O DNEVNOPOLITIČKIM TEMAMA

Čovek danas teško da može biti imun na dnevnopolitička pitanja, budući da nas mediji svakodnevno podsećaju na tu temu. A budući da je već sam dnevnopolitički prostor zasićen raznim mišljenjima, zaista je smisleno pitanje treba li i ovde govoriti o tome. Iako izbegavam da se ponavljam ovde to prosto nije moguće, jer se čini da se neke teme periodično ponavljaju u domaćem medijskom prostoru, te je stoga veoma teško imati nekakvo novo ili drugačije mišljenje. Ali, to je problem naše političke kulture, mada ne samo naše, budući da središnje pitanje ovde leži u tome što imamo nekoliko televizijskih kuća, od kojih je najuticajnija CNN, koje učestvuju u proizvodnji informacija (dezinformacija) dok nacionalni mediji samo prenose ono do čega su došle ove velike informacione agencije. U stanju rata, kada obe strane učestvuju u tzv. hibridnom ratu – u industrijsko doba to bi se nazivala totalnim ratom, a danas, u doba informacija to nazivamo hibridnim ratom – to ide dotle da obe strane šalju „žive snimke“ na jutjub, teško je doći do bilo kakvih smislenih informacija koje bi nam dale mogućnost da o ovoj temi imamo nekakvo mišljenje. Stvari tako stoje ne samo u ratu u Ukrajini, nego je slična stvar i sa nedavnim nemirima u pojasu Gaze, ili bilo gde drugde da se otvori nekakvo ratno dejstvo, a za očekivati je da još negde pukne nešto – nadam se da Balkan nije nova ratna ruta. Kako danas biti načisto sa tim šta se zaista dešava u tim tzv. hibridnim ratovima? Ranije je već viđeno da se generisanje krizom može vršiti i putem rata, i to sad već nije nikakva novina, osim što se danas ipak dešava ozbiljno zaoštravanje sukoba između vodećih vojnih i ekonomskih sila, uključujući tu sukob između Rusije i SAD, kao i SAD i Kine. Kada se stvari posmatraju sa te strane, čini mi se da je nedavni sukob u pojasu Gaze – prvobitno Hamasov napad na Izrael, a zatim i bombardovanje Palestine od strane Izraela – otvario pitanje saradnje muslimanskog sveta na strani neke od velikih svetskih sila, ukoliko dođe do novog svetskog rata. A da je nešto tako moguće govori nam i sama istorija, budući da su periodi velikih ekonomskih kriza do sada uvek bili povodi za otvaranje ratnih žarišta, u bliskoj istoriji istina lokalnog karaktera, ali u daljoj i u svetskim razmerama. Posebno je interesantan taj istorijski momenat kada dolazi do smene velikih sila, na ekonomskom, vojnom ili nekom drugom planu, budući da sila u opadanju nije spremna da odustane od svojih imperijalnih pretenzija i bez borbe ih prepusti sili u narastanju, a što neminovno vodi jednom globalnom sukobu. Istina, prvi svetski rat su izazvale sile u narastanju (Nemačka) – ali ne treba zaboraviti da su u senci toga rata bile imperije na zalasku poput Austrougarske, Turske i Velike Britanije – dok su uzrok Drugug svetskog rata takođe bile sile u narastanju (sa jedne strane, Nemačka i Japan, a sa druge SAD i SSSR). Ako zanemarimo uspon i pad Rima, nemoguće je u bliskoj istoriji povući nekakvu paralelu koja bi ukazala na to da će se neki budući globalni sukob voditi oko dveju velikih sila: Amerike i Kine. Čak se čini upitnim i Hantintonova teza o nekakvom novom krstaškom pohodu protiv muslimanskog sveta. Elem, izvesno je da danas još uvek ratovi lakalnog tipa imalu ulogu generisanih kriza, koji jačaju ekonomsku moć velikih sila, poput SAD-a ali i Rusije, rekao bih. Sa druge strane, Kina veoma dobro profitira u ekonomskoj sferi, ne samo na nivou domaće proizvodnje, nego takođe i u pokušaju da otvara i nova tržišta, a što je neminovno dovodi u konkurenciju sa najdominantnijom svetskom silom u tom pogledu: Amerikom. Glavno polje sukoba između Kine i SAD-a trentutno jesu informatičke tehnologije, dok sa Rusijom SAD neminovno ulazi u sukob kada su u pitanju energenti, kojih opet SAD nema dovoljno, ali čiji cenu je do sada uspevala da reguliše putem svetske dominacije (upravljanjem kriznim područjima). Čini se da joj danas i to polje izmiče, budući da Rusija prati SAD u vojnoj industiji, dok je Kina prestiže u ekonomskoj sferi. Sve to može negativno da se odrazi na saveze koje će SAD praviti u budućnosti, a što za posledicu može imati nekakav globalan ratni sukob u budućnosti. Glavni problem je ovde zapravo EU, koja je već dugo u krizi, a kako u ekonomskoj sferi – proizvodnju je uglavnom locirala u Kini i na Dalekom istoku, a vojnu industriju nije uspela da izgradi usled učešća u Nato-u, gde je glavnu reč dakako imala Amerika. Da stvar bude gora danas EU nedostaju velika tržišta, poput Ruskog npr., gde bi oni mogli da plasiraju svoje proizvode. Sve u svemu, svet ulazi u jednu veliku krizu, a da li će biti u stanju da je prevlada mirnim putem, ostaje da se vidi. Ali sigurno je da velike sile neće napustiti svoje imperijalne aspiracije, sve dok ih drigi na to ne primoraju. Da li će ti drugi, odnosno svi mi za koje rat nikada nije bio nekakav izbor, to biti u stanju, ostaje da se vidi. Ali bez obzira na sve, treba znati da ne postoji izbor između humanog i manje humanog rata, jer rat uvek i neizbežno vodi „humanitarnoj katastrofi“, a danas su žrtve rata uglavnom civili. Upravo zbog toga alternativa treba da bude stop ratu, jer to je jedini način da se zaustavi uništavanje civila i pogibija nevinih. Nema drugog rešenja, a pričati kako su drugi krivi, koji su neminovno ili ratni zločinci ili teroristi, zapravo znači samo stvaranje novih ratnih dejstava, a to nikome više nije potrebno. To znači da se i jezik rata mora menjati, a naročito je potrebno napustiti mantru o ljudskim pravima, kao nekakvom univerzalnom pravnom poretku koji dodeljuje univerzalnu pravdu. Nema pravde tamo gde su propatile, ili će propatiti obe strane, a to se neminovno dešava i u Ukrijani i Rusiji, i u Izraelu i Palestini. Sve dok ne shvatimo da svet koji stvaramo i nije najbolje mesto za život, jer je nastao na bedi drugih, drugih koje neprestano isključujemo iz svog „humanog staništa“ i nekakvog „ekološkog raja“ kojem težimo, iako nismo svesni činjenice da i svi drugi na njega neminovno imaju pravo, a najviše ljudi iz Azije i Afrike, koji su toliko propatili da bi Evropljani imali pravo na svoju kulturnu dominaciju.