O POJMU ISKUPLJENJA II

Videlimo smo ranije da je pojam iskupljenja nemoguć u grčkom svetu, u kom zapravo ne postoji obećanje nekakvog „zagrobnog života“, a sudbina čoveka u osnovi je tragična, što znači da ne postoji način da se čovek oslobodi svoje sudbine, a samim tim čovek tragično biva obeležen sopstvenim grehom ili grehom svojih predaka. Iako Grčki svet ne razumeva greh u hrišćanskim pojmovima, možemo slobodno reći da takva vrsta greha ipak postoji, a ona potiče od različitog odnosa prema bogovima koji ljudima, već zavisno od naklonosti i prezira, dodeljuju sudbinu koju na kraju oni moraju da prihvate: a to ne samo da pogađa obične ljude, nego i one najbolje među njima, junake poput Edipa, Odiseja, Agamemnona itd. Sasvim drugačije stoji stvar sa hrišćanstvom, gde se pojam iskupljenja zapravo čini centralnim pojmom. Zašto je to tako? Jedan od razloga je verovatno i taj što pojam greha zauzima bitno mesto u hrišćanskoj etici. Grčka etika je zasnova na vrlini, a vrlina je nekakva sposobnost na kojoj pojedinac može da radi, bez obzira što su se tamo diskusije vodile i o tome da li se vrlina može naučiti. Vrlina je utoliko nekakva pozitivna ljudska osobina, nekakva sposobnost koja čoveka čini podobnim da čini dobro. Aristotel je čak razlikovao etičke i dijanoetične vrline, upravo da bi naglasio delatnost kao jednu od bitnih osobenosti etičkih vrlina. To znači da etičke vrline mogu da se izraze samo putem delovanja i u delovanju. Utoliko čovek kao etičko biće postaje prvenstveno vlastitim činom. Međutim, kao biće koje je bitno obeleženom sudbinom, čovek u grčkom svetu nije nezavistan od greha, naprotiv, njegovo delovanje je povezano sa sudbinom koja mu je dodeljena, bez obzira što delatnost i za Edipa predstavlja slobodan čin, pre svega čin odbijanja da se postupa prema vlastitom udesu, sudbinu ipak dodeljuju bogovi, što znači da oni određuju onu konstelaciju promenljivih na koju ljudsko delovanje ne može da utiče, utuda providnost i udes, čak i za same stoike, proizilazi iz niza konstelacija na koje čovek ne može da utiče jer nisu u njegovoj vlasti, budući da računaju sa mnoštvom promenljivih koje čovek ne poznaje, pa samim tim i ne može imati uticaja na njih. To je povezanost grčkom mišljenja, od tragičnih pesnika do stoika, pri čemu hrišćanstvo donosi jedno sasvim novo viđenje sveta. U hrišćanstvu centralni problem etike jeste problem greha. Za Grke to nikako nije centralni problem, ali greh se tamo podrazumeva kao nekakva vrsta kolaterarne štete koju dodeljuju bogovi i na šta čovek nema nikakvog uticaja. Greh se u grčkom svetu prvobitno pojavljuje zbog kazne, je suština grčkih bogova jeste da oni kažnjavaju ljude zbog njihovog delovanja: Edipa, zbog toga što previše zna, Dedala, jer se suviše visoko otisnuo, Narcisa, jer je proizveo vlastitu sliku o sebi i sl. Sve ono što ugrožava ekskluzivno pravo bogova da se prikazu ljudima u svetlu koje samo njima odgovara, ovde je predmet kazne. Kazna i greh idu nekako skupa, ovde je greh sve ono što se čini protiv bogova, uključujući ekskluzivno pravo prikazivanja bogova drugačije od tradicije, a za sve to se dodeljuje i određena kazna. Sasvim drugačije stvari stoje u hrišćanstvu, gde je greh iskonski, odnosno, sposobnost činjenja greha čoveku daje pravo na ekskluzivnost i posebnost i samim tim ga izdvaja od svega živog. Ta ekskluzivnost čoveka potiče upravo od njegove slobodne volje, a pravo na slobodnu volju je božiji dar, budući da je bog čoveka stvorio prema vlastitoj slici. Upravo zbog toga što greh zauzima centralno mesto u hrišćanskoj etici, pojam iskupljenja mora doći do svoga prava. Čovek u hrišćanstvu, uprakos grehu, nije tragična figura kao u antičkom svetu, nego je naprotiv neko ko očekuje spasenje, a istinsko spasenje pripada samo Bogu. Iskupljenje je put koji čoveka od greha vodi prema iskupljenju. Naravno, etimološki posmatrano reč iskupljenje ima brojna značenja. Jedno od tih značenja se odnosi i na oslobođenje od duga. Poznato je da je u antičko doba jedan od najgorih oblika ropstva bio zasnovan na dugu. Moguće da je to razlog zašto se ovde pojam iskupljenja poistovećuje sa oslobađanjem od duga, jer biti u dugu isto je kao i ne biti slobodan. A iskupiti moguće je samo onog čoveka koji je jednom već bio slobodan. Otuda oslobađanje od duga i iskupljenje imaju isti zadatak: osloboditi čoveka tereta koji ga istinski činim onim što jeste. U hrišćanskoj konotaciji to prosto znači osloboditi čoveka greha, a da on pritom ne izgubi svoju humanu prirodu, da on ne postane nešto drugo od onog što jeste. To već predstavlja veliki problem: naravno, postavlja se pitanje ako je čovek postao onim što jeste zahvaljujući grehu, tj. ako je greh suštinski upisan u ljudsku prirodu kao nekakav oblik njegove vlastite slobode, slobode da čini ono što želi čak i kad se ono protivi Bogu (božanskoj volji), kako onda čoveka privesti Bogu, iskupiti ga, a da on istovremeno ne izgubi i svoju vlastitu prirodu, odnosno, ne postane nešto drugo od onog što jeste. Zadatak iskupljenja je utoliko zadatak preobrazbe „čoveka grešnike“ u „čoveka pravednika“ a da se priton predznak „grešnika“ do kraja ne izgubi prilikom ove transformacije. To znači da čovek može sačuvati svoju prirodu samo ukoliko kao „pravednik“ još uvek nosi žig „grešnika“, žig koji njega mnogo dublje definiše nego što se to zapravo misli. Utoliko je iskupljenje zadatak koji nikada ne može biti završen, jer preobrazaj „grešnika“ u „pravednika“ nije nekakav iskonski čin, nego jedan mukotrpan proces koji traje ceo život. Upravo o tome govori film Eskalibur, reditelja Džona Burmena, izašao sad već davne 1981. godine. Ovde je reč o jednoj relativno poetskoj ekranizaciji legende o Kralju Arturu, po meni to je ubedljivo i najbolje ostvarenje unutar cele kinematografije, koja nije verna toliko originalu, koliko zapravo predstavlja niz mitskih priča preuzetih iz različitih mitologija, spontano povezanih u jedan jasan i koncizan narativ unutar koga se prepoznaje originalnost samog autora. Pre svega, reč je o jednoj legendi koju treba predstaviti na legendaran način, a pritom ne zaboraviti da je ipak reč o nekakvom davnom prošlom vremenu, vremenu koje se više ne može vratiti. Istovremeno, bilo je potrebno Kralja Artura predstaviti kao običnog čoveka od krvi i mesa, čoveka koji je ušao u legendu uprkos burnom temperamentu i tvrdoglavoj prirodi, a zahvaljujući jednoj bitnoj osobini dostojnoj kraljevske ličnosti: istinoljubivosti i pravednosti. Istovremeno, ovde je reč o jednoj transformaciji koja po prirodi stvari prati kraj antičkog doba (sveta magije i politeizma), a dočekuje hrišćanstvo i feudalizam u njegovoj punoj znazi i moći: srednjovekovni vrastodršci, u teškim oklopima, na jakim konjima, kao i međusobne razmirice koje svakodnevno prate ljude željne moći, vlasti i dominacije. Ipak, središnji sukob u filmu jeste strast (požuda) za ženom, koja od saveznika pravi buduće neprijatelje, a kao rezultata svega toga jeste zemlja bez vladara. Magija je prisutna na način nekakve htonske mitologije, u kojoj centralno mesto ima priroda u smislu „krajolika“ i „šumskog podneblja“, a što stvara nekakvu iskonsku povezanost sa „majkom“ prirodom, od koje svi na neki način potičemo. Naročito su lepi delovi snimani u Irksoj, a koji obiluju prirodnim i šumskim ambijentom, a što gledaocima dozvoljava da uživaju u nekakvoj vrsti srednjevekovne čarolije, koja povezuje narodno predanje i feudalno sujeverje, hriščanske veru i njeno iskušenje. Eskalibur je nasleđe prošlosti, pripada nekakvom mitskom vremenu u kom su vladar i narod bili jedno te isto, otuda onaj koji poseduje ovaj mač sa sobom nosi nadu nekakvog mitskog jedinstva, nadu koju ni sam kralj Artur neći biti u stanju da ispuni. Eskalibur je značajan upravo zbog toga što potiče iz vremena nekakve mitske harmonije između prirode i čoveka, čoveka i sveta, to je nekakvo magijsko doba u kom je čovek bio u jedinstvu sa prirodom i jedinstvu sa samim sobom, a njega na dar daju prirodna božanstva, vile iz potoka, čuvari upravo ovog jedinstva sa prirodom. Zmajev dah je zaštitni znak tog magijskog sveta u kom je sve moguće, čak i da čovek izmeni lik, pretvori se u tuđeg muža i spava sa tuđom ženom, a da pritom i začne sina koji će ga naslediti na tronu, jer će jedini biti u stanju da izvadi mač iz kamena, eskalibur, a koji će njega, Uterovog naslednika i sina Artura učiniti kraljem, a ujedno i ujediniteljem zemlje. Sve to će biti moguće zahvaljujući čarobljaku Merlinu, koji pokušava da svoje magijske sposobnosti stavi u službu dobrobiti čovečanstva, a ta dobrobit je upravo oličena u kralju kao nekakvoj inkarnaciji narodnog jedinstva. Međutim, Merlin nije imao sreće u prvom pokušaju kada je zbog kralja Utera probudio zmajev dah da bi ovaj zadovoljio pustu požudu za tuđom ženom, ali je Merlin već tada računao da će Uterov naslednik ispuniti njegova očekivanja (reč je o detetu začetom uz pomoć zmajevog daha). Međutim, da magija nije baš donele dobrog čovečanstvu, govori i drugi Merlinom pokušaj da se obračuna sa Arturovom sestrom Morganom, zbog čega budi zmajev dah i to u trenutku kada Artur saznaje za preljubu Genevre i Lanselota (u pitanju su supruga i najbliži prijatelj, ljudi od najvećeg Arturovog poverenja), pri čemu Artur zabija eskalibur u zemlju, između dvoje ljubavnika, ne znajući da tog trenutka ubada Merlina, koji je već otvorio prostor između magijskog i običnog sveta. Taj trenutak koristi Morgana koja preuzima Merlinovu moć – kojeg uspavljuje – i uz pomoć čini uspeva da izmeni vlastiti oblik, uzme lik Genevre i sa Arturom začne sina Mordreda. Treći zmajev dah biće pokrenut u samo jutro obračuna između vitezova okruglog stola i Modredove vojske, a pokrenuće ga iz sna probuđeni Merlin uz pomoć Morgane, kako bi spustio maglu i Arturove vitezove, koji su bili u ogrnomnoj manjini, učinio nevidljivim za protivnika. Između ova tri magijska čina teče jedna naizgled obična priča o ljubavi, prijateljstvu, preljubi i izdajstvu. Tu nema zmajeva, vila i čarobnjaka, postoje samo dobre i pogrešne odluke. Kao i svaki čovek i Artur je često grešio. Prvu veliku grešku je napravio kada iz obesti nije želeo da se povuče iz boja, i jedan deo prolaza prepusti vitezu koji je porazio sve njegove najbolje ljude, nego je i sam ušao u bitku i gotovo poražen zloupotrebio je moći ekalibura da izvojuje pobedu: tada je stekao najboljeg prijatelja Lanselota i istovremeno nekog ko će ga u odlučujućem trenutku izdati. Pobeda ga je koštala polomljenog Eskalibura, ali nakon njegovog pokajanja, gorske vile mu vraćaju mač u ispravnom stanju. Drugu grešku je počinio kada se oženio Genevrom, ženom koju je izuzetno voleo, ali čija je ljubav bila naklonjena drugome, upravo njegovom najboljem prijatelju i najvernijem vitezu, Lanselotu. Ono što pleni u ličnosti Artura i što njega čini veoma realističnim jeste upravo ova sklonost ka grehu, ali sklonost koja je prisutna i kod svakog običnog čoveka, budući da nas uvek izdaju oni u koje imamo najviše poverenja: najbolji prijatelj ili voljena žena. Sa druge strane, bez obzira što se u filmu govori o preljubi, ljubav između Genevre i Lanselota je zaista prikazana kao iskrena ljubav dvoje mladih, naročito je lepa scena njihovih golih tela, dok onako naga spavaju u šumi, pri čemu šumski ambijent gotovo da asocira na biblijske slike Adame i Eve u Edemskom vrtu, ali ne na slike greha, naprotiv, na scene izuzetne smirenosti i sreće. Sasvim druga stvar se dešava sa njihovim buđenjem, kada postaju svesni raskola do kojeg su doveli, a posebno, što su izneverili bračne i viteške dužnosti. Lanselot je naročito prikazan kao vitez idealista, neka vrsta isposnika koji boravi u šumi, izdvojen od sveta i društva, a naročito od skandala koji se vezuju za dvorski ambijente, a od kojih on upravo i pokušava da sačuva svoju iskrenu ljubav preme svojoj kraljici Ginevri. Sve bi bilo dobro da je u pitanju obična devojka, a ne kraljica, pri čemu je on bio svestan svoje ljubavi, čak na dan njenog venčana, Lanselot priznaje da je zaljubljen u nju, ali uprkos tome, Ginevra ipak odlučuje da se večna za Artura, iako je svesna naklonosti koju oseća prema Lanselotu. I to je dakako ono što nju i samog Lonselota čini krivim u Arturovim očima, da je preljuba došla kao posledica izneverenog prijateljstva i ljubavi, koje su oni osećali jedni među drugima, ali nisu bili spremni da to i priznaju drugima. Ta potreba da taje stvari koje se same po sebi ne mogu sakriti, budući da ljude čine sve slabijima, da ih oni na kraju počinju da vode bitku sa samim sobom, poput Lonselota u šumi, i dovela je to toga da je njima potrebno iskupljenje. I ovde se ne radi samo od iskupljenju od greha. Greh se dogotio, preljuba se desila, i tu se više ništa ne može uraditi. Ali iskupljenje je potrebno za ono što je bilo ranije, za onu vernost i poverenje koji su prestali i koji se više ne mogu nadoknaditi. Dakako, da je potrebno iskupiti Artura. Ali još više iskupljenje zahtevaju Ginevra i Lanselot, zbog onoga što su učinili, a od čega preljuba ni izbliza nije tako loša, koliko je to pokušaj da prikriju ljubav radi ispunjenja dužnosti. Artura je potrebno iskupiti jer je odlučivao kao vladar, a zbog toga je morao biti podvojena ličnost, ali njegove odluke, čak i kad bi se to od njega zahtevalo, nisu uvek bile vladarske, jer bez obzira koliko da ih je prezirao u tom trenutku, kakav bi čovek morao biti onaj koji bi smogao snage i oduzeo živote onima koje je najviše voleo, bez obzira što su ga oni ujedno i najviše povredili, a kao vladar Artur je to morao da učini. To ga je koštalo bolesti, razjedinjenosti zemlja, ali sve to je on bio spreman da plati više, nego da sprovede svoje državničke dužnosti. Sa druge strane, ni Ginevra ni Lanselot nisu mogli nastaviti skupa, možda bi im kazna smrti više prijala nego što ih je dočekalo, a to je propadanje Arturovog kraljevstva. Oboje su znali da je najveća krivica u njima, iako ih zato možda niko ne bih optuživao. U tome leži razlog zašto je Lanselot naprosto nestao, a Ginevra se zamonašila. Ipak, u odlučnom trenutku oni su ipak pokazali svoju vernost Arturu, Ginevra je sve godine u manastiru čuvala eskalibur, a Lanselot se u odlučnom trenutku bitke protiv Modredove vojske priključio vitezovima okruglog stola. Gotovo na samrti Artur mu je sve oprostio, kao što je to već prethodno učinio Ginevri. Ipak, osta je žal, večita ljudska žal da je moglo biti i drugačije. Artur je završio svoj život kao legenda. U tu legendu odvele su ga gorske vile i samim tim zaključile priču o mitovima. Istovremeno, eskalibur je vraćen u ruke gorskih vila, a zemlja je ponovo prepuštena čoveku, ovog puta bez ikakvih magijskih moći i sredstava. Poslednjeg u nizu, Eskalibura, Artur ga se sam odrekao, svestan da ljudski svet nije uvek dobro graditi božanskim sredstvima. Istovremeno, ovaj film govori o tome da nijedan vladar ne može doneti obećano jedinstvo narodu, čak ni onaj koji poseduje izvanredno moćan rekvizit, poput Eskalibura, to neće biti u stanju, jer je naprosto čovek. A ljudske stvari treba graditi na ljudskim principima jer od njih na kraju i zavisi ljudska sudbina. NASTAVIĆE SE...