi da bi druge učinio sretnim, smatrajući da će na taj način iskupiti i vlatiti život. Blizak susret sa smrti menja Artura u potpunosti, koji sada sve više poverenja daje Džonu i njegovoj porodici, smatrajući da će jedino oni uspeti da se spasu zle kobi. Zbog toga Artur brani Džona u najtežim trenucima, po cenu da ga to zauvek odvoji od Dača, kojega je smatrao svojim drugim ocem, spašavajući Abigejl, Džonovu ženu, od policijski agenata, ne prezajući od njihove brojnosti. Arturova smrt, bilo u kojoj verziji da je posmatramo, jeste nekakva vrsta iskupljenja za budućnost, a budućnost je oličena upravo u opstanku Džonove porodice. Tako je drugi deo igrice posvećen Džonu i njegovoj porodici koji se nalaze u bekstvu, skrivajući svoja prava imena i pretvarajući se da su neko drugi. To im pomaže da se skrase na nekoj farmi u Velikoj dolini, to biva samo nakratko, ali izazovi koji se postavljaju pred vlasnika farme – stalno maltretiranje farmera od strane kriminalne bande – od Džona iziskuje da se pokaže u pravom svetlu, odbrani farmere i zaštiti farmu, ali po cenu da ga Abigejl napusti. Svestan da će Abigejl i sina povratiti jedino ako postane samostalni farmer – a što znači da je u potpunosti spreman da raskrsti sa prethodnim životom – Džon pronalazi farmu u blizini Blekvotera i sticejam srećnih okolnosti otkupljuje je i potpuno je renovira, a sve uz pomoć Ujke, Sejdi i Čarlsa, članova bande koji je ostao veran Arturu. Na kraju se i Abigejl sa sinom vraća na farmu, nakon čega se Džon i formalno venčava sa Abigejl. I dok oni posmatraju zalazak sunca, jedno lice njih promatra iz daljine, reč je o Edgaru Rosu, državnom agentu koji će Džona unajminti da se obračuna sa ostatkom bande – što je tema prvog dele Krvavog otkupa i o čemu je ranije već bilo reči. Tu se zavšava narativ za koji možemo reći da je sačinjen iz dva dele: prvi deo je vezan za Arturovo iskustvo bliske smrti i pokušaj iskupljenja, dok drugi deo prati Džona u pokušaju da osnuje farmu i očuva porodicu. Arturovo iskupljenje nužno vodi rascepu u bandi, nakon čega on gubi Dačovo poverenje, ali i sam Dač, usled nekoliko loših odluka, gubi poverenje nekih članova bande, koji prilaze Arturu i pomažu Džonu u ostvarenju njegovog nauma. Ipak, u trenucima kada je banda jedinstvena, ona zaista podseća na romantične avanture Arturovih vitezova (vidi film Eskalibur), naročito tada Dačova ličnost i najviše dolazi do izražaja, kojeg ne treba uvek posmatrati u lošem svetlu, budući da je on oličenje romantičnih junaka koji su spremni svoj i tuđi život da stave na kocku da bi odbranili slabijeg. Ipak, ne može se reći da Daču nedostaje proračunatosti, čak i u tim retkim i veličanstvenim momentima, kada se dižu da odbrane indijanca koji je sa grupom istomišljenika krenuo da uništi naftnu kompaniju, Dač se pokazuje kao neko koga zanimaju obveznice firme, pri čemu Artura ostavlja da umre u najgorim mukama, što se nije desilo zahvaljujući požtvovanosti indijanca, poglavicinog sina. Kritikujući državu, nazivajući je pogrdnim nazivom ujka Sem, Dač ističe da se ona ni po čemu ne razlikuje od nekakve kriminalne bande, samo što je ona veća i što svoje lične interese prikriva iz parole „opšte koristi“. Slično Dač posmatra banke, železnicu, naftne kompanije itd, smatrajućim ih personalizacijom države, a sebe doživljava nekakvom vrstom robin huda, koji otima od većih kriminalaca da bi delio siromašnima. Međutim, to nije posve tačno, Dač se takođe ponaša kao nekakav šef banke, železničke ili naftne kompanije, a od članova svoje bande traži lojalnost i puno poverenje. Iako podseća na nekakvu romantičarsku viziju kriminalca, Dačova percepcija je u potpunosti pogrešna, čak i da se služe kriminalnim metodama, banke, železničke i neftne kompanije još uvek daju nekakav opšti doprinos državi, dok je Dočova kriminalna organizacija jedva u stanju da održi sebe samu, i to na parazitski način, tako što pljačka proizvodne viškove prirode, suseda, privrednih korporacija i sl. Dač pokušava da stvori neku vrstu primitivne zajednice – istina, u igrici možemo sresti i druge oblike religijskim, kriminalnih i nomadskih komuna – zasnovane na nekakvim anarhističkim vrednostima, ali pitanje je da li bi takva zajednica mogla opstati izvan okruženja u odnosu na koje parazitira. Istovremeno, Dačova vizija nomadske komune predstavlja opoziciju društvenom napretku, oličenom u divljem kapitalizmu, koji nemilice proždire sve pod sobom, devastirajući prirodu i životnu sredinu (velika zagađenost, masovno pošumnjavanje, obiman izlov divljači i sl.). Međutim, ustrojstvo dačove zajednice je zasnovano na istim principima na kojim se osniva banka ili naftna korporacija, ona od ljudi takođe traži lojalnost i puno poverenje, a za uzvrat im nudi privid sigurnosti, budući da svako može postati predmet sumnje i paranoidnih ispada šefa – u ovom slučaju Dača lično. Otada Dačova organizacija nužno vodi propasti, ne samo zbog karaktera pojedinih ljudi, nego i zbog toga što zastupa iste principe kao i korporacija kojima se Dačova banda deklerativno suprotstavlja, kažemo deklerativno, jer se radi samo nominalno o anarhističkoj komuni, dok se stvarno i u organizacijskom smislu ona ništa ne razlikuje od neke banke ili naftne korporacije, samo što je obimom manja i u svakom vidu zavisna od okruženja u odnosu na koje parazitira. Nastaviće se...