"KRVAVI OTKUP" ILI O POJMU ISKUPLJENJA V

Ranije je bilo reči o pojmu iskupljenja – izbavljenja. Pokušaćemo sada da ovaj pojam povežemo sa vesternom. Ranije smo govori o tome kako je vestern prošao kroz tri razvojne faze, a koje su donekle povezane i sa tranasformacijom Holivuda, od studijskog snimanja i malih, nezavisnih agencija, do ukrupljavanja kapitali i izmeštanja studija širom sveta. Ove faze smo posmatralia kao klasični, novi i postmoderni Holivud. Istu podelu je moguće načiniti i sa vesternom. Svaka od ovih faza u razvoju vesterna ima i svoje karakteristike. Klasični vestern predstavlja Divlji zapad kao mesto izgradnje buduće parcijalne zajednice. Kažemo parcijalne zajednice zato što se ona uglavnom zasniva na ljudima koji su povezani hrišćanskim vrednostima protestantske provinijencije, a koji su po prirodi bele kože i anglosaksonskog porekla. Sve drugo je iz ove zajednice isključeno – to je razlog zašto je nazivamo parcijalnom zajednicom. Divlji zapad se ovde percipira i kao preteča Amerike, države koja u svojim korenima neguje preduzetnički duh koji krasi pionire Srednjeg zapada, koji su napuštali poznato da bi se otisnuli u nepoznato i tamo divljinu preobrazili u mesto dostojno življenja. Osnivanje parcijalne zajednice je posebno bilo karatkeristično za Fordove filmove i vestern pre Drugog svetskog rata. Nakon Drugog svetskog rata vestern postaje izuzetan izvoznički proizvod SAD-a, i kao takav počinje da odslikava imperijalne vrednosti Amerike, naročito u doba Hladnog rata, kada se od vesterna očekuje da brani demokratske vrednosti liberalnog kapitalizma. Ali baš tada se javljaju i prve pukotine u vesternu, kada se počinje sumljati u jedinstvo parcijalne zajednice, a što najbolje pokazuju Zinemanovi i Houksovi posleratni filmovi. Posebno razvoj evropske kinematografije utiče na transformaciju Holivuda, a što dovodi do stvaranja novog vesterna na čelu sa Pekinpoom i Penom. Ovde dolazi do obrtanja predstave o parcijalnoj zajednici, a centralno mesto u tome igra antiheroj, kao neko ko se suprotstavlja krupnom kapitalu oličenom u korumpiranim šerifima i novopečenim bogatašima (obogatili su se berzanskim špekulacijama tokom građanskog rata). Sa druge strane, ovde se i neprijatelji parcijalne zajednice, poput razbojnika i indijanaca, prikazuju u pozitivnom svetlu, a njihova delatnost se opravdava kao rekacija na nasilje sistema. Novi Holivud dovodi do razgradnje parcijalne zajednice upravo time što predstavnike zakona i društvene elite prikazuje kao oličenja krupnog kapitala, koji štite svoje interese svim sredstvima, a zakon koriste samo kao paravan za ličnu korist i brzo bogaćenje. Deo zasluge za ovakvo viđenje stvari pripada i tzv. špageti-vesternu, koji je ogolio prirodu Divljeg zapada i u centar interesovanja postavio anti-heroja (razbojnike, lovca na glave, propale revolucionare itd.), kao nekakvu paradigmu sirovog i ogoljenog življenja u surovim životnim okolnostima. Novi vestern je razorio ideju o parcijalnoj zajednici, na čemu se zasnivao klasični vestern, i tako stvorio uslove za pojavu postmodernog vesterna, gde više ne postoje nikakva pravila, a centralno mesto belog muškarca sada zauzimaju brojne manjine: žene, afroamerikanci, pripadnici LGBT-ija itd. Ovde je sve moguće: kauboji se bore protiv vanzemaljaca ili eliena, zombiji protiv survajvera, bivši robovi protiv robovlasnika-plantažera itd. Glavnu ulogu ovde igraju antiheroji, razbojnici, lovci na glave, kupleraj-dame, bivši robovi i dr., koji se bune protiv društvene nepravde, kao i krupnog bankarskog kapitala uloženog u železnicu, a koji šteti malom poljoprivredniku ili okreće stočare protiv ratara. U ovu vrstu spadaju i Tarantinovi filmovi, koji ponekad veličaju slobodarske vrednosti (Đangova osveta, 2012), a ponekad, na tragu Pekinpoa, zavše u krvavom nasilju (Podlih osam, 2015). Možemo reći da za razliku od klasičnog vesterna koji se bazira na preciznim i strogim pravilima, postmoderni vestern ukida pravila i samim tim dovodi u pitanje i žanr kao takav – a što je jedna od glavnim odlika postmodernosti, budući da se ona zasniva na mešavini zanrova i parodiji svih vrsta. To znači da danas predmet vesterna može biti bilo šta, kao i bilo kog drugog žanra. U tom smislu danas postoji nekakva meka žanrovska podela, a preplitanje i mešanje žanrova je više pravilo nego izuzetak. Ali kakve sve to veze ima sa našom temom? Elem, problem iskupljenja, izbavljenja, ovde je značajan jer ukazuje na jednu video igricu koja nosi naziv „Krvavi otkup“ (Red dead redemption). Ranije je bilo reči o romantičarskoj figuri izbavljenja, koja svoga junaka prikazuje često u obliku groteske antiheroja. Sličnu ulogu u vesternu ima beli muškarac, koji se ovde prikazuje u različitim formama, bilo da je reč o bivšem razbojniku, propalom revolverašu, razočaranom šerifu itd, on se na kraju uvek pokazuje kao nekakva vrsta spasitelja, nekoga ko brani nemoćne i pomeže im da opstanu u surovim životnim uslovima Divljeg zapada. Reč je o jednom figuri razočaranoj u svet i život, ali spremnoj da se žrtvuje za tuđu dobrobit, bez obzira da li od toga imao korist ili ne. Brojni su vesterni sa tom tematikom, a mi ćemo ovde nabrojati najpoznatije: Sedmorica veličanstvenih (The magnificent seven, 1960), Divlja horda (The wild bunch, 1969). Nesumljivo da je tokom svoje duge filmske karijere Klint Instvud izgradio lik upravo ovakvog antiheroja u brojnim filmovima od kojih ćemo mi pomenuti samo neke: Za šaku dolara (A fistful of dollars, 1964), Obesite ga bez milosti (Hang ’em high, 1968), Džo Kid (Joe Kidd, 1972), Nepoznati zaštitinik (Highplains drifter, 1974), Bledoliki jahač (Pale rider, 1985), Neoprošteno (Unforgiven, 1992). Upravo tako je predstavljen i glavni lik u prvom serijalu igrice „Krvavi otkup“ (Red dead redemtion). Ova igrica nastaje 2010. godine, ali je postojala i jedna ranija verzija iz 2004. godine pod nazivom Krvavi revolver (Red dead revolver). Radnja igrice se odvija na teritoriji koja u stvarnosti podseća na Divlji zapad i Meksiko, a glavni junak (Džon Marston) ima zadatak da zakonu privede pripadnike njegove nekadašnje bande. U zamenu za vlastitu slobodu on je primoran da traži svoje nekadašnje saputnike duž granica SAD-a i Meksika, i da pritom prolazi različite predele: od prerije na zapadu, do krečnjačkih stena u Meksiku i četinarskih planina na severu. Igrica je kreirana tako da igraču omogućava slobodno kretanje u prostoru, ali su delovi igrice zaključani i zavise od nivoa koje prelazi igrač. U osnovi delovi igrice se otključavaju u skladu sa pričom i novoima koje prelazi igrač, ali i pored toga igrač ima dovoljno slobode, mapa igrice je zaista velika, da ne sledi priču, nego da obavlja niz drugih zadataka koji poboljšavaju njegove lične karakteristike. Tako on može da lovi životinje i ptice, može da traži blago, može da skuplja oružje, postane lovac na glave ili se bori u dvoboju sa drugim kaubojima. Radnja igrice se odvija u 1911. godini, a što nam govori da je reč o kraju Divljeg zapada, tako da glavni junak postaje nešto poput „poslednjeg mohikanca“ koji jaše u sumrak svega u šta je nekad verovao, a u igrici je veoma lepo prikazana surovost kojom kapitalistički progres uništava sve ono što nije u stanju da u sebe integriše. Ova surovost naročito dolazi do izražaja u kvalitetu naoružanja, koje igraču omogućava da u nekoliko trenutaka ubije zastrašujuće veliki broj divljih zveri (uglavnom divljih mačaka i vukova) koji borave na obodima grada i veoma često napadaju prolaznike. Ne samo da je ovde reč o propadanju Divljeg zapada pod naletom kapitalističkog progresa, nego je ovde veoma lepo prikazana i cenu koju je progres spreman da plati da bi se oslobodio svojih neprijatelja. A neprijatelji su svi oni koje on nije spreman, ili naprosto, nije u stanju da ih integriše u sebe. To je razlog zašto cena divljih zveri (vukova, divljih mačaka i medveda) zavisi od opasnosti koju one mogu da nanesu ljudima, u svemu tome prednjaču vukovi, čija je cena najviša jer od njih i preti najveća opasnost. Klavlitet naoružanja u igrici je veoma visok, što omogućava igraču da sa lakoćom ubije po nekoliko životinja odjednom, a što ukazuje na ozbiljno istrebljenje životinjskog sveta u doba kapitalističkog pogresa i to u sumrak Divljeg zapada. Glavni junak, Džon Marston, nije ništa drugo nego takođe jedna od ugroženih vrsta, koja u interesu kapitalističkog progresa izlovljava druge vrste, bilo da je reč o razbojnicima, njegovim nekadašnjim prijateljima, bilo da se radi o divljim zverima koje lutaju obodima grada, napadajući prolaznike. Ono čemu teži kapitalistički progres jeste sigurnost svih građana, a da bi se to obezbedilo neophodno je uništiti razbojničke bande koje su presretale poštanske kočije, pljačkale banke i vozove, osigurati puteve koji sada treba da postanu mesto cirkulacije robe, ljudi i kapitala, a to, ukoliko je potrebno, zahteva i istrebljenje velikog broja divljih zveri. Da bi uspeo u svom zadatku, Džon je primoran da ode u Meksiko u kom se odvija revolucija, da privremeno sarađuje i sa vladom i sa revolucionarima – sličan scenario je prikazan u filmu Za šaku dolara – dok ne bude otkriven od strane vlade, pri čemu ga spašava vođa revolucionarnog pokreta, a kojeg je on jednom prilikom spasio streljana, nakon čega on prelazi na stranu revolucionara i omogućava im konačnu pobedu. Ipak, na kraju ostaje gorak ukus u ustima Džona, kada saznaje da je vođa revolucionara spreman da žrtvuje život mlade devojke – koja se u njega zaljubila – a sve to sa ciljem da bi uspeo u svojim makijavelističkim poduhvatima, koji od njega čine samo jednog čoveka od vlasti, dok revoluciju osuđuju na propast. Nakon što je dostavio telo svoga nekadašnjeg prijatelja koji je podržavao vojnu huntu u Meksiku, Džon se ponovo seli na krajnji sever države, gde se nalazi Blekvoter, gradić u usponu, koji poseduje železnicu, pozorišnu i filmsku dvoranu, a gde je istovremeno i središte federalnog šerifa koji od njega zahteva da zajedno sa vojskom pođe u četinarske planine da bi uhvatio i poslednje člana svoje nekadašnje bande, zapravo, njenog vođu: Dača Vanderlinda. Dač je u planinama, među četinarstim rastinjem, stvorio jednu veoma opasnu bandu i to uglavnom od indijanaca koji su odbegli iz rezervata. Džon u saradnji sa vojskom SAD-a, uspeva da porazi Dačovu bandu, a Dač skončava tako što se baca sa stene, izvšavajući samoubistvo. Međutim, pre negoli se baci sa litice, Dač upućuje nekoliko reči Džonu iz kojih saznajemo da on ne samo da je protivnik društvenog napretka, nego je isto tako i neko ko sumnja u dobru volju šerifa da poštedi razbojnika, poput njega ili Džona. Nakon što su pronašli Dačovo telu, savezni serif puca u njega i to sa ciljem da ovo samoubistvo prikaže kao ubistvo, i samim tim preuzme svu zaslugu za uspešno obavljen posao. Nakon svega Džon se vraća kući, ženi i detetu, sa njima je još jedan član njihove bande kojeg zovu Ujakom. Oni provode bezazleno vreme na farmi u obavljanju svakodnevnih poslova, skupljanju i ishrani stoke, odlasku u lov, čitanju knjiga itd. Džon se tu upoznaje sa sinom, koji je pun ideja i sebe ne vidi kao farmera nego kao industrijalca, u skladu sa zahtevima novog doba. Njihovu bezazlenost prekida vojska SAD-a, koja ulazi na farmu u potrazi za Džonom koji ne želi da se preda organima reda nego se sa njima bori do poslednjeg trenutka, kada pakuje ženu i sina na konja i šalje ih sa farme, a on ostaje sam – Ujak je već mrtav – u štali. U jednom trenutku vrata štale se otvaraju, i mi posmatramo duge cevi koje su uperene u Džona, nakon čega on poteže – uz pomoć Mrtvog oka – ali suviše puno cevi je upereno u njega i one pucaju u stilu završnih scena Penovog „Boni i Klajd“ koje od Džona čine krvavo truplo natopljeno vrućim čelikom. Žena i sin se vraćaju i zatiču mrtvo Džonovo telo. Ali tu nije kraj. U sledećoj sceni vidimo odraslog Džonovog sina kako posmatra grob svojih roditelja, visoko na brdu farme, a potom on polazi u poslednju potragu za federalnim šerifom, koji je sad u penziji, on ga nalazi u Meksiku i tamo ga ubija. Time je dug iskupljen, ali kako i sam naziv kaže u pitanju je „krvav otkup“, budući da Džonov sin kreće spranputicom svojih roditelja, u vreme kada razbojničke bande više na postoje i kada je Divlji zapada ušao u davno prošlo vreme. Gorak ukus osvete oseća Džonov sin u trenutku ubistva nekadašnjeg saveznog šerifa, koji je sad samo običan senilni starac koji vreme provodi u lovu i ribolovu. Tu ne postoji nikakva satisfakcija, a čini se i da je Džonov pokušaj izbavljenja bio uzaludan, budući da mu vlast nikada nije oprostila učešće u razbojničkom poduhvatu. Nećemo pogrešiti ako konstatujemo da je prvi deo igrice „Krvavi otkup“ rađen u maniru novog vesterna, gde je vlast predstavljena na negativan način, a glavni junak, u smislu antiheroja, ima pozitivno određene, budući da je prevaren od strane vlasti i na veoma surov način kažnjen za svoju saradnju sa njima. I dok narativ video-igrice podseća na filmove novog vesterna, dotle se čini da je atmosfera, naročito oni delovi u Meksiku, u potpunosti rađena po uzoru na spageti-vestern, o čemu svedoče i neki delovi same priče. Na taj način se pokazalo da video-igrice slede utabanom stazom kojom je već jednom prošla istorija filma, i da je novina koju one donose samo u specifilnosti igračkog potencijala, ali ne i u stvarnoj narativnoj celini, koja u osnovi parodira i ponovalja već poznate scene novog i špageti-vesterna. To ukazuje na postmoderni kliše u kom se modeli razmenjuju za druge modele i gde se parodiraju poznate scene i situacije unutar novih medija, što dakako ukazuje na simbiozu filma i video-igrica, ali i još nekih drugih medija, popularne muzike i stripa npr., kako bi se stvorio nov i interesantan proizvod od nekih starih i istrošenih klišea. Sa druge strane, to daje satisfakciju ljubiteljima novog i špageti-vesterna da na nov način učestvuju u nekim dragim i prepoznatljivim scenama koja evociraju uspomene i čine omaže, iako predstavljaju jedan potpuno nov i drugačiji proizvod od filma. Sa druge strane, učestvovanje u ovoj vrsti igrice omoguća svakom od nas da uživa bez rizika i dok spoljni svet sve više postaje stecište rizika, kad je u pitanju ishrana, seks, terorizam, dotle svet novih tehnologija nama omogućava imaginarnu sigurnost, bilo da je reč o video igricama, interntetu, društvenim mrežama, gde bez ikakvog rizika možemo trpiti i vršiti nasilje nad sobom i drugima, a da nikad ne zaboravimo da to ima potpuno drugu cenu nego onu koju stvarnost nosi sa sobom, a iz koje smo privremeno prognani, često i vlastitim izborima.