BAUK "NESTABILNOSTI" KRUŽI BALKANOM

U poslednje vreme retko komentarišem političku situaciju u Srbiji i regionu, jer mi se čini da su mnoge stvari o tome rečene i da se tu i ne može više dodati bozna šta. Ipak, čini mi se da nedavna dešavanja na Kosovu i Metohiji zahtevaju da se konačno stavi tačka na to pitanje. Elem, čini mi se da je situacije ovde sasvim jednostavna, ali jednostavna objašnjenja ne mogu da prodaju novine, niti mogu doneti nekakav veliki rejting, što naše medije danas i najviše zanima bilo sa koje strane da dolaze, od vlasti ili opozocije. Ne bih da ulazim u to da li je stvar sa Radoičićem nameštena, ili je sve bilo organizovano od strane države Srbije. Verovatno je tačno i jedno i drugo. Sa jedne strane, tačno je da Srbija morala znati šta se tamo dešava – simptomatične su bile izjave domaćih zvaničnika nakon tog događaja koji su ponavljali da ne znaju šta se tamo stvarno dešavalo ili da nemaju dovoljno podataka o tome da bi mogli steći predstavu o realnoj situaciji – ali isto tako EULEKS i kosovske vlasti su takođe morale biti obavešteno o ovom događaju, a u neku ruku su ga i same morale režirati, budući da je izlazak tako velikog broja policije na mesto zločina zaista sumnjiv. Međutim, to čak i nije toliko bitno. Verovatno je tu stvar bilo moguće i ranije režirati, da je nekome to bilo u interesu, jer to nije prvi put da se Srbi okupljaju na barikadama, a verovatno neće biti ni poslednji, s obzirom na situaciju na Kosovu i Metohiji. Ali, ni to po meni nije ključno pitanje. Zapravo, o čemu se onda ovde radi? Mislim da je stvar sasvim jednostavna. Reč je o tome da se proces razbijanja bivše Jugoslavije mora dovršiti. Ali to dovršavanje traje tako dugo jer je to zapravo način vladanja na ovim prostorima. Kad kažemo način vladanja ovde prvenstveno mislimo na uticaje stranih službi i velikih sila. Ipak, ne bih voleo da neko stekne predstavu o tome da se ovde radi o nekakvoj teoriji zavere. Ne bih čak da ulazim u to čiji je interes bio da se razbije bivša Jugoslavija. Pošao bih od onog čiji je najmanji interes bio da se ovo razbije desi, a to je sigurno nas: jugoslovena. Pri čemu, ovde ne mislim da je reč ni o kakvoj jugo nostalgiji. Dakle, o čemu se radi? Mnogi zaboravljaju da je paralelno sa ujudinjenjem Evrope 1990-ih godina, ceo jedan prostor – koji je nekad bio deo socijalističkog bloka – je iz državnog prelazio u privatno vlasništvo. Ako tako posmatramo stvari jasno nam je čij je interes bio da se razbije bivša Jugoslavija: interes krupnog kapitala, odnosno, u to vreme dominantnog neoliberalnog kapitalizma. Mnogi zaboravljaju da državna preduzeća onih zemalja iz regiona koje su prve ušle u EU, poput Slovenije, automatski su bile privatizovane i to po surovim principima neoliberalizma, a što se odmah odrazilo i na lične dohotne pojedinaca, koji su bili umenjeni u velikoj meri i zahvaljujući jeftinijoj radnoj snazi koja je dolazila iz Bosne i Hercegovine, u kojoj je tada već počinjao krvavi građanski rat. Ne treba podsećati da se slična stvar desila Srbiji i to nakon demokratskih promena od 2000-e godine, kada su i ovde mnoga državna preduzeća privatizovana ili u rashodovana – u stečajnom postupku. Mada zabluda bi bilo tvrditi da je privatizacije počela 2000-ih. Privatizaciji je prethodnilo propadanje ovih preduzeće 1990-ih, neka od boljestojećih su i u tom periodu bila privatizovana, ali bez nekakvog naročitog plana i verovatno u skladu sa partijskim interesima, budući da je pljačka javne imovine i započela dolaskom Miloševića na vlast, a nastavila se ubrzanom privatizacijom 2000-ih. Čini se da je u tom rastakanju bivše Jugoslavije najgore prošla Srbija – naravno, takav utisak se stiče kada stvari posmotramo usko i nacionalistički – a zapravo je reč o tome da su generalno u regionu svi prošli dosta loše (naime, svima je drastično opao lični dohodak – delimično zbog privatizacije, a delimično i zbog monetarnih razloga, izjednačavanje domaće sa Euro valutom – jadranska obala je uglavnom privatizovana, radnici su izgubili povlastice koje su imali u socijalizmu, a stanovništvo se počelo drastično smanjivati, bilo da je reč o migracijama u EU, bilo da se radi o smanjenju prirodnog priraštaja itd.). Ipak, zašto se čini da su Srbiju ove promene najviše pogodile. Interes velikih sila jeste da vladaju Balkanom, kao što vladaju i drugim prostorima (Afrikom, malom Azijom i sl.). Elem, radi se o sledećem: Srpski narod ne samo da je najbrojniji na ovim prostorima, nego ima i najviše razvijenu nacionalnu kulturu (računajući nekadašnju srednjevekovnu Srbiju), pri čemu, veliki broj stanovništva živi i u drugim zemljama u regionu (Bosna i Hercegovina, Crna Gora i sl.). Ako samo to uzmemo u obzir, možemo zaključiti da je Srbija i najpodobnija da igra nekakav „remetilački faktor u regionu“, a danas, u doba migrantske krize i rata u Ukrajini, to je više nego dobra karta da se Srbija ponovo proglasi za nekakvog „(ruskog) bauka koji kruži Balkanom“. Takva politika koja Srbiju suprodstavlja drugim zemljama u regionu neprestano proizvodi krizu na Balkanu, a što i jeste cilj velikih sila (bilo da dolaze od strane Amerike, EU ili Rusije i Kine), budući da se one vode onom rimskom taktikom „zavadi pa vladaj“. Sličnu stvar je koristila ranije Austrougarska, koja je favorizovala Srbe na štetu Hrvata, Mađara i drugih potlačenih naroda, zbog čeka su je u jednom trenutku i proglasili za „tamnicu naroda“. Ali, ne vezano za to, treba imati u vidu da dokle god Srbija bude „jedini bauk na Balkanu“, a Srbija će tu ulogu igrati sve dok bude najbrojnija, u regionu će se neprestano proizvoditi krize čiji je jedini zadatak da se na Balkanu održi status kvo, odnosno, da se ovde ništa bitno ne menja. Stoga ne iznenađuje ta politička zaoštrenost koja vlada na liniji Beograd-Zagreb, ili Beograd-Priština, ili Beograd-Podgorica ili Beograd-Mars, čak više nije ni bitno, zabluda je da je potrebno promeniti vlast u Srbiji, kažem zabluda je jer se već 2000-ih pokazalo da se ništa u tom pogledu nije promenilo, čak su i bivši Radikali postali europejci (pri čemu to nije samo značilo da „vuk dlaku menja, a ćud nikada“ budući da je dobar deo bivših demokrata bio integrisan u SNS), da bi se nešto bitno desilo u regionu, jer smisao današnjih vlada na Balkanu i jeste u tome da ona neprestano jedna drugu diskvalifikuju povodom bilo čega, da tu povod više i ne igra nikakvu ulogu. To je razlog zašto se Srbija već od 1990-ih deli na dve Srbije, zašto je Bosna i Hercegovina nefukcionalna država, što bi se verovatno moglo reći i za Crnu Goru i Kosovo i Metohiju, samo još nismo u stanju da sagledamo sve stepene krize koji mogu da se dogode u regionu. A stvar je jednostavna: ukoliko zemlje Balkana nisu u stanju da reše sukobe, pri čemu se brojni sukobi veštački proizvode da prava pitanja ne bi bila rešena, najmanje će im u tome pomoći neko sa strane. Jačanje stranog uticaja može samo da produbljuje sukobe i na ovim prostorima stvara nekakvu vrstu protetkorata, koja danas postoji i u nekim zemljama nekadašnjeg evropskog kolonijalnog carstva.