O POJMU ISKUPLJENJA

Reč iskupljenje često ima moralnu konotaciju. Međutim, ako pogledamo u rečnik tu ćemo pronaći raznovrsna značenja: spasiti se, odbraniti se, izbaviti se, osloboditi se, opravdati se, popraviti, okajati, ublažiti, dobiti oprost, fig. oprati se...I samo površnim pogledom možemo zaključiti da ovde moralna konotacije nije dominantna. Moralna konotacija je naročito povezana sa religijom i to posebno hrišćansvom, a gde ovu reč srećemo u smislu okajati grehe ili dobiti oprost. Ali u kom smislu iskupljenje i oslobađanje, odnosno, izbavljenje idu skupa? Čak rano hrišćansko tumačenje ove reči polazi od predstave oslobađanja i izbavljenja. Ovde se oslobađanje tumači kao vid „slobode od okova“ i to u smislu oslobađanja od ropstva. Dakle, čak veza između slobode i ropstva, još u ovom ranom hrišćanskom tumačenju ostaje dosta jaka, iako se u sledećem koraku oslobađanje povezuje sa spasenjem. To znači da osloboditi se (okova) istovremeno znači i spasenje (duše). Gnosticizam takođe povezuje ove dve reči, pri čemu oslobođenje od okova shvata u smislu slobode od materijalnog sveta, a spasenje vidi kao oblik individualnog pročišćenja duše. Nešto slično srećemo i kod Platona u onoj čuvenoj metafori o pećini, gde je potrebno da se oslobodimo lanaca, pri čemu lanci simbolizuju vezanost za materijalne stvari, kako bi se svet mogao sagledati u istinskoj spoznaji, prvestveno postepenim oslobađanjem od čulnosti i putem duše (razuma i uma) shvatiti ideje kao jedinu i najvišu stvarnnost. Dakle, smisao iskupljenja jeste u dvostrukoj funkciji: osloboditi se okova čula sa jedne strane, i spasiti se sa druge. Ovde je spas moguć samo kao oblik pročišćenja duše, tj. kao vid oslobađanja od materijalnog (u hrišćanskom smislu grešnog sveta) i okretanje ka duhovnom (bažanskom). Naravno, za razliku od hrišćanstva grčki svet ne poznaje pojam greha, ali poznaje pojam sudbine koji ovde dobija i određeno značenje: unapred predodređeno da se desi, čak iako junak poznaje proročanstvo, ali ne poznaje sve promenljive koje učestvuju u kreiranju njegovog udesa. Tako imamo primer klasične grčke tragedije u kojoj je sudbina Edipa unapred ispisana, a on, bez obzira na njegove prvobitne namere, čini sve da se ovo proročanstvo i obistini, iako naizgled deluje protivno njenom ostvarenju. Okolnost da se sudbina ostvaruje i onda kada junak sve čini nasuprot tome da se ona desi, kod Grka nije imala negativnu konotaciju kao na Istoku, gde je ona dovela do nečinjenja kao najvišeg životnog principa (budizam i nirvana), nego je naprotiv, i to pomalo paradoksalno, uzdigla upravo delovanje kao najviši čin kojim čovek zapravo bira (ostvaruje) svoju sudbinu. To znači da sudbine nema bez delatnosti čoveka, a čim čovek bira sudbinu on automatski postaje nezavistan u odnosu na nju, dakle, slobodan od nje. U ovom novom značenju iskupljenje isto tako može biti povezano sa grčkom tragedijom, sa pojmom krivice koja je unapred upisana u načiji životni vek, ali krivice koju i sam junak mora da potvrdi svojim delom, dakle, reč je u sudbini koju junak sam stvara i na taj način prevazilazi sudbinu, izdižući se izvan nje, odnosno, oslobađajući se. Tu ponovo zatičemo spegu termina osloboditi se i spasiti se, pri čemu sada oslobođenje od sudbine znači istovremeno i spasenje od iste. Stoga potvrditi sudbinu, nema nikakvu negativnu konotaciju za Grke, naprotiv, sudbina se potvrduje u delatnosti, a delatnost postaje slobodan i nezavistan čin, i samim tim slobodan od sudbine i istovremeno otvoren za spasenje od iste. To znači da Edip već daluje kao slobodan i nezavistan pojedinac, iako sam to ne zna, kao što ne poznaje ni mnostvo premenljivih koje zajedničkim snagama učestvuju u ostvarenju njegovog udesa. Sa druge strane, on je kažnjen zbog svog slobodnog čina, opet paradoksalno, tako što je oslepio i samim tim ponovo je vraćen ingerencijama sudbine, gde više nije on taj koji slobodno deluje, nego neko ko prosto sledi ono što mu je dosuđeno. Paradoks je u tome što je on najviše potvrđivao sudbinu onda kada se čini da je slobodno delovao, nego sada kada je slep i naizgled u potpunosti prepušten sudbinskom udesu. Ono što mnogi nisu shvatili u toj tragediji jeste i činjenica da je slobodna delatnost od njega načinila Edipa, a to znači i prestupnika u dvostrukom smislu: nekoga ko ubija oca i spava sa rođenom majkom i sa njom ima potomstvo. Poenta je u tome da je Edip i jedino Edip zaslužan za svoju sudbinu, tj. jedino se za Edipa i može reći da je svoju sudbinu stvorio kroz slobodnu delatnost, i to upravo onu koja se svim silama odupirala njenom stvarnom udesu. Ipak, da li bi Edip bio Edip a da nije znao za svoju sudbinu? I kako to da onaj koji poznaje svoju sudbinu ne može da pobegne ode nje? Zapravo, odbijanje da prihvati sudbinu, to je ono što od Edipa čini stvarnog prestupnika. Ali, uzmimo primer da je on sledio sudbinu? Da je ubio vlastitog oca i spavao sa majkom sa kojom bi imao potomstvo, pri čemu naravno, ovde mislimo na one koji mu zapravo nisu bili pravi roditelji, on zapravo i ne bi ispunio proročanstvo. Ne bi počinio nikakav zločin, iako se naravno ovde sada postavlja pitanje pravog očistva. Ali, on to nije mogao da prihvati, kao što ni jedan razuma čovek ne bi mogao da prihvati Edipovu sudbinu. U to me se okriva suština Edipovog humanizma. Odbijanje da se prihvati sudbina u osnovi je humanistički čin. Nemirinje sa sudbinom je u osnovi od Edipa načinilo prestupnika, buntovnika i to u dvostrukom smislu: sa jedne strane, opet u obliku paradoska, on se protivi sudbini koju su mu dosudili bogovi, a kao posledica toga je prestup koji se ne može oprostiti među ljudima: oceubistvo i incest. Kao buntovnik i prestupnik protiv bogova, Edip postaje isto to u ljudskom svetu: oceubica sklon incestu. Ali, on sve to postaje prema pravilima koja su propisali ljudi, prema jednoj ustaljenoj proceduri koju su mnogi do tada ponavljali a da za to nisu bili kažnjeni, nego nagrađeni. Ali niko od on njih verovatno nije poznavao svoju sudbinu, kao što je Edip bio upoznat sa svojim udesom. I to je ono što stvara istinski problem. Tragično u Edipu jeste ono da se on istinski izborio za nešto protiv čega se tako ogorčeno protivio: oceubistvu i incestu. A to tragično u osnovi i zahteva iskupljenje: to znači sa jedne strane oslobođenje, a sa druge spasenje. Edip to nije bio u stanju, jer ne postoji spasenje u grčkom svetu za nekog ko počini oceubistvo i incest. Ali, postoji u Edipu jedno oslobođenje od sudbine, koje istinski vodi njenom potvrđivanju. A tragično, to je u osnovi za Grke ljudska sudbina. Ali šta to tragično predstavlja za Grke? Tragično ovde ne znači samo nešto što ima ili što vodi nesretnom završetku radnje. Za Grke, tragično je utoliko ljudsko što je ljudska sudbina tragična, a to znači nesretna. I tu nalazimo ponovo pojam iskupljenja. Šta god čovek da uradi za vreme njegovog kratkog boravka u ovom svetu jeste to da se iskupi za sve greške i prestupe koje hotimice ili nehotimice činio. A nije li Edip istovremeno i najveći prestupnik: neko ko ne poštuje ni bogove ni ljude, neko ko ide protiv sudbine i završava u oceubistvu i incestu. Nije li Edip za svaku osudu? A ipak osećamo da je potrebno Edipa iskupiti, ne kao oceubicu i čoveka sklonog incestu, jer on to zapravo i nije bio, nego kao nekog ko se istinski borio protiv sudbine koja mu je bila namenjena, a koji se protiv nje nije izborio jer je samo bio čovek, dakle, tragična figura, samo čovek koji ustaje protiv bogova. A za Grke je upravo to bilo ono veliko i istovremeno tragično, ustati protiv poretka koji su stvorili bogovi, za čoveka je nemoguće da se to čini bez posledica, čak su i bogovi morali trpiti posledice zbog toga, poput Titana Prometeja, a da ne bi bili kažnjeni ljudi poput Edipa, Narcisa i drugih junaka grčke mitologije koji su pokazali da je pobuna moguća, ali samo unutar okvira ili samo naznaka nekog drugog sistema. U tome i jeste njihova stvarna veličina. NASTAVIĆE SE...